Милорад Вукашиновић: Изокренута историја

Као што је нацификација Немачке уочи Другог светског рата била интернационални производ, тако је и данашњи неонацизам идеолошки модел који је за време Хладног рата темељно разрађиван у езотеријским кулоарима Колективног запада. Читав овај пројекат одвијао се у најстрожој тајности и под присмотром америчке обавештајне заједнице која је на овај начин настојала да ојача своје позиције у Европи.

***

Руски филозоф Александар Дугин у изузетној студији Конспирологија нуди занимљиву, алтернативну верзију догађаја који су претходили немачком нападу на СССР, 22. јуна 1941. године. Према Дугиновој теорији, унутар Трећег рајха постојалe су две међусобно супростављене геополитичке и езотеријске структуре које су се бориле за превласт. Једна структура била је везана за атлантске центре утицаја (међународно банкарско братство), док је друга – евроазијска структура унутар Рајха – била везана за сличне структуре у Совјетском Савезу и заступала становиште по којем је „мирна слика Европе” могућа једино уколико се успостави „континентални савез” са Совјетским Савезом. Пакт Молотов-Рибентроп из 1939. године представљао је својеврсни тријумф једне такве геополитичке оријентације коју су, према Дугину, вештим маневрима „агенти атлантизма” срушили у јуну 1941. године. Тада је езотеријском терминологијом речено „Небиће однело победу над Бићем”.

Књига Леонида Григоријевича Ивашова под насловом Изокренути свет. Тајне прошлости – загонетка будућности (објављена у Русији, 2016) не само да потврђује Дугиново конспиролошко виђење предисторије Другог светског рата, него иде и корак даље у разјашњењу једне мистерије. Позивајући се на декласификовану архиву КГБ-а и Министарства одбране, генерал Ивашов указује на постојање плана групе немачких генерала да још 1938. године, уочи чехословачкe кризе, свргну Хитлера, уз напомену да је Минхенски споразум, пре свега био последица „неочекиваног” повлачења Британаца и Француза. За Ивашова нема дилеме да је и „пад Француске” за свега три недеље појачао стварање мита о Хитлеровој непобедивости и био психолошки важан део припрема за будућа ратна дејства. Али сви ови догађаји били су у основи еманација једне шире игре коју су у позадини креирала утицајна тајна друштва са својим скривеним симболима, мистичним ритуалима и езотеријским циљевима. Њихова окултна шифра је била наслеђе предака, што је уједно и назив института чије је активности потпомагао чувени немачки геополитичар Карл Хаусхофер.

У оквиру овог института постојала је масонска нацистичка ложа која се посебно занимала за разраду мистичних истраживања која су се одвијала у једном затвореном кругу научника. У средишту свих експедиција налазио се Тибет чији су древни манускрипти разјашњавали, између осталог, и тајну историју човечанства. Делује готово невероватно, али средином 1920-их година на Тибету је боравио Јаков Бљумкин, један од најпоузданијих следбеника Лава Троцког. Он је за време боравка на Тибету, по свему судећи, стекао увид у неке од највећих светских мистерија, посебно оних које се односе на тајна и до тада непозната оружја и технологију њихове израде. Своја сазнања је, пре него што је убијен у Совјетском Савезу 1929. године, пренео лично Троцком, али и челницима немачке војне службе који су његове увиде даље разрађивали.

Интересантно је да Стаљин о Бљумкиновим акцијама на Тибету ништа није знао. Мада нема поузданих показатеља, нема сумње да је Хитлерово окружење било опседнуто тајнама Тибета, али и Антарктика, о чему сведоче бројне експедиције из 1930-их година. Уосталом, појава неидентификованих летећих објеката (НЛО) повезује се са активностима нацистичких езотеријских друштава. Летећи тањири, према овој хипотези, настали су у тајним лабораторијама „нацистичке окултне науке” која, иако поражена у Другом светском рату, настоји да успостави „светски поредак Четвртог рајха”, применом метода „алтернативне технологије”. Реч је о посебним магијским средствима, разрађеним у тајним лабораторијама Рајха и после пораза Немачке у Другом светском рату. Занимљиво је да су први летећи тањири уочени од стране енглеских пилота 1944. године, као и да од тада интересовање за њих не престаје.

