Милорад Вукашиновић: Деконструкција сребреничког мита Едварда Хермана

За критичко преиспитивање „званичног сребреничког наратива” од прворазредног значаја било је појављивање извештаја Сребреничке истраживачке групе (2005) на десетогодишњицу трагичних догађаја. Појављивање овог извештаја изазвало је праву констернацију на Колективном западу, првенствено због сјајно укомпонованог тима стручњака, који је предводио професор Едвард Херман.

Професор Едвард Херман (1925-2017) био је истакнути амерички интелектуалац и један од најпроницљивијих посматрача тамошње друштвене стварности. Одрастао је у породици јеврејског порекла и још у раној младости се заинтересовао за истраживања у области економије – посебно финансија – а имао је и бриљантну педагошку каријеру. Био је професор емеритус на Вартоновој школи економије и Аненберговој школи за комуникације на Универзитету у Пенсилванији.

Познаваоци његовог дела (попут Стефана Каргановића) истичу да „није био загрижени следбеник било које идеологије, али је несумњиво припадао левици, у најширем и пре свега морално ангажованом значењу те речи”. Каргановић с правом уочава да је „непоколебљиво устајао у одбрану понижених и увређених нашега времена, било да се радило о обесправљеним друштвеним слојевима, као и читавим народима које све огољеније тоталитарни светски поредак колективно прогања, бестидно жигоше сопственим гресима и пороцима и бахато гура на саму ивицу историје, па чак и егзистенције”.

Ова врста Хермановог интелектуалног опредељења била је основни разлог његове дугогодишње успешне сарадње са Ноамом Чомским. Врхунац њиховог заједничког ангажмана свакако је било објављивање спектакуларне студије Производња сагласности: политичка економија масовних медија (1988) у којој су прецизно приказали модел понашања савремених медија и медијске перформансе, чију окосницу чине следећи фактори: власништво, адвертајзинг, извори информација, оштра критика (флак) и суперсмисао (идеологија).

У овој студији Чомски и Херман су показали на који начин економски интереси, или „тржишне снаге” (market forces) прикривено и углавном неопажено усмеравају тон и садржај „вести”, и тумачење догађаја које јавност конзумира. Овде није само реч о поништавању једне професије (новинарске) него и о систематском подстицању корпоративних медија да у јавном простору гуше различита мишљења, што погађа саму срж западног „демократског процеса”. Актуелни догађаји у Америци ову тезу недвосмислено потврђују.
Политика геноцида

У Хермановом стваралачком опусу веома важно место заузима књига Политика геноцида (коаутор је Дејвид Питерсон). Један од најважнијих закључака ове књиге јесте да се „западна цивилизација” развијала на темељима ужаса које је чинила урођеничким народима, по правилу обојеним народима на удаљеним местима. У Африци се одиграла трговина робљем, што је свакако једна од најмонструознијих злочина у људској историји, а у Јужној и Северној Америци је извршен геноцид огромних размера: Индијанци су готово у потпуности збрисани, деведесет и више процената урођеничких народа Јужне и Северне Америке је истребљено. То су истински геноциди.

Али, разуме се, ако погледате садржај уџбеника на Западу ви то не можете да прочитате. Важност књиге Политика геноцида је и у томе да у аналитички простор уводи кључну разлику између „вредних и безвредних жртава”. Сетимо се само начина на који су корпоративни медији различито вредновали жртве терористичких напада од 11. септембра у САД у односу на жртве у сличним терористичким нападима у другим деловима света.

Поједностављено, „вредне жртве” увек су оне које потичу из националних заједница или друштвених група које су корисне за реализацију политичких и економских интереса Запада. У овом истраживању Херман и Петерсон указују на „ситуациони морал” западне политичке и економске класе, која не преза ни од манипулације појмовима који би у моралном, чињеничном и правничком смислу морали да имају једно значење.

Разуме се, овде је реч о манипулацији појмом „геноцида”. У студији Политика геноцида на примеру стварних дешавања између априла и јула 1994. године у Руанди, показано је колике су могућности манипулације и тако осетљивом темом, где се методом „производње сагласности” путем корпоративних медија ствара таква искривљена представа о догађајима, у оквиру којих су стварне жртве приказане као извршиоци „геноцида”.
Сребреничка истраживачка група

Ова врста сазнања била је основа за можда највреднија истраживања Едварда Хермана усмерених ка систематској демонтажи „званичног наратива о догађајима у Сребреници” (ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ). На једном месту проф. Херман је сребреничка дешавања назвао „највећим тријумфом пропаганде на крају 20. века”. За критичко преиспитивање „званичног сребреничког наратива” од прворазредног значаја било је појављивање извештаја Сребреничке истраживачке групе (2005) на десетогодишњицу трагичних догађаја. Појављивање овог извештаја изазвало је праву констернацију на Колективном западу – првенствено због сјајно укомпонованог тима стручњака који су интердисциплинарним приступом указали на многе рупе „званичне верзије” – првенствено доводећи у питање мит о Сребреници „као највећем злочину у Европи после Другог светског рата, као и број од преко 8.000 стрељаних дечака и мушкараца” у догађајима из јула 1995. године.

