Миломир Степић: ”Ухвати заседу и чекај…”

У глобалним размерама Срби су релативно малобројан народ, који живи на невеликом пространству и располаже скромном економском, војном и другом моћи, али се понаша несразмерно томе, као да је далеко снажнији, слично великој сили. Није ово само парафраза констатације угледног руског научника Константина Никифорова. И многи други страни истраживачи, нарочито у сфери историографије, антропогеографије, етнопсихологије, славистике, односно балканологије, слично закључују. Познаваоци међународних односа, дипломатије, обавештајно-безбедносних питања, геополитике и геостратегије спремни су да тврде како Срби имају империјални дух.

Очигледно да у томе има истине, али зашто је то тако? Како то да Срби непогрешиво препознају и на начин империјалних тзв. великих народа одговарају на преломне историјске изазове? Не ради ли се о архетипској ствари? Да ли се то заснива на свести о величини у ранијим историјским раздобљима? Деликатној судбини најзападнијег изданка православне цивилизације? Царском немањићком наслеђу? Сталној борби за слободу и страдалничком искуству? Позицији на балканској „ветрометини“ и „бурету барута“? Или, пак, чињеници да ипак „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“ (Цвијић)?

ДИЛЕМЕ НА ИСТОРИЈСКИМ ЧВОРИШТИМА

Постоји, међутим, читава школа мишљења, са више рукаваца, да су Срби у преломним историјским тренуцима ипак доносили погрешне одлуке и због тога плаћали високу цену, те да је са становишта далекосежних интереса и последица требало да поступе другачије.

• Тако, на пример, када је Стефан (Првовенчани) 1217. добио круну од папе, да ли је на истој линији требало да остане његов брат Сава, а не да 1219. у Никеји затражи и добије црквену самосталност, трајно везујући изразиту већину Срба за православни свет, за Исток, а не за Запад?
• Или, када се 1389. кнез Лазар супротставио османској „ордији“ и опредељењем за „Царство небеско“ Србе трајно обележио “Косовским заветом“, зар није било прагматичније да „испреговара“ са султаном Муратом, уместо што је његова „Пирова победа“ у ствари значила Србима дуготрајно ропство?
• Одбијајући Фирентинску унију 1439, што латинска црква није и никада неће заборавити и опростити, нису ли Срби у том преломном тренутку дугорочно одредили не само сопствену, већ и европску и хришћанску будућност?
• Уместо што су 1690. кренули у Велику сеобу и тако у Старој Србији „отворили простор“ за масовно арбанашко досељавање, је ли била боља одлука Срба да остану, склоне се у локалне збегове, истрпе неко време османски зулум и сачувају колевку српског идентитета, истовремено „геополитичку макро-тврђаву Балкана“?
• Приликом подизања Првог српског устанка да ли је геополитички timing био адекватан или је требало сачекати још дубљу кризу „болесника на Босфору“, а приликом покретања Другог српског устанка да ли би ослобођење било брже и комплетније да је стављен у контекст свебалканског покрета против османског окупатора?
• Када је 1903. извршена династичка смена Обреновића, који су хтели-не-хтели имали прогерманску оријентацију, Карађорђевићима, који су мање-више били усмерени на енглеско-француску страну, може ли се пренебрегнути да је то за Србе истовремено значило преоријентацију од геополитички иманентног телурократског ка неодговарајућем таласократском хабитусу?
• Будући да је 1915. нуђено – додуше као колатерални исход – стварање знатно увећане, националне тзв. проширене Србије која би обухватала не све, али већину српских земаља, зар није одбијањем те опције учињена кардинална грешка у име стварања мултинационалне југословенске творевине 1918. која ће скупо коштати српски народ?
• Пучем 27. марта 1941. и одбацивањем приступа Тројном пакту Срби су се, истина, понели храбро и слободољубиво, али поставља се питање да ли су могли да поступе мудрије, тј. да тим чином не изазову осветнички нацистички гнев и сопствене велике жртве?
• Невољним, али ипак пристанком на „разби-распад“ СФРЈ дуж титоистичких републичких граница уместо дуж апроксимативних међа конститутивних народа, нису ли на тој историјско-геополитичкој раскрсници Срби скренули на погрешан пут са несагледивим негативним последицама?
• И кључно питање: опредељењем званичне политике за интеграције у организације стране, Западне цивилизације – првенствено у ненаклоњену ЕУ, што (не)посредно значи и у још ненаклоњенији НАТО – а супротно вољи изразите већине Срба, ступа ли се тако на очигледну странпутицу и чини ли се тако дугорочна, непоправљива грешка?

НУЖНОСТ НАЦИОНАЛНОГ СТРПЉЕЊА ИЗДРЖЉИВОСТИ

Ово су само неке, кључне дилеме, а има их много више. И не ради се о испразном „шта би било да је било“, већ о стратешким националним опредељењима. При томе, Србе делимично оправдава што су о сопственој судбини могли сасвим мало да одлучују, будући да су то чиниле махом велике силе сходно својим интересима на геополитички прворазредно важном Балкану, том „прецизном сеизмографу“ глобалних геополитичких потреса. Стога, крилатица „Балкан балканским народима“ можда лепо, примамљиво звучи, али је утопистичка. Пре би се могло рећи да је „Балкан исувише важан да би био препуштен (само) Балканцима“.