Ипак, најспектакуларнији део књиге Изокренути свет односи се на судбину Хитлера и његове сапутнице Еве Браун, за које је (на основу детаљних форензичких извештаја и сведочења најближе пратње) поуздано утврђено да су побегли неколико недеља пре пада Берлина у мају 1945. године. Совјетска обавештајна служба дошла је до сасвим поузданих података да је Хитлер специјалном подморницом евакуисан у „Нови Швабенленд”, тајну нацистичку базу која је грађена на Антарктику пре и за време Другог светског рата. Ивашов у књизи описује и неуспешан поход Руса 1945. године и Американаца 1947. године који су, у покушају да освоје ову базу, били суочени са нападима из до тада потпуно непознатог оружја и били приморани да се повуку.
Пацовски канали

После завршетка Другог светског рата створена је територијална „пат позиција” на Старом континенту која је наметнула преосмишљавање западне геополитике. У њеном средишту је било формирање једног „антикомунистичког конзорцијума”, о којем је први отворено говорио Черчил у свом познатом фултонском говору почетком марта 1946. године. Реч је о догађају који је, са становишта „атлантске заједнице”, имао вишеструко симболичко значење од којих је свакако најважније оно о Америци „као предводнику слободног света” у борби против тзв. комунистичког тоталитаризма. На тај начин створен је предложак који је обележио целокупну хладноратовску историју.

Појава „антикомунистичког конзорцијума” проистекла је из сложених и често противречних процеса у западним друштвима, који су отпочели још 1930-их година. Наиме, у то време догодиле су се тектонске политичке промене – не само у Немачкој, доласком Хитлера на власт 1933. године – него и у САД, у којима је после Велике депресије (1929-1933) кључне политичке ресоре преузео утицајни Савет за иностране послове (Council on Foreign Relations – CFR), који је за време Другог светског рата прерастао у „неформалну лабораторију америчке спољне политике”. Данас је позната чињеница да су све одлуке америчке владе доношене за време рата најпре разматране у кулоарима СИО (формирање УН, Труманова одлука о употреби атомске бомбе, модели територијалног преуређења Европе), уз напомену да неке од ових идеја, попут оне о стварању „источноевропске федерације од Балтика до Јадрана“, нису остварене због победоносне улоге Црвене армије и њеног делимичног заузимања овог подручја.

Нема сумње да је стратегија вођења Хладног рата последица и неформалног деловања ватиканске тајне дипломатије – посебно на тлу САД – где је за време Другог светског рата моћни католички покрет остварио изванредан утицај на доносиоце стратешких одлука. Мало је познат податак да америчка јавност за време Другог светског рата није била у прилици да прочита било коју критичку анализу на рачун подршке Ватикана фашистичким режимима. Штавише, моћна католичка пропаганда је ширила утисак о популарности папе Пија XII, а у добром делу штампе (Њујорк тајмс) могли су се прочитати хвалоспеви на рачун Мусолинија или Франка. После пада Италије ватиканска дипломатија покренула је велику офанзиву чији је циљ био да се западне силе убеде у неминовност стварања савеза на антикомунистичкој основи.

Тако је тим поводом њујоршки надбискуп Спелман боравио у „приватној посети Ватикану”, између осталог, захтевајући по сваку цену и опстанак Независне Државе Хрватске (НДХ). Дело ватиканске дипломатије свакако су били „пацовски канали” спасавања нациста из средње и источне Европе, као и одлука Велике Британије да буде прва држава која ће после рата обуставити њихов судски прогон. Читав овај пројекат одвијао се у најстрожој тајности и под присмотром америчке обавештајне заједнице која је на овај начин настојала да ојача своје позиције у Европи. Поред тога, велики број нацистичких научника је пребегао у САД и ставио се на располагање америчким специјалистичким службама у оквиру супертајне „Oперације Спајалица”.