У извештају Сребреничке истраживачке групе посебно се указује на ситуацију пре јула 1995. године и чињеницу да су босански муслимани и паравојне снаге Сребренице масовно убијали Србе. Према различитим подацима више од 150 српских села је сравњено са земљом, док други извори говоре о 2.383 српска цивила који су убијени у тзв. „првом таласу покоља у Сребреници” који је трајао од 1992. до јула 1995. године. У јулу 1995. године армија босанских Срба је заузела Сребреницу и тада су почела масовна убиства. Управо ове догађаје Запад назива „масакром у Сребреници”, што је у ствари политички термин. Убијено је од 500 до 1.000 људи, односно погинуло је два пута мање људи у поређењу са претходно убијеним Србима. Међутим, Запад тврди да је убијено 8.000 мушкараца и дечака…

У извештају Сребреничке истраживачке групе наводи се и тзв. „други талас покоља у Сребреници”, који је био усмерен искључиво против босанске војске. У гробовима је било око 2.500 тела и већина тих људи је погинула у борби. Још један важан аспекат „масакра у Сребреници” јесте и тај да су Срби убијани на територији која је проглашена за безбедну зону и морала је бити демилитаризована, чега се нико није придржавао. Тако су војници босанских муслимана који су убијали Србе били из Сребренице, али су западни медији све то игнорисали. Уосталом, у извештају се цитирају и речи генерала Филипа Мориона, који је као командант француске јединице УН све то и потврдио. Отуда се злочини појединих припадника Војске Републике Српске у извештају квалификују као „осветничка убиства”. Дакле, нема говора ни о каквом геноциду, тим пре јер је српска армија из сребреничке зоне безбедно евакуисала око 20.000 муслиманских жена и деце.

Херман је наглашавао да су дешавања у Сребреници била су од велике користи за Клинтонову администрацију, али и вођство босанских муслимана и Хрвата. Коначно, злочиначка операција „Олуја” хрватске војске у августу 1995. године касније је правдана злочинима Срба у Сребреници. Председник Клинтон је на тај начин изашао у сусрет оним конгресменима – попут Боба Дола – који су упорно захтевали амерички војни ангажман на подручју бивше Југославије. Подсетимо и да је сличне аргументе о „масакру” америчка администрација користила после ефикасне антитерористичке акције српске полиције 1999. године у селу Рачак на Косову и Метохији, када се лажима „прославио” злогласни Вилијам Вокер (ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ)

На темељима извештаја Сребреничке истраживачке групе настала је још једна убојита Херманова студија под насловом Сребренички масакр, чињенице, контекст, политика коју је написао са Филипом Корвином, Џорџом Богданићем, Џонатаном Рупером, Мајклом Манделом, Џорџом Самуелијем и Филипом Хамондом. Угледни новинар и медијски експерт Биљана Ђоровић је нагласила да је реч о студији која „разара мит о Сребреници као парадигми српског зла и испитује контекст и опште и војне околности које су условиле пад Сребренице”. Ово истраживање се посебно бавило улогом Хашког трибунала и УН у промоцији „званичног сребреничког наратива”, али и перцепцијом западне јавности о догађајима на простору бивше Југославије, у функцији подршке политици неограничених војних интервенција.

Професор Херман је имао веома критички став према Хашком трубуналу. Позивајући се на радове својих сарадника – пре свега Ханса Крохлера, аустријског правничког ауторитета – истицао је да је начин његовог формирања од стране Савета безбедности УН „нелегална операција” и да је реч о „суду који је креиран суштински од стране НАТО, САД и Немачке, како би чувао њихове интересе”. Други важан Херманов сарадник, на којег се често позивао, је канадски професор права Мајкл Мендел, који је у својим књигама убедљиво показао „да су ратови САД против Југославије, Авганистана и Ирака – као и институционални апарат који им је дао правну подршку (Међународни трибунал за бившу Југославију и УН) – направили травестију од права и вратиле свет на закон џунгле”.

