МИЛОРАД ВУКАШИНОВИЋ: Историја као полигон геополитике
19.12.2023. - 13:01
Од постсовјетског до постјугословенског простора трају покушаји западних спин доктора да напишу нове историјске наративе који неће имати везе са објективним историјским чињеницама
Шездсетих година прошлог века под утицајем „друге глобализације” (прва глобализација је настала почетком 20. века) дошло је до фундаменталних промена у области друштвених наука. Појам „друштвеног инжењеринга” постаје синоном за једну врсту револуционарног преврата у разматрању улоге друштвених наука у надолазећем добу за које је процењено да ће бити изазов без преседана у људској историји. Истраживачи из области друштвених наука од тада се усредсређују на процене о томе како ће на изненадне „трауматичне догађаје” реаговати одређене друштвене групе, па и читави народи.
Остварењу овакве тежње савршено је ишао наруку феноменалан развој науке и технологије, посебно средстава за масовну комуникацију. Дакле, оно што је до јуче било незамисливо, одједном је, преко ноћи, постало оствариво. Човек је дошао у прилику да усмерава друштвене догађаје, односно да се свесно, плански и намерно, умеша у процесе „социјалне еволуције човечанства” (израз Александра Зиновјева – прим. аутора), сводећи утицај објективних чинилаца на историјски процес на најмању могућу меру.
Друштвени инжењери на Западу још 1970-их година прошлог века пројектовали су распад источног, комунистичког блока и Совјетског Савеза. Већ тада је на основу релевантних економских показатеља и анализе унутрашњих прилика, изведен закључак о неминовној победи у Хладном рату. Био је то, како је процењено, неопходан предуслов за „квалитативан скок у ново доба” који ће уследити крајем 1980-их година.
Планиране промене на некадашњем социјалистичком истоку захтевале су озбиљан приступ, пре свега на психолошко-пропагандном плану. Доктори људских душа на Западу проценили су да је најефикаснији метод разбијања супростављеног блока подстицање националистичких осећања, посебно код народа – попут Пољака – код којих је постојао укорењен антируски сентимент. Остварење једног таквог циља – по процени аналитичких кругова – подразумевало је одређену ревизију резултата Другог светског рата, на основу којих је успостављено совјетско војно присуство у централној и источној Европи, после 1945. године.
Спор о историји
На Западу 1960-их година настају први „озбиљнији радови” којима се релативизује дотадашња историја Другог светског рата. Познати немачки историчар Ерих Нолте изазвао је чувени „спор о историји” заступајући екстравагантну теорију о томе да је Други светски рат заправо био „европски грађански рат идеологија – комунизма и нацизма”, и као пример навео споразум Молотов–Рибентроп из 1939. године, чија је жртва била наводно Пољска.
У најбољем духу интерпретативне историографије Нолте је поделу Пољске описао као „пакт уништења без преседана у европској историји 19. и 20. века, и зато су државе које су га потписале морале бити потпуно специфичног типа”. Нолтеовска парадигма била је потпуно прилагођена карактеру хладноратовске епохе и суштинским циљевима атлантистичке геополитике. Сврха наводног изједначавања нацизма и комунизма за страхоте Другог светског рата, имала је за циљ давање псеудоисторијског легитимитета за предстојеће разарање Источног блока.
Нолтеовим ставовима додајемо и проницљива опажања француске историчарке Катрин Орел која с правом указује на хладноратовско порекло „препорода идеје Средње Европе”, која се манифестује од 1980-их година 20. века. Реч је о једном механизму, који је не само противречио совјетским интересима, него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа”. Посебно је занимљива њена тврдња да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности” у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу.
Ова врста расположења данас је – у односу на Русе и руску културу – посебно уочљива у Украјини, где манифестације антируског расположења попримају психопатолошка обележја кроз отворено величање периода нацизма. Тамо се већ одавно у новим историјским интерпретацијама нацистички злочинци приказују као борци за самосталност ове државе (пример су теме Гладмора 1932-1933. или улога дивизије Галичина у Другом светском рату).
Појаву нових историја на постсовјетском простору поједини теоретичари повезују и са својевременим успесима „обојних револуција” у том делу света. Тако је после успешно изведне грузијске „Револуције ружа” у тој држави настао нови историјски уџбеник на изразито антируским основама. Нешто слично догодило се и у Молдавији, Јеременији и тзв. прибалтичким републикама, али и у Бугарској у којој је срушено више хиљада споменика који подсећају на победу Црвене армије над нацизмом у Другом светском рату.
Светски тренд
Потпуно истоветне тенденције евидентиране су и на постјугословенском простору. Разлика у односу на постсовјетски простор је само у томе што су антируске историје замењене антисрпским историјама. Најдрастичнија ситуација је у Хрватској, чија политичка класа већ деценијама минимализује злочин геноцида у НДХ и фактички рехабилитује усташки режим. И поред озбиљних приговора стручне јавности – до непрепознатљивости је измењена некадашња музејска поставка у Јасеновцу. Реч је о заједничком пројекту хрватске државе и утицајних страних фондација, које су приликом отварања новог музеја на овом ужасном стратишу указале на примену нове методологије приликом обележавања спомен-обележја посвећених жртвама геноцида и Холокауста.