Један од најважнијих пројеката послератне „дипломатије Хладног рата” свакако је било формирање Билдерберг групе 1954. године. Подсетимо, формални иницијатори за оснивање групе биле су две контроверзне личности: холандски принц Бернхард (рођени Немац) и католички свештеник језутског реда Јозеф Ретингер (рођени Пољак). Обојица су се 1930-их година 20. века залагали за разарање версајског поретка на европском континенту, а у време Другог светског рата боравили су у Лондону и повезали се с британским и америчким обавештајним структурама. После завршетка рата, Ретингер је, на основу ове сарадње, оформио Европски покрет и био његов генерални секретар. У суштини, радило се о покушају ублажавања поражавајуће слике о подршци римске цркве фашистичким режимима широм Старог континента, али и настојањима да се на овакав начин заобиђу критике бројне протестантске заједнице на рачун америчке администрације. Управо су из овог разлога обема странама одговарали „неформални контакти” иза сцене званичне политике.

За разлику од СИО, изразито америчке организације, која има релативно кохерентну организациону структуру и објављује часопис Форин аферс, Билдерберг је интернационална групација која делује у складу с најбољим традицијама тајних организација, без јавно обелодањеног чланства и јасне организационе структуре. Састанци ове групе одржавају се једном годишње, најчешће на неком скривеном месту и далеко од очију јавности, посебно медија. Већ сама та чињеница Билдерберг групи даје одређено „мистично значење и окултни карактер”, а што је у складу са препорукама о начинима деловања „закулисе”, које је својевремено уобличио Адам Вајсхаупт, оснивач „Реда илумината”.

Извесно је да унутар Билдерберга постоји малобројни круг утицајних личности, које имају посебан статус у организацији, док се осталим учесницима позиви деле на основу тема о којима се дебатује на годишњим скуповима. Иначе, програмски циљ билдерберговаца идентичан је плановима СИО и Трилатерале – а то је успостављање „новог светског поретка” којим би управљала једна светска влада. У литератури се ова организација описује као „невидљива рука и тајна влада плутократа” која управља светом, непрекидно подстичући ратове, финансијске кризе, државне ударе или пандемије. Разуме се да у свему томе има одређених претеривања и мистификација. Теоретичар Холи Склар истиче да ова група представља само „један део непробојног система транснационалне координације и колективног менаџмента светског поретка”, што је свакако најближе истини.
Дипломатија Хладног рата

Занимљиво је да су одлуке о укључењу Кине у мондијалистичке пројекте, и тајном Кисинџеровом путовању за Пекинг јула 1971. године, усвојене на састанку Билдерберга у Вудстоку априла исте године, и да су као такве биле изложене оштрим критикама у америчком Конгресу, где су се поједини сенатори позивали на одредбе чувеног „Логановог акта”, којима су званичници обавезивани да све међународне посете пријаве америчким институцијама. Средином 1970-их година – под окриљем Билдерберг групе – савез Ватикана и Америке пресудно је утицао на политичке промене у Португалији (после Салазарове смрти) и Шпанији (после Франкове смрти), а у другој половини 1970-их створени су услови за креирање „Нове источне политике” у чијем се средишту нашла Римокатоличка црква. У том погледу кључну улогу имала је католичка тајна организација „Божје дело”, чији је отворени експонент био папа Јован Павле II. Његовим избором постало је јасно да је Ватикан напустио дипломатију посредовања између два супарничка блока, као и да се отворено сврстао на страну политичког Запада у новом крсташком походу на Исток.

