МИЛОМИР СТЕПИЋ: Суочавање с прошлошћу
фото: Министарство одбране Републике Србије
С времена на време, различитим интензитетом, али без одустајања, од Срба се захтева колективно преиспитивање, покајање и неограничено трпљење примерене казне за понашање током уклањања Југославије с политичке карте света. За тај период, који се, ево, протегао на три деценије и не види му се крај, смишљен је и посебан термин, злокобног, унапред оптужујућег призвука – деведесете. Дакле, тражена ретроспектива подразумева само време када су Срби почели полако, мукотрпно и уз високу цену, али ипак успешно да се после југословенства и атеизма враћају српству и православљу. Никако даље уназад. На пример, до 1918.
Тако јасно временски омеђено суочавање с прошлошћу Србима покушава да наметне савршено умрежена група склона неојугословенству и неотитоизму. Несклад, с једне стране, њеног дугог трајања и знатног утицаја, а с друге стране, малобројности, екстремно а(нти)националне оријентације и идеолошке превазиђености, требало би тражити у чињеници да је са Запада фаворизована, медијски веома заступљена и добро позиционирана у унутрашњој (крипто)политици, дипломатији, култури, науци, високом образовању, економско-финансијском сектору и грађанистички оријентисаним тзв. невладиним организацијама.
Штавише, временом се инфилтрирала на нека кључна места у државном апарату, одакле, као „дубока држава“, артикулише унутрашњу и спољну политику земље. Сама себи дала је име „Друга Србија“, а у национално профилисаним интелектуалним круговима прозвана је „круг двојке“, „аутошовинисти“, „самомрзећи Срби“, „случајни Срби“…
Аксиом српске кривице
Заједничко политичко полазиште припадника наведене скупине је српска кривица и то се поставља као аксиом. Срби су криви за нестанак Југославије и њихово нагло буђење из рајског једнопартијског сна. Криви су што је после пада Берлинског зида постало јасно да је геополитички орочена, накарадно федерализована и неконсеквентним републичким границама избраздана југословенска држава неодржива као демократска творевина. Српска одговорност је највећа за распламсавање национализма, и то према наслеђеном постулату да су „сви национализми опасни, али је српски најопаснији“.
Проказани су због настојања да сачувају земље где их је већина живела заједно, у коју су уградили традиционалну српску државотворност Црне Горе и Србије, за коју су у два светска рата дали милионске жртве и која је, уосталом, била међународно призната, али у којој после пола века нису више желели да под паролом „братства и јединства“ и даље буду у подређеном положају, осуђени на сталне уступке осталим „народима и народностима“ и подвргнути кенаноликом „обуздавању“ у складу с неформалном титоистичком формулом „Слаба Србија – јака Југославија“.
Кривицом се сматра српски отпор претварању унутрашњих републичких граница у државне, због чега је велики део домицилног српског становништва, територија и оријентира националног идентитета требало да остане на немилост неоусташке Хрватске и исламистичке Босне. Неопростиво је што су се после комунистичке опијености отрезнили и вратили свом „слатком православљу“, а не неолибералним мантрама и увезеним деструктивним квазивредностима.
Стога мало-мало па неки НАТО генерал, бриселски изасланик, наводни експерт за Балкан или профитер у рату за људска права прогласи светосавље и Српску православну цркву за главног непријатеља. Јер за њих не само да представљају недопустиво снажну тврђаву српског идентитета већ су, о страхоте, трансмисија за „руски малигни утицај на Балкану“. Уз то, а не мање важно, црквена територијална организација и границе епархија нису у складу с АВНОЈ-ским границама које су Бадинтер и екипа произвели у међународне и прогласили недодирљивим, а које, ето, тврдокорни епископи одбијају да усагласе и тако покажу кооперативност. Није ли то још један доказ одговорности за великосрпски експанзионизам и аргумент о стварању „православне џамахирије“.
Када би признали „геноцид у Сребреници“ и прихватили да су „геноцидан народ“, Срби би доказали да су доживели колективну катарзу. Можда би постали чак и „добри момци“, под условом да „прихвате реалност“ косовске независности, ослободе се косовског мита, одрекну се косовске вертикале, забораве видовдански завет, Кошаре и Паштрик. И схвате да су Дечане, Пећку патријаршију, Богородицу Љевишку и Грачаницу подигли Арбанаси, а да је Милош Обилић, у ствари, арбанашки средњовековни јунак. Могуће је да би им све било опроштено ако би „заборавили прошлост“ и „слављење пораза“, више се „окренули будућности“ и мислили на перспективу „своје деце“ и оно што се „сипа у трактор“, те се једном засвагда, како је препоручивао академик родом из Велике Дренове (Добрица Ћосић), „ослободили Косова“.
Јер, јасно поручују „деконтаминатори“: дефинитивним губитком Косова и Метохије, „тек тада би била сломљена кичма српском национализму“. Онда би знатно лакше ишло с Републиком Српском, Црном Гором, Рашком облашћу, Војводином, Прешевско-бујановачким крајем, Хомољем, Босилеградом и Димитровградом… На њихову срећу, Српска Крајина је већ давна прошлост. „Колико Србија треба да буде мала, да не би била Велика?“, запитао се један други и другачији академик, родом из Меленаца (Чедомир Попов). Додајмо – и да би већ једном заслужила то чланство у ЕУ.
