„Случај Ковић“ није sui generis, како на први поглед може да изгледа, а како западни изасланици и њихови домаћи следбеници обично третирају њему тако близак „случај Косова“. Ковић је много више од тога. Ковић је симбол, парадигма, врх леденог брега много чега што се догађа у нашој академској заједници и читавом друштву. Његова судбина резултат је дугогодишње негативне селекције и чињенице да они гори систематски потискују оне боље. „Тријумф лоших ђака“ и „бодоманијом“ опчињених аморалних, бескарактерних, неоригиналних цитатолога који никакав допринос не дају науци одавно су постали наша стварност.
Наивни смо ако мислимо да се ради о случајности. Сећам се својих некадашњих гимназијских професора у време увођења усмереног образовања („шуварице“) – отворено и самосвесно су се томе подсмевали и јавно изјављивали како им на памет не пада да ту глупост спроводе у дело, већ да ће предавати „по старом“. Било је то још у оно, ауторитарно Титово време. Какве су то величине биле! Неколико деценија након тога врли универзитетски професори, занесени „европским вредностима“, послушно су прихватили и још приљежније спроводили у дело болоњску глупост и разне бирократске измишљотине које су их од мислећих личности претварале у роботе. Толико о стручном и моралном нивоу једних и других. Зато смо дошли довде. И сада су сви – и криви и недужни – тобоже изненађени оним шта нас је задесило.
Није Ковић могао да не упадне у свакако унапред припреману хијерархијску замку за идеолошки „неподобне“. Одавно се такви и слични марифетлуци раде – од намерног пробијања прописаних рокова и расписивања конкурса за неодговарајуће предмете/области, тј. оне за које кандидат нема одговарајући докторат, до смишљеног формирања некомпетентних комисија и опструкције због недостатка кворума услед недоласка чланова изборних већа. Ништа ново под капом небеском. Могао би Ковић да „окрене и други образ“, али не ради се само о њему већ о принципу.
Да је хтео да буде у табору глобалистичке елите, не само да му се ово не би догађало него би заузео добро плаћене позиције – у управним одборима, научним и другим пројектима, на шефовским, управничким и директорским местима. У редовног професора био би изабран прекоредно, без обавезне петогодишње „лежарине“. Нико га не би питао за учешћа на симпозијумима, чланке у часописима и зборницима, педагошки учинак, научне монографије. Па, то више није основни критеријум ни за улазак у зграду „бесмртника“ с оне стране Кнез Михаилове улице, педесетак метара од Филозофског факултета. Још када би се јавно залагао да се „ослободимо Косова“, да смо „геноцидаши“, да треба да се „денацификујемо“ и да безусловно уђемо у ЕУ и НАТО – где би му био крај.
Али, Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе. Објашњава им смисао „косовског завета“ и какав је његов значај за српски идентитет, али и говори о ономе „шта се сипа у трактор“ – о резервама угља које су шест пута веће од оних у „Колубари“ (које дају половину струје Србије). Не жели да ћутке пређе преко беспризорне кампање умањивања жртава геноцидног уништавања Срба у НДХ, која долази и споља и изнутра.
Оштро се противи тзв. хашкој историји и њеним заговорницима на свом факултету. У јавним иступима говори о историјским искуствима међународних односа и подсећа да ништа није коначно у надметању великих сила за доминацију на Балкану. Указује да се глобални, европски и балкански геополитички односи убрзано мењају на штету Запада и да ће то бити прилика не само да се Косово и Метохија врате под фактичку власт Србије, већ и да се изврши ревизија силом наметнуте поделе постјугословенског простора. Рационално поставља питање „безалтернативног европског пута“ у контексту ултимативних бриселских захтева, очигледних промена на свесткој сцени и дугорочних националних интереса.
Ту би требало тражити узроке Ковићевих проблема. Он, дакле, „квари нашу омладину“. Даје лош пример. Са становишта аутошовиниста учитан је као „трула јабука у корпи здравих“. Мотивише на пружање отпора преумљењу. Супротставља се уподобљавању универзитета који су утицајне групе идентификовале као „један од центара српског национализма“. Стога Ковића треба благовремено зауставити, закомпликовати му живот, његову креативну енергију и време преусмерити на судске процесе и одбрану од бесмислених тужби. Очигледна је намера да се онима који би кренули његовим путем покаже шта их све чека.\
Ковићеви „пацификатори“ знају да су у цајтноту и повлаче нервозне али бескопромисне потезе како би елиминисали његов све већи утицај који се раширио далеко изван студентске популације. Јер, ковид-вирус, како се појавио тако ће и нестати, али Ковић-вирус – неће.
Миломир Степић је научни саветник Института за политичке студије. Члан је Матице српске, Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор Нови Стандард