Односи између Америке и Ватикана издигнути су на највиши дипломатски ниво априла 1983. године, чиме је oкончана готово 200 година дуга традиција прекинутих дипломатских односа између две државе. Томе су свакако лично допринели председник Реган и папа Војтила. Поред заједничких стратешких интереса, двојицу лидера зближила је и још једна важна чињеница – обојица су пуким случајем преживела атентате 1981. године. У то време била је веома распрострањена верзија о томе да је иза оба неуспела атентата стајала совјетска обавештајна служба. Мада ова чињеница никада није потврђена, по свему судећи, код обе личности је створен утисак да им је поверена одређена „божанска мисија” коју морају да испуне.

Истине ради, треба нагласити да председник Реган, мада по пореклу ирски католик, није био практикујући верник, али је, независно од ове чињенице, атмосферу зближавања с папом Војтилом креирао моћни католички лоби који је био распоређен у најутицајнијим америчким институцијама, укључујући и обавештајни апарат. Поједини високи амерички генерали су касније сведочили о томе да су приликом сусрета са папом Јованом Павлом II остваривали и „спиритуалну конверзацију”. Све то овим дешавањима даје особено значење и на једном дубљем езотеријском нивоу.

За разлику од председника Регана, чији је приступ на почетку био опрезан, папа Војтила је од почетка међусобних контаката захтевао разарање јалтског и версајског поретка у Европи, а на простору СФРЈ безусловно отцепљење Словеније и Хрватске. У исто време, једна утицајна струја унутар америчког СИО разматрала је могућност суђења комунистичким лидерима на једном суду који би био установљен по угледу на Нирнберг, али је појава Горбачова зауставила ова настојања. Падом Берлинског зида 1989. године, уједињењем Немачке и каснијим расформирањем Варшавског пакта и Совјетског Савеза, окончан је Хладни рат, али су упркос тријумфализму Запада остала многа отворена питања која је наметнула постхладноратовска ера. У разматрањима о „новом европском идентитету” Ватикан и САД су наступали обједињено, наглашавајући цивилизацијске разлике као нову линију раздвајања на Старом континенту. У суштини се радило о наставку хладноратовске политике у односу на Русију, којој је као једина извесна алтернатива понуђен даљи распад. О томе је у свом знаменитом огледу Велика шаховска табла писао Збигњев Бжежински.

На простору СФРЈ, осовина Ватикан-Вашингтон подстакла је тоталну деструкцију земље и реализацију оних идеја које је још 1943. године, приликом посете Пију XII, предлагао њујоршки надбискуп Спелман. Реч је о концепту обнове Независне државе Хрватске (НДХ) која је, захваљујући америчкој војној помоћи, током операције „Олуја” 1995. године потпуно етнички очишћена од Срба. Неколико година касније, 1999. године, папа Војтила је подржао НАТО агресију на СРЈ и нелегално извајање Косова и Метохије из састава Србије. Истина, после 2008. године Ватикан није формално признао ову творевину, али је понашање албанских католичких бискупа на терену потпуно у складу с шовинистичким идејама албанских власти у Приштини.

На овом месту никако се не сме заборавити ни здушна подршка Ватикана независности Црне Горе, као и вишедеценијско покровитељство над црквеним структурама у Скопљу. На ширем глобалном плану, Ватикан је дубоко укључен и у актуелна дешавања на тлу Украјине, и то подстицањем антируске политике на западу државе где доминирају католици. Све то оставља простор за закључак да је Хладни рат можда формално завршен 1989. године, али и да су принципи западне политике у односу на Русију и православље опстали и у постхладноратовском периоду, и попримили још радикалније форме испољавања.
Феномен неонацизма

Шта су идејне и филозофске основе једне овакве политике? Из садашње перспективе веома интригантно делују ставови Јана Кершоа, британског историчара, о томе да „Хитлерова диктатура, знатно више од Стаљинове и Маове, представља парадигму 20. века” . Наиме, у екстремном и интезивном облику, она је, поред осталог, „одражавала до тада незабележене форме државне репресије и насиља, и раније непознату манипулацију средствима јавног информисања с циљем контроле и мобилизације маса, цинизам без преседана у међународним односима, сталну претњу ултранационализмом, као и немерљиву деструктивну моћ идеологија расне суперматије и крајњих консеквенци расизма – све то праћено первертованим коришћењем савремене технологије и друштвеним планирањем”. Кершо подвлачи ставновиште о томе да је „нацистички удар на темеље цивилизације био моменат који је дефинисао читав 20. век”.

