Милорад Вукашиновић: Између два ресета

Када је средином 2020. године објављена књига Клауса Шваба и Тијери Малереа „Ковид 19: велики ресет”, широм света покренута је жустра интелектуална и политичка дебата која не престаје ни до данас. Мало је примећено да су инспирацију за идеју о „великом ресету” двојица аутора пронашла у манифесту Збигњева Бжежинског „Између двају епоха” који је објављен 1970. године.

 ***

Седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. Под утицајем колапса светског привредног система и демонстрација из 1968. године дошло је до извесног отрежњења у владајућим круговима обе тадашње суперсиле. Свест о могућности тоталног нуклеарног уништења подстакла је трагања за новим формама међусобне сарадње чија је суштина била у нагласку на „технолошкој револуцији”, која је релативизовала идеолошке и геополитичке поделе и наметнула потребу изградње другачијег економског, политичког и друштвеног система.

Уз то, Америка је тада била погођена трауматичним „вијетнамским синдромом”, уз пораст расних и социјалних тензија које су додатно дестабилизовале средиште светског капитализма. Бжежински је излаз из оваквог стања видео у радикалном преиспитивању дотадашњих праваца америчке политике, а што је образложио у књизи Између двају епоха. Америчка улога у технотронској ери (1970).

Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране, политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу, америчко друштво ушло је у нову развојну фазу која се битно разликовала у односу на „свог индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формирало се „ново технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно.

У таквом друштву, аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко – аристократске елите прешла на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десио се феномен „деперсонализације економске моћи”, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности”. У таквим околностима Бжежински уочава потребу за темељним преструктурирањем светског поретка.

Преузимање државе

Оно што је наговестио у књизи Између двају епоха, Бжежински је касније надограђивао у свом практично-политичком деловању. Поменута књига била је својеврсни теоријски предложак за програм Трилатерале, једне од организација која је временом стекла епитет неформалне „светске владе у сенци”. Њен оснивач (1973) био је један од најбогатијих Американаца Дејвид Рокфелер, а разлог за оснивање био је подстакнут очигледним успоном Европе и Јапана у светској економији.

Са формалног становишта правни статус Трилатерале тешко је прецизирати, јер она није класична међународна организација, али нема ни статус класичне невладине организације. Пре би се могло рећи да је реч о приватној иницијативи која води рачуна о интересима „корпоративне елите” и као таква настоји да „невидљивим нитима” усмерава токове званичне политике. Од момента формирања до данас, утицај Трилатералне комисије на доносиоце стратешких одлука у САД је огроман, а извесне теорије по којима је њена улога у постхладноратовском раздобљу ослабила треба опрезно тумачити. Пре би се могло говорити о прилагођавању њеног деловања у новим околностима, а никако о губитку утицаја. Уосталом, да је то заиста тако сведоче и данас актуелне програмске поставке које је Бжежински уградио приликом писања оснивачког акта насловљеног као Исказ о циљевима.

Тако је у поменутом акту изричито истакнуто да је смисао оснивања Трилатералне комисије успостављање „новог светског поретка” и „јединствене светске владе” уз постојање прелазне фазе до реализације овог дугорочног циља, а која је назначена као „период транзиције”. У тако замишљеном прелазном периоду „дипломатију држава треба да замени дипломатија корпорација, а националну лојалност треба да замени лојалност мултинационалним компанијама”. У документа Трилатерале уграђена је идеја о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, посебно у правнонормативној сфери.

Наш угледни проф. Смиља Аврамов (аутор студије о Трилатерали) указивала је на историјски парадокс који се догодио у ери глобализације, а то је процес „одумирања државе” који је својевремено прокламован као врхунски марксистичко-лењинистички идел. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали на одређеном степену развоја производних снага и последично производних односа, у процесима глобализације (о којима пише Бжежински) држава одумире тихо и без помпе, уз постепен пренос типично државних надлежности на транснационалне чиниоце, тј. логиком коју намеће крупни капитал. Стратези Трилатералне комисије су предвиђали отпоре остварењу оваквог сценарија па су велику пажњу посветили улози медија који треба да „пасивизирају масе”, али и савременим технологијама које су у стању да обезбеде ефикасан надзор над сваким појединцем, што делује као остварење орвелијанске визије будућности човечанства.