Херман се у бројним интервјуима често позивао на један од најважнијих Менделових ставова да је реч о антисрпском трибуналу. Наиме, када год је НАТО била потребна нека „правна” подршка – био је ту Трибунал. Према мишљењу Едварда Хермана, врхунац овакве улоге Хашког трибунала била је 1999. година, када је у време нелегалног бомбардовања СРЈ, тадашњи главни тужилац Луиз Арбур подигла оптужницу против Милошевића и још тројице високих српских функционера. На тај начин Трибунал је задовољио потребе НАТО пропаганде и, према Херману, постао „колаборатор у ратним злочинима”.
Геополитичка употреба

У разговорима поводом извештаја Сребреничке истраживачке групе Едвард Херман је често постављао реторичко питање: Због чега је западној политичкој јавности неопходно одржавање сребреничког мита? Најчешће је истицао да се ради о настојању да се помоћу овог мита у јавности оправда политика западног интервенционизма коју је пратила одговарајућа „хуманитарна” аргументација. На тај начин је инаугурисан један стандард који су САД и НАТО користили и у другим деловима света (сетимо се изјаве Хилари Клинтон која је покушај свргавања председника Башара у Сирији правдала „спречавањем нове Сребренице”). Због тога је на Западу створена атмосфера „да када кажете Сребреница ви истовремено у свести тамошње јавности производите слику масовног убиства”.

У посхладноратовском раздобљу тема наводног „геноцида у Сребреници” попримила је изразито геополитика обележја. Познати француски генерал Галоа је још почетком 1990-их година прошлог века уочио промену дотадашњг курса америчке политике према муслиманском свету, објашњавајући ову околност интересима америчких нафтних корпорација на Блиском истоку. Наиме, америчке компаније су у том делу света најпре почеле да потискују европске нафтне гиганте, да би у другој фази „битке за ресурсе” почеле на потискују и азијске нафтне корпорације. Занимљиво је да оваква оријентација није доведена у питање ни после терористичких напада од 11. септембра 2001, односно да је тек за време мандата председника Доналда Трампа почела да се враћа у традиционалне координате америчке подршке Израелу, уз покушаје придобијања исламистичке Саудијске Арабије и Емирата за реализацију ове стратегије.

Друга глобална геополитичка последица рата у Босни и наводног „геноцида у Сребреници” испољила се у потискивању Европе са Балкана, односно у настојању да се суштински Европа окриви за оно што се догодило у Сребреници. Генерал Галоа је заступао становиште да су ратови у Ираку и Босни „избацили Француску из токова историје”. Он је често истицао да је подршком америчкој политици Француска изгубила статус најзначајнијег снабдевача оружјем Ирака, односно да је његова земља – ради америчких економских интереса и немачких реваншистичких амбиција – издала Србе, своје традиционалне савезнике на Балкану.
Коначно, догађаји у Сребреници, послужили су и као аргумент за додатно понижавање Русије на Балкану, о чему нпр. сведочи америчка дипломатска белешка објављена на сајту Викиликса, у којој је наведено „да Русима не сме бити дозвољено да верују да ће претња ветом у вези независности Косова деловати јер би они то искористили”. У питању је депеша америчког амбасадора у Француској Крега Стејплтона, написана 12. децембра 2006. године, која се односила на детаље о томе како су западне силе свим дипломатским средствима покушавале да издејствују „независност Косова” и за то добију подршку Русије (ОВДЕ).

Саветник француског председника је тада одговорио депешом о плановима Француске да убеди ЕУ да Србији понуди ССП без обзира на неиспуњену обавезу пуне сарадње са Хашким трибуналом, додајући да се брине због експлицитне претње Владимира Путина да ће уложити вето на резолуцију Савета безбедности УН о Косову. Данас је више него очигледно да је „глобална Сребреница” послужила и као изговор за трансформацију НАТО у глобалну војну организацију која води ратове широм света. Професор Едвард Херман је у својим јавним иступима упозоравао на ову опасну тенденцију.

За крај овог огледа наглашавамо да су радови професора Хермана били систематски прећуткивани у САД. Добар пример је судбина његове књиге Права мрежа терора у којој је описао начин на који је произведен систем фашистичких држава у Латинској Америци. Књига је била одговор на књигу Клера Стерлинга Мрежа терора. Издавач Херманове књиге је послао шест примерака Њујорк тајмсу и они су за сваки појединачни примерак тврдили да су га изгубили, тако да овај рад никада није приказан у овом листу, док је Стерлингова књига, заснована на лажима, која је окривљивала Совјетски Савез за светски тероризам, добила два приказа и огроман публицитет. На сличан начин су прошле и његове публикације које су бацале другачије светло на узроке рата у бившој Југославији. Професор Херман је често говорио о „перфекцији пропагандног модела на Западу” где је успостављен систем „политичке коректности” чији је праксис „љупко тоталитаран”.