У ранијим текстовима на Новом стандарду указивао сам да је одлука о разарању Савезне Републике Југославије и њеном бомбардовању 1999. године донета у организацијама „светске закулисе” много година пре њене практичне реализације. Циљеви агресије на нашу земљу били су мотивисани искључиво геополитичким разлозима који се могу анализирати у широком спектру. Једно од најзанимљивијих питање јесте оно о повезаности догађаја на Балкану и Блиском истоку. Реч је о својеврсном систему кризног менаџмента – чији је крајњи циљ исцртавање нове политичке картографије Европе – где се важно стратешко подручје тзв. Западног Балкана измешта у један другачији не-европски културно-цивилизацијски ентитет, чији је средиште подручје Блиског истока.
Занимљиво је да је познати амерички политиколог Семјуел Хантингтон у интервјуу једним берлинским новинама још 1996. године, дакле, три године пре НАТО агресије на СРЈ 1999. године, јасно означио да се културно-цивилизацијске границе Европе „завршавају тамо где почињу православље и ислам”. Потоњи догађаји само су потврдили оно што се тада наслућивало – а то је да утицајни теоретичар не говори у лично име, већ у име читавог америчког спољнополитичког републиканско-демократског дуопола. Отприлике у то време, на страницама америчке штампе појавио се и знаменити оглед Трећа америчка империја републиканца Џејкоба Хајлбруна и демократе Мајкла Линда (обојица су чланови Савета за иностране послове, који важи за лабораторију америчке спољне политике –прим. аутора) у којем се неочекивано отворено указује на стварне циљеве америчког војно-политичког ангажмана у бившој Југославији.
У поменутој анализи се најпре подсећа на кратак историјат успостављања Прве америчке империје, која је створена после Шпанско-америчког рата 1898. године и која је била сконцентрисана на подручје Кариба, затим на појаву Друге америчке империје која је 1945-1989. године била усмерена на Западну Европу, док Трећа америчка империја проширује домет свог утицаја – управо на Балкану, али је њен епицентар на простору Блиског истока и Персијског залива. Уосталом, ево како су те 1996. године наведена двојица вашингтонских посматрача видели стратешки интерес САД у овом делу Европе: „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њиховим европским савезницима одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) до Балкана. Област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје.”
Други документ, који је у рангу највећих Викиликс сензација, свакако је чувено писмо немачког дипломате Вилија Вимера упућено канцелару Шредеру са конференције „Балкан и проширење НАТО” коју су, крајем априла 2000. године у Братислави, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке. Поједини ставови учесника ове тајне конференције у потпуности су на фону реализације стратешког концепта заокруживања Треће америчке империје. Поред закључка о „међународном признању независне државе Косово”, разуме се, најпре у кругу савезничких држава, посебну пажњу привлачи становиште да се „Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија”, којим се, подсетимо, европским државама гарантовала неповредивост суверенитета и територијалног интегритета; или ништа мање важан став о томе да „европски правни поредак представља сметњу за спровођење НАТО планова”, као и да је у том смислу „за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак”. Или, како разумети закључак „да у сваком процесу – праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права”?
Да је агресија НАТО пакта 1999. године имала далекосежне циљеве недвосмислено сведочи овај део Вимеровог писма: „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја”. Дакле, не каже се из Европске уније – него веома наглашено европског развоја, што значи да атлантистички стратези Западни Балкан и не виде као део европског и хришћанског културно-цивилизацијског круга, већ као сиву зону ентитета који се у неким новим интерпретацијама назива „новим или проширеним Блиским истоком”. Актуелни догађаји на Блиском истоку, Украјини и Балкану само потврђују тезу о дисциплинованом спровођењу закључака једне конференције која је имала изразито против-европски карактер.
Садејство американизма и исламизма
Победа исламске револуције у Ирану и совјетска војна интервенција у Авганистану представљали су окидаче за радикалну измену америчке стратегије на Блиском истоку. Администрација председника Картера дала је одобрење за реализацију измењене доктрине у овом делу света који је пребогат нафтним ресурсима. Њена суштина је била у спречавању покушаја било које конкурентске спољне силе да оствари доминацију у регији Персијског залива.