Опажањима британског историчара ваља додати ставове и других теоретичара који су успон нацизма у Немачкој повезивали не само с реваншистичким амбицијама узрокованим исходом Првог светског рата, него и природом немачког политичког бића које је представљало погодну основу за обликовање ирационалних страхова од унутрашњег или спољног непријатеља. Историјска искуства показују да је посебно изражен осећај ирационалности у односу на руску и, последично, српску културу, феномен који се протеже кроз читаву западноевропску историјску мисао од Бекла, Гизоа и Де Местра до Тојнбија, Бродела и Хантингтона. Реч је о појави „ако не непријатељства, а оно равнодушности према другим културама, у најмању руку непознавања културног наслеђа унутар самог хришћанства” (из поговора проф. др С. Терзића у књизи Н. Нарочницке Русија и Руси у светској историји, српско издање, 2008). Дакле, из тог осећаја „равнодушности” и „непознавања руске културе”, посебно од средине 19. века, настала је русофобија која се временом проширила и на наш српски православни свет.

Коначно, угледни српски писац Владимир Илић пажњу скреће на „феномен историцизма” који дефинише „као својеврсни полит-културни процес чија је суштина замена процеса индивидуализирајућег једним генерализирајућим погледом на силе у историји”. Овде је нарочито важна Илићева напомена да, иако је историцизам био немачка идеологија par excellence, нема сумње да је реч о појави која је временом прерасла у глобални процес. Реч је о својеврсној „интелектуалној револуцији” где је антисрпство (данас русофобија, прим. аутора) представљало чинилац његовог прерастања (историцизма) у један доминантан мисаони процес који карактерише нови Колективни запад.

Да резимирамо: као што је нацификација Немачке и „производња Трећег рајха” била интернационални производ, тако је и разбијање СФРЈ и Совјeтског Савеза идеолошки модел који је усмераван из више различитих центара (разни лобији, агенције за односе са јавношћу, корпоративни кругови, НВО), а чији је везивни именитељ идеологија глобализма или концепција „стварања уређеног светског друштва”. Реч је о карактеристичном, али не и последњем стадијуму „тоталитарног интернационалног повезивања”, односно новој врсти тоталитарне наднационалне заједнице „која систематски, коришћењем средстава масовне (дез)информације, и одређеним средствима принуде, понижава сопствене грађане и, поготово грађане арбитрарно оглашених непријатељских држава”.

Из оваквог погледа на друштвену стварност логично произилазе методе и поступци делања који су у сагласности с „идеологијом фашистичког освешћивања”. Сви они се, у крајњој линији, своде на успостављање и развијање „глобалне заједнице” која је дефинисана као највиша „морална” вредност и као таква, временски и логички претходи појединцу, којег има право да подвргне својој вољи. Теоретичар Џејмс Веб уочава једну врсту историјског континуитета када указује на фундаменталне везе између појаве комунизма, нацизма и савременог „новог светског поретка”. У схватању њихових следбеника извор тоталитаризма је у мистичном веровању у наступајућу „нову еру”. По овом теоретичару, таква искључивост неминовно отвара и поглавље о „контрареволуционарима” које треба уништити или „силама космичке енергије” или другим, пре свега, војним средствима. Нажалост, њихова заједничка карактеристика је мржња према хришћанском погледу на свет, посебно према православљу, Русији и Србији.