Према речима носилаца овог пројеката читав смисао јесте да се новом јасеновачком поставком „патња индивидуализује а жртва идентификује”. Тако се овим савременим приступом учењу историје и обележавању људске патње, дошло до бројке од 70.000 убијених, уз изостанак било каквих емпиријских истраживања о овој проблематици.
Осим што се оваквим приступом умањује број страдалих Срба и осталих (ко се више позива на Нојбахерово сведочење о 700.000 убијених? – прим. аутора), поменутом методологијом и смањењем броја убијених ствара се одговарајућа друштвена клима у Хрватској, где се у најбољем случају признаје да се радило о ратним злочинима, али никако и о планираном злочину геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Штавише, у овој нама суседној држави, праве се сасвим произвољна и цинична поређења између тадашњих злочина и наводне „великосрпске агресије” из 1990-их година.
Драстични историјски фалсификати већ одавно су и део наратива о новом „дукљанском идентитету Црне Горе” – што је кулминирало тамошњом скупштинском декларацијом којом је поништен акт о присаједињењу Србији из 1918. године. Ништа боља ситуација није ни на Косову и Метохији, где се албанска деца уче да је Дечане саградило албанско племе Гаши, као и да су Албанци учествовали у Косовском боју. У исто време се српско верско и културно наслеђе приказује као некакво косовско наслеђе, уз прећутну подршку тзв. међународне заједнице.
Врло је занимљив пример Северне Македоније у којој је још после потписивања Охридског споразума објављен уџбеник „договорене историје”, који је написан уз асистенцију стручњака из немачког института у Брауншвајгу. Овај уџбеник за осми разред основне школе је био написан у складу са исходом „фингиране побуне Албанаца” и то тако што је његова половина посвећена македонској историји, затим четрдесетак процената албанској историји, док је свега 10% уџбеничког простора обухватило дешавања из светске историје.
У креирању албанске прошлости на тлу Македоније писци уџбеника су исказали врхунску креативност. Поред тога што су као албанске територије означена подручја Косова и Метохије, југа централне Србије и Чамерије у Грчкој, прави бисер је била тврдња да су Албанци 1944. године ослободили Тетово и Гостивар од немачког окупатора. Наравно, овај пројекат је одобрило македонско Министарство просвете уз објашњење да је у питању „светски тренд” и признање о немачкој сугестији „да неке ствари из прошлости треба заборавити ради срећније будућности”.
Будућност је у забораву
Да није реч о случајној појави сведоче званична документа Европске заједнице која су настала још 1987. године, а која садрже низ препорука о начину на који је потребно писати савремене уџбенике историје. Разуме се да је целокупан модел писања нове историје прилагођен политичком концепту „уједињење Европе”.
У најбољем маниру некадашњих комунистичких политичких комесара, препоручује се потискивање националних историја – пре свега из образовног процеса – а ради афирмације „заједничких европских вредности”. Нова методологија је описана као „трансферисање култура” у оквиру којег је пожељно неспорне историјске чињенице прилагодити тзв. историјским интерпретацијама. Тако смо из једног оваквог роматичарског и милозвучног приступа постепено дошли до тога да данашња ЕУ практично подржава појаве неонацизма широм Старог континента – посебно уколико су такве манифестације антируског или антисрпског карактера.
На овом месту ваља подсетити на својевремено појављивање скандалозног серијала приручника о историји на нашим просторима. Наиме, радило се о четири читанке за историју које су заједнички штампали „Центар за демократизацију и помирење у југоисточној Европи” и „Просветни преглед”. Према речима Дубравке Стојановић на овом пројекту тада је радило око 60 стручњака из земље и иностранства, уз дискретну асистенцију експерата британског Оксфорда. Садржај овог тзв. историјског пројекта разоткрива његову у основи геополитичку мотивацију.
Тако је у приручнику „Османско царство” тадашња турска империја приказана као једно толерантно и мултиетничко царство. Као илустрацију за ову тврдњу аутори наводе да су „мошти Светог Саве поштоване као реликвија не само од хришћана, него и од Јевреја и Турака” – без помињања спаљиваља моштију српског светитеља. У поглављу о „ Девширми” тзв. данак у крви се извргава руглу и представља „као начин остваривања друштвеног успона”. Има ту и других бисера, попут насловнице приручника о Другом светском рату на којој су осликани „албански партизани”, или приказавања Бањице и Сајмишта „као концентрационих логора”, до навођења „да Павелићева НДХ није формално подржавала покрштавање”. Недостаје само одељак о предностима бомбардовања осиримашеним уранијумом 1999 године.
Дакле, тако би отприлике изгледала савршена српска историја, по оксфордском рецепту друштвеног инжењеринга. Свакако би у будућој Србији било пожељно да, уместо српских историчара, ове лекције држе западни амбасадори у Београду. Или макар неки другачији Срби заклети под знамењем жутих петокрака ЕУ, ослобођени од косовског мита.
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________
ЛИТЕРАТУРА:
- Катрин Орел, Средња Европа: од идеје до историје, Клио, Београд 2012;
- Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021;
- Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Танјуг/Зоран Жестић
standard.rs