Елитистичка контракултура

У „технотроничној ери”, у складу са радикалном изменом односа појединца и друштва, мењају се и традиционалне представе о појмовима слободе и демократије. Са становишта интереса корпорација појам слободе се своди искључиво на „економску слободу” која почива на принципима приватизације, дерегулације и потпуне слободе медија, али на начин који дефинишу стратези Трилатерале. Угледни економски аналитичар Данило Тврдишић у изванредној студији Глобализација безумља (2008) уочава да, осим овладавања одређеним природним и економским ресурсима, мултинационалне корпорације теже и да установе контролу над културном и медијском матрицом у држави која је објекат њихове експлоатације. Тврдишићево опажање урушава раније важеће теорије о капиталу који је искључиво заинтересован за профит и никакав други утицај.

Да би се оствариле базичне модификације друштвеног живота, Трилатерала је прибегавала једној перфидној техници институционализоване кривице, економске репресије и инжењеринга консензуса који се подводе под тзв. „демократску транзицију”. У таквим околностима мењала се и уобичајена представа о демократији која се проглашава за „скуп експеримент” који „подстиче нереална очекивања људи”, посебно у радној сфери. Због тога се инсистира на једној врсти „унутрашњег консензуса локалних политичких елита”, чиме се постиже сигурност за „транснационални капитал” независно од исхода избора који се на тај начин претварају у политичку фарсу.

Седамдесетих година 20. века догодила се радикална промена дотадашњег друштвеног обрасца која се, између осталог, испољила у прихватању одређених обележја контракултуре од стране западних елита. Подсетимо, у социолошкој литератури контракултура је означена као друштвени покрет који се у Америци појавио средином 1960-их година 20. века. Мада није егзистирала као унисон покрет, нема сумње да су у контракултури биле уочљиве две тенденције: прва која је прокламовала идеју о потреби успостављања „нове левице”, и друга која је кроз тзв. хипи-колоније промовисала алтернативни животни стил и као таква представљала критику традиционалистичког начина живота америчке средње класе.

Мада су разлике између поменутих тенденција биле прилично јасне (прва је окренута колективизму, а друга се обраћала индивидуи; прим. аутора) њихова заједничка обележја биле су тежње ка идејама бунта и ослобађања. Занимљиво је да су у круговима западне елите идеје контракултуре означене „као инфантилне” али је, по свему судећи, процењено да би њихова промоција кроз масовне медије (енг. mainstream media; радио, телевизија, филм, популарна рок музика) могле да буду вишеструко корисне за интересе елитистичких кругова, као својеврсна замена за демократију која је још тада била у дубокој кризи. У тзв. духовној равни најпотпунију подршку идеологији „нове контракултуре” пружао је тзв. покрет „Ново доба” (ОВДЕ).

Мада нема прецизних доказа о његовим оперативним структурама, нема сумње да је реч о покрету који делује у широком друштвеном спектру (политика, привреда, култура, наука и образовање, масовни медији). Присталице овог покрета се нпр. баве еколошким темама, затим климатским променама, проблематиком наводне пренасељености планете, потом глобалним миграцијама, али и акушерством у складу са природом, здравом исхраном или психотренингом. Упркос различитим праксису, унутрашње јединство присталица покрета засновано је на нарочитом „мистичном односу према животу, који се храни контактима са натприродним силама”.

Мерилин Фергусон, аутор познате књиге Завера водолије, наглашавала је да се под утицајем процеса глобализације догодио својеврстан парадокс: уместо очекиваног тријумфа рационализма, елементи мистицизма опстали су „као најстабилнија и најперспективнија форма свести“. Занимљиво делује и опажање о томе да су деведесете године прошлог века биле само етапа у историјском процесу „глобализације свести америчке елите“ чија је једна од темељних карактеристика „мистични занос, који чак и ако се једном јави, потреса читаву личност и његову свест”. Ова својства америчке политичке и друштвене елите посебно су дошла до изражаја у свим кризама од 11. септембра 2001. године до данас.