Према подацима ЦИА – само за време рата у Авганистану – уложено је 10 милијарди долара у јачање покрета исламских фундаменталиста. У то време је успостављена веза са Бин Ладеном и створена је једна „светска терористичка мрежа” која је, после завршетка Хладног рата, дејствовала на постсовјетском и постјугословенском простору. Нема сумње да је палестинска организација Хамас била део поменуте мреже, баш као и формације Муџахедина у Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији и у Чеченији.
Поједини теоретичари дефинишу појаве радикалног исламизма као „атлантистички ислам”, указујући тако на специјалне везе америчких обавештајних служби и јеретичких исламистичких праваца. О томе сведочи и низ декласификованих докумената обајвљених у многим медијима, посебно после догађаја од 11. септембра 2001. у САД. Непосредно после ових догађаја обелодањен је податак о томе да су Бин Ладенова и сличне исламистичке групе финансиране путем западних банака и на финансијским тржиштима која су под пресудном контролом глобалистичке дубоке државе.
Таква пракса није прекинути ни после трагичних америчких догађаја. Тако је 2010. године Барак Обама донео Председнички декрет 11, чији је делимичан садржај постао јавно доступан, а у којем се захтева „владина поновна процена перспектива политичке реформе и улоге Исламског братства у МЕНА региону”. Обамини саветници су већ у фебруару 2011. године закључили „да је Муслиманско братство покрет који САД могу да подрже широм Африке и Блиског истока”, а што дешавањима за време Арапског пролећа даје једно изразито конспиролошко значење (овде је посебно карактеристичан случај бруталног убиства председника Гадафија у Либији и тајна подршка стварању тзв. Исламске државе у Ираку и Сирији).
Краткотрајна владавина Муслиманског братства у Египту (до војног пуча 2013) показала је сав ризик кокетирања с исламистима у регији – чијим акцијама је, из америчке перспективе, дугорочно могла бити угрожена стратешка позиција Израела. Због тога је на неки начин дошло до прећутне сагласности о подршци египатском генералу Ел-Сисију. Односе у региону свакако је додатно закомпликовала руска војна интервенција у Сирији и подршка председнику Башару која траје од 2015. године. Била је то, практично, прва озбиљнија руска војна интервенција после краја Хладног рата – која је означила велики повратак ове државе на међународну сцену. Арапско пролеће неминовно је наметнуло и тему односа снага унутар муслиманског света чија је – по Хантингтону – основна слабост недостатак државе-језгра. Поједини либерални експерти веровали су на почетку ових догађаја да је могућа изградња једног модела „демоислама” који је у то време симболизовала Турска, али се убрзо показало да је реч о нереалним пројекцијама.
Метеж на Блиском истоку подстакао је и појаву нових/старих конфронтација не само у државама региона, него и на ширем простору. Овде је нарочито реч о потенцијалу „мигрантског цунамија” који прети да из основа измени социјалну и културно-цивилизацијску слику европског континента, и самим тим Балкана. Већ смо истакли да група утицајних „атлантских стратега” подручје Западног Балкана (а посебно Србије) посматра као сиву геополитичку зону која треба да буде „трајно искључена из европског развоја”. Отуда је индикативна вишедеценијска подршка ових кругова „реисламизацији” нашег простора – који се посматра као део шире копнене трансверзале „од Залива закључно са Босном”.
Постоји још један важан циљ који се постиже стварањем оваквих исламистичких групација, а који се недовољно наглашава у анализама процеса у исламском свету. Наиме, то је улога ових организација у процесима разарања традиционалног ислама који – како показују искуства широм света – не искључује дијалог са хришћанском и другим цивилизацијама. Такав ислам одбацује пројектовану улогу у некаквом латентном „судару цивилизација” коју му упорно додељују западне специјалистичке службе.
Позадина осмишљеног апсурда
Да се поново осврнемо на концепцију Треће америчке империје и, нарочито, подршку коју реализацији овог пројекта деценијама уназад отворено пружа утицајни јеврејски лоби. Парадигма ове стратегије је подршка моћног јеврејског фактора унитарној Босни и тзв. „независном Косову”. У босанском случају догодио се заиста тежак парадокс – а то је подршка овог лобија стварању прве исламистичке државе у Европи.