Српски књижевник Милован Данојлић једном приликом је луцидно приметио: „Од силе се нећеш одбранити ни логиком, ни истином. Ухвати заседу и чекај, век-два, док ти се не намести.“ Овоме би се могле додати само још две, егзистенцијално важне ствари:

• Прва, да Срби, а с обзиром на своју позицију, морају минуциозно, континуирано, чак на дневном нивоу да прате глобална и регионална геополитичка кретања како би препознали тренутак када ће прилика да се „намести“ и реаговали адекватно, сходно својим националним интересима.
• Друга, да Срби погодну геополитичку констелацију не чекају пасивно, надајући се да ће им искључиво нека велика сила одрадити посао, него да активно и на унутрашњем и на иностраном плану „припремају терен“ за одлучну акцију када за њу дође време, водећи рачуна да у одсудном тренутку (поново) не направе грешку.

(Нај)повољнији општи геополитички и геостратегијски услови за остваривање кључних националних циљева – а то су, углавном два, ослобођење од туђинске власти и уједињење већине српског народа и српских земаља у интегралну националну државу – не појављују се често. Можда само неколико пута током националне историје. И то обично после великих ратних сукоба светских, континенталних и регионалних размера, када се успостављају нове интересне сфере, врше велике политичко-територијалне промене и редефинишу границе.

Наравно, неопходан предуслов је да Срби буду на победничкој страни, те да са силама-победницама имају компатибилан цивилизацијско-геополитички идентитет и са њима остваре дугорочну симбиозу интереса, односно да се самопрепоруче како би „малени српски чамац привезале за њихов велики брод“. Такве указане шансе се не смеју пропуштати и поступати национално кратковидо, неодговорно и без процене о негативним последицама комбинација каква је била она о стварању југословенске државе 1918.

Не треба заборавити да је не мање важно да се приликом негативних отклона историјског клатна, какав је био 1990-их када су ојачали и удружили се српски супарници, такав период прође са минималним губицима.

БИТИ НА ПРАВОЈ СТРАНИ БУДУЋНОСТИ

На шта указују геополитички трендови, односно да ли у времену које долази настаје повољнија констелација за решавање српског питања, како препознати критичан тренутак и шта у том смислу учинити?

Униполарност као систем, глобализам као „идеолошка потка“ и хегемонија САД на челу „колективног Запада“ који су се показали као изразито противсрпски настројени очигледно силазе са сцене. Индикативна је америчка (трампистичка) порука да се „неће мешати“ у унутрашња балканска питања, што је неупоредиво повољније од ранијег става да „имају незавршена посла на Балкану“. Али, према њој треба бити крајње опрезан, а још опрезнији према деструктивном деловању „рањене ЕУ“, нарочито Немачке, Аустрије и некадашње чланице Велике Британије.

Супротно томе, мултиполаризација као рецентни процес, ресуверенизација као „повратак нормалности“ и јачање Кине, Русије, Индије и неколицине осталих „геостратешких играча“ (Бжежински) све брже доводе до темељног преуређења света и стварања предуслова за српску националну ренесансу. Адекватан моментум даће глобална геополитичка резултанта:

• с једне стране, када утицај САД буде сведен махом на пан-америчку зону, тј. на западну хемисферу, те када центрифугалност унутар ЕУ доведе до њене имплозије или суштинске трансформације у смеру „Европе нација“;
• с друге стране, када након окончања сукоба у украјинској арени евроазијске силе структуришу „мега-континент“ у виду интересних сфера тако да већи део Балкана буде укључен у „(Про)Руски велики простор“.

У том контексту, Срби не би требало да „седе скрштених руку“, већ да „чине оно што је до њих“.

На унутрашњем плану требало би успоставити српску интегралност на свим пољима где је то могуће (економском, образовном, научном, културном…) и у таквом стању припремљености дочекати прилику за политичко-територијално уједињење. Да би „пијемонтизам“ Србије дошао до пуног изражаја, потребно је уклонити резидуалне, а још увек снажне разарајуће елементе југословенства и угледајући се на Републику Српску преобразити је у истинску српску националну државу.

На пољу међународних односа неопходно је прво корак-по-корак, а потом дефинитивно одустати од „европског пута“, којим, истини за вољу, никада и није требало кретати. Другим речима, мора се (номинално) српској политичкој номенклатури и великом делу економске и интелектуалне елите одузети приграбљено право да нацији намећу растројену, шизофрену позицију, водећи је ка неодговарајућој цивилизацијској и геополитичкој групацији опадајућег, декадентног и доказано антисрпског Запада.

Србима и српским земљама место је увек било, а нарочито је сада, на динамичном, традиционалистичком Истоку, првенствено оном идентитетски истоветном православном и телурократском. Српски народ и будућа целовита национална држава припадају геополитичком Балкану, а Балкан нема евроатлантске, већ „евроазијске особине“, како би рекао Цвијић.