Ка великом ресету

Када је средином 2020. године објављена књига Клауса Шваба и Тијери Малереа Ковид 19: велики ресет, широм света покренута је жустра интелектуална и политичка дебата која не престаје ни до данас. Разлоге за оволики ниво заинтересованости за једну књигу није тешко објаснити. Наиме, и Шваб и Малере су чланови Светског економског форума (СЕФ) у Давосу, организације која последњих година важи за креатора кључних глобалних друштвених, економских и политичких тенденција и једну врсту неформалне светске владе у сенци. Не улазећи овом приликом детаљније у садржај ове књиге (која је написана на око 200 страница; прим. аутора), нема сумње да је идеја о „великом ресету” очекивано поделила светску јавност.

Пропоненти, а реч је углавном о проглобалистички настојеним медијима и личностима, у садржају ове књиге уочавају „нови хуманистички манифест за 21. век” који детаљније разрађује концепције изложене у неким већ раније објављеним документима глобалне елите, попут Агенде УН 2030. Извесне, у основи безначајне разлике које примећују пажљивији читаоци, попут синтагме о будућем „инклузивном капитализму” (досадашњи капитализам је, ваљда, био ексклузиван?; прим. аутора) не доводе у питање суштинске футуролошке циљеве које је утицајна закулиса зацртала још пре неколико деценија, 1960-их и 1970-их година прошлог века.

Слично свом интелектуалном узору Бжежинском – који је књигу Између двају епоха писао под утицајем кризе из 1968. године – творци „великог ресета” користе се изговором глобалне пандемије COVID-19, која је наметнула потребу за успостављањем нове друштвене, политичке, моралне и економске парадигме. Интересантно је да нови глобалисти не виде ништа спорно у примени пандемијског концепта закључавања и у будућности, посебно ако је реч о спречавању емисије штетних гасова и решавању проблема животне средине. Ту су свакако и теме аутоматизације, роботизације и екологизације производње, без објашњења аутора о „великом ресету” о томе колике би биле социјалне и економске последице једног таквог експеримента. Модел неоглобализма има и своју не толико експонирану геополитичку димензију, која се ипак у суштини своди на оживљавање новог хладног рата, у оквиру којег се свет манихејски дели на „савез демократија” које предводе САД и остатак држава које карактерише „ауторитарни” модел друштвеног и политичког владања (Русија и Кина).

Шваб и Малере – као и Бжежински својевремено – амбијент кризе тумаче на свој начин и предлажу успостављање „светске владе” која би функционисала на начелима Великог концепта за 21. век, чиме би се избегла потенцијална неслагања великих сила и створиле претпоставке за мање формално и ефикасније решавање општесветских проблема. Ту су предлози о укључивању мегакорпорација у процес управљања светским друштвом и приватизацији јавне сфере. Све то подразумева трансформацију друштвене свести на један виши ниво, уз напомену да би овим процесима управљала једна „просветљена елита”.

За крај нешто и о критичарима који упозоравају да неостваривост утопија закономерно води стварању тоталитарне државе. У схватању следбеника идеја „великог друштвеног ресета” – од Бжежинског до Шваба – извор тоталитаризма је у мистичном веровању у ново доба које треба да наступи као резултат „духовне револуције” човечанства. Таква искључивост неминовно отвара и поглавље о контрареволуционарима, које треба уништити, притом је сасвим свеједно да ли „силама космичке енергије” или другим, пре свега, војним средствима.

 

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

1. Смиља Аврамов, Трилатерална комисија. Светска влада и светска тиранија?, LDIJ, Ветерник 1998;
2. Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011;
3. Александар Гајић, Велики ресет. Покушај реанимације глобализма, необјављена верзија, Нови Сад 2021;
4. Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Rijdende Redactie/Shutterstock