Као што је познато, утицајна агенција „Рудер Фин” је међу америчким Јеврејима подстакла кампању подршке муслиманима у Босни и Херцеговини, под изговором да се у овој бившој југословенској републици дешава „нови холокауст”. У ту сврху, „Рудер Фин” је покренуо агресивну пропаганду у оквиру које су јеврејски интелектуалци захтевали да НАТО бомбардује српске положаје у Босни и Херцеговини. Касније је идентична матрица примењена поводом вештачки изазване кризе на Косову и Метохији, која је кулминирала дивљачким бомбардовањем наше земље 1999. године. Слична антисрпска пропаганда је ширена и на подручју Западне Европе, а предводници су били појединци попут Бернар Анри Левија, који је снимио један вулгарни пропагандистички филм о Сарајеву.
Јавно је познат податак да је преко 95% личности које су чиниле Клинтонову администрацију било јеврејског порекла (од злогласне Мадлен Олбрајт до генерала Веслија Кларка). Чак и након завршетка ратних дејстава, оваква пропагандна матрица је опстала у западним строго контролисаним медијима и често је коришћена на суђењима пред Хашким трибуналом. То што су неки угледни појединци касније раскринкали медијске обмане у случајевима „Маркале” или „Рачак”, није значило и промену америчке и западне спољне политике на Балкану и према Србима. Стереотипи су опстали све до данас и често се користе у даљим притисцима на Србију – од које се ултимативно захтева не само да призна лажну државу Косово, него и да „преболи Косово”, како нам је недавно у Београду поручио амерички амбасадор Кристофер Хил.
Познати француски генерал Галоа је још 1990-их година прошлог века указао да су Американци подржали претензије босанских муслимана (1992-1995) и Албанаца на Космету (1999) ради поправљања сопственог имиџа у муслиманском свету. На тај начин Америка је с нафтних тржишта Блиског истока почела да у првој фази постепно потискује европске компаније, а затим у другој фази и азијске компаније. Занимљиво је да ова оријентација није озбиљно доведена у питање ни после терористичких напада од 11. септембра 2001. године. Тек појавом председника Трампа 2016. године доктрина САД на подручју Блиског истока враћа се у традиционалне координате америчке подршке Израелу, уз покушај придобијања исламистичке Саудијске Арабије и Емирата за реализацију ове стратегије. Овде је опет реч о подели профита од нафтног колача за који јe посредно заинтересована и америчка војна индустрија. Ова околност се, свакако, не може занемарити и приликом разматрања актуелних ратних разарања на подручју Газе.
Политички ислам
Од завршетка револуције у Ирану (1979) до данас процеси у исламском свету никога не остављају равнодушним. Глобалне геополитичке промене су више него очигледно потврдиле становиште да је „ислам огромна енергија” која може да буде искоришћена како у конструктивне тако и у деструктивне сврхе. Исламска цивилизација – прожета многим унутрашњим противречностима – налази се у сталном трагању за потврђивањем свог идентитета и дефинисањем улоге на ширем међународном плану.
Покушаји обједињавања „исламског ареала” у монолитан чинилац светске политике за сада нису дали резултате, што не значи да у ближој или даљој будућности неће уродити плодом. Овој констатацији свакако иду наруку актуелни светски догађаји који се, пре свега, огледају у краху „западноцентричне слике света” чији је мисаони конструкт углавном био и остао потцењивачки или, у најмању руку, индиферентан према достигнућима других култура и цивилизација, укључујући и дуго времена маргинализовани исламски свет.
Отуда није случајно што је професор Каирског универзитета Х. Ханафи савремену „експанзију исламске цивилизације” повезао са „деклинизмом” Запада (умор и жудња за идеализованом младошћу – прим. аутора), а што је могуће представити хронолошком синусоидом међусобних релација у протеклих 14 векова. Према Ханафију, од седмог до 14. века трајао је период доминације исламског света, а декаденције западног света, затим је од 14. века уследило раздобље супериорности Запада, да би од почетка 21. века ствари почеле радикално да се мењају у корист исламске цивилизације.
После низа терористичких дејстава са „исламистичким” предзнаком, на политичком Западу створен је медијско-политички слоган о „исламској претњи”, без дубљег и критичког понирања у суштинске разлоге ове појаве. Уз традиционалну русофобију, исламофобија је данас моћан чинилац унутрашњег обједињавања различитих западних идеолошких праваца. Ововремена „узнемиреност Запада” у односу на муслимански свет последица је садејства више фактора, а понајвише страха од нараслог самопоуздања исламског света – које прети да убрза „процес територијализације верских, културних, економских, идеолошких и нарочито политичких амбиција, што подразумева и фундаменталну промену геополитичких принципа на којима се заснивала доминација Запада и хегемонија САД”.
Успон „политичког ислама” предмет је пажљивих истраживања и у оним половима светске политике који теже промени досадашње геополитичке парадигме. Русија, Кина и Индија не могу да остану индиферентне према турбулентним процесима у исламском свету, у оквиру којег све више нараста свест о потреби геополитичке артикулације ванредних просторних, ресурсних и демографских потенцијала. Вероватно је то и један од разлога садашњих крвавих ратних сукоба између Израела и Палестинаца у Појасу Газе чији је исход крајње неизвестан, упркос огромној војној доминацији израелске армије у односу на Хамас.
Нови Глобални римленд
Читаоце овог огледа са задовољством упућујем на јавно објављене радове проф. др Миломира Степића, нашег врсног научника и геополитичара, који је први у овдашњи научни и медијски простор увео геополитички појам Исламског хартленда „као нове географске осовине историје”. Реч је о јединственим увидима на тему „геополитичности исламског препорода” за чије исходе је свакако везана и будућност српског народа на овим просторима.
Већ раније смо истакли да покушаји обједињавања „исламског ареала” у монолитан чинилац светске политике за сада нису дали резултате. Осим краткорочних епизода „исламске солидарности” са локалним муслиманима за време грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), покушаји политичког и економског обједињавања светске муслиманске заједнице доживели су вишеструке неуспехе.
Друштвени и политички праксис унутар исламског света, од краја Хладног рата до данас, потврдио је исправност народне изреке да је „кошуља ближа од капута”, што је у конкретним приликама значило да су најутицајније муслиманске земље првенствено биле склоније да најпре штите своје националне и државне интересе, а тек затим да у глобалној арени наступају као јединствен и кохерентан пол светске политике. Једна од сасвим извесних последица најновијег израелско-палестинског конфликта могла би да буде у превазилажењу досадашњих подела унутар исламског света. Томе у прилог свакако иду и догађаји на дипломатском плану, посебно обнова односа између Саудијске Арабије и Ирана, уз отворено посредовање Кине.
Заинтересованост Кине за овај део света потврђује тезу проф. Миломира Степића о томе да је на делу успостављање новог Глобалног римленда – ободног евроазијског појаса који се до сада сматрао ексклузивном зоном атлантистичких интереса и његовог претварања у зону мултиполарне сарадње, где је блискоисточно подручје „ново Срце света”. Свесне ових тенденција, структуре глобалистичке дубоке државе су можда свесно гурнуле Израел у најновију ратну авантуру инструментализујући Хамас као организацију чији је начин формирања и деловања најблаже речено споран. У свему томе једино је извесно трагично и брутуално жртвовање палестинског и јеврејског народа.
У складу са овако посматраном динамиком светске геополитике, Балкан и српске земље налазе се у саставу Северног сектора Глобалног римланда, и то у веома „трусној” контактној зони са најважнијим средишњим или блискоисточним регионом Исламског хартленда. Балкански простор, у складу са геополитичком традицијом, и у измењеним околностима остаће „у процепу светова” и унутар пулсирајућег трансгресионо-регресионог фронтијера осциловања моћи и интереса: са једне стране – главном путу исламског продора према пољуљаном европском „стубу” Запада, те са друге стране – на „првој линији фронта” где ће неисламски свет покушавати да „обузда” ту експанзију.
Управо према већински православном, а демографски проређеном Балкану – као мостобрану, усмерен је истурени малоазијски (турски) panhandle Исламског хартленда. Реч је о геополитичкој инструментализацији све експанзивнијег и екстремнијег исламизованог становништва тракијског дела Грчке, јужне Бугарске, северозападне Македоније, Албаније, косовско-метохијске и рашке области Србије, те кантона са муслиманском већином у Федерацији БиХ (концепција Зелене трансверзале – прим. аутора). Из ове визуре посматран, балкански (међу) простор може да постане „монета за поткусуривање”, тј. предмет „историјских” компромиса, компензација и уступака. У сваком случају, његов будући статус биће ближи зони притиска (compression zone) и/или конфликтног појаса (chatterbelt), него идиличног региона-капије (gateway region) између различитих цивилизацијских и геополитичких блокова.
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
ЛИТЕРАТУРА:
- Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Ринашита, Београд 2006;
- Миломир Степић, Исламски хартленд, Српска политичка мисао, 2017/1, 57 – 80;
- Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Reuters