Нужност преиспитивања
Србима је, несумњиво, преко потребно преиспитивање прошлости, које мора бити стално и темељно. Оно подразумева и историографску ревизију, под условом да је заснована на чињеницама, нарочито због њене вишедеценијске титоистичке идеологизације. Сада је та обавеза још већа ради одбране од фалсификата у савремене геополитичке сврхе, што је, сви смо сведоци, одавно добило беспризорне облике и размере од балканских до глобалних.
Дакле, неопходно је да суочавање с прошлошћу буде како с националног (српског) становишта, јер је постало оруђе борбе за очување идентитета, тако и у геополитичком кључу, будући да се ради о инструменту „меке моћи“ у непрестаној борби за територије. Како би приметио афористичар Слободан Дучић: „Историја? То је борба за географију.“
Понирање у протекло време не сме бити ограничено, мада би акценат требало ставити на југословенски и постјугословенски период као „најодговорнији“ за данашње стање нације. Одавно је јасно да 1918. у новијој српској историји представља далекосежно важну „годину прелома“, када се одступило с националног државног курса и готово до краја 20. века остало на наднационалном.
На почетку требало би одговорити на кључно питање: зашто после блиставе ратне победе и силних жртава Срби нису формирали српску државу и њеним границама омеђили српске земље, већ су се у аморфном просторном стању нашли у „златном кавезу“ заједничке јужнословенске државе? Да ли су тај корак учинили својом вољом или су на то споља натерани? Шта је превагнуло да се нација нађе на погрешном колосеку који води у провалију?
Има ту места самооптуживању – од заслепљености интелектуалне елите, до регентове грандоманије – али обично се заборавља да у тако геополитички важном региону какав је Балкан никако није било могуће направити државу „од Алпа до залеђа Солуна“, а да то нису желеле приатлантске силе победнице – Велика Британија, Француска и САД. Уосталом, она је, баш у таквим габаритима, била најважнија карика у антигерманском и антируском санитарном кордону кроз средиште Европе.
Срби можда нису могли да је одбију, али јесу ли имали прилику да је у међуратном периоду територијално (пре)уреде према свом интересу, а не да прво бановинама, па Бановином Хрватском, пристају на бескрајне уступке? Или су и у томе пресудну улогу имали „наши западни пријатељи“?
Стварно суочавање
Одговорно суочавање с прошлошћу мора да потражи одговор на болно питање: како су Срби дозволили да доживе геноцид у НДХ? Упркос неповољним условима, нису ли заказали колективни превентивни и одбрамбени механизми, првенствено препознавање долазећег зла и упозорење на непријатеља? Зар се није могла избећи подела на два српска ослободилачка покрета, од којих је онај партизански био под вођством Хрвата (!?), а да ниједан од њих не спречи Јасеновац.
И после нових милионских жртава, Срби су се без радикалног, одсудног отпора, брзо помирили да је „Хрватска победила у рату који је изгубила“ (Д. Микавица). Релативно лако су прихватили формирање „додатних нација“ из сопственог националног корпуса, укључујући и републичко-покрајинско распарчавање српских земаља.
Голи оток су схватили искључиво као унутрашњи идеолошки обрачун, а не као обрачун са српским чиниоцем и симболичко доказивање геополитичке преоријентације земље на таласократску (западну) страну, те њено укључивање у антируски (антисовјетски) Rimland. Смену тзв. српских либерала нису тумачили као амнестирање хрватских МАСПОК-оваца и континуитет десетковања српске елите, тј. да су они уклоњени не зато што су либерали него зато што су српски.
Демонстрирали су Срби за више комунизма и „црвени универзитет“, а не против формуле „слаба Србија – јака Југославија“ и арбанашког сепаратизма на Косову (уз које није било дозвољено помињати Метохију). Слепо верујући да су и други искрени следбеници „братства и јединства“, као кротко јагње пред ново клање пристали су на Устав из 1974, мада је било очигледно да је то темпирана бомба у темељима земље која ће „федерирањем Федерације“ довести до њене поделе и нових српских страдања деведесетих.
За будућност је веома важно да се Срби стварно суоче с (блиском) прошлошћу и са чињеницом да тих деведесетих, нажалост, нису деловали стратешки, већ инстинктивно – нагоном за самоодржањем. Једна зрела, а споља угрожена нација каква је српска, не би смела да импровизује и нађе се у ситуацији да остане без огромних територија. Не забијајући главу у песак треба да анализира сопствене пропусте приликом губитка, на пример, Републике Српске Крајине и да извуче поуке.
Упркос томе, некадашњи југословенски сународници и ненаклоњени Запад, уз терцирање српске пете, па и шесте колоне, покушавају да им наметну комплекс кривице. Зато што су ипак пореметили њихове планове, одбили да се мирно повинују расрбљивању, релативно успешно бранили своје територије и нису прихватили да се српство сведе само на ужесрбијанство.
Између Сцила и Харибди геополитичких интереса, успели су да на међународном плану истакну проблем своје наметнуте расцепканости, тј. да отворе српско питање. И да најпре себи, а онда и другима, ставе до знања да ће оно бити затворено тек српским ослобођењем и државним уједињењем, а не укључивањем у евроатлантске интеграције или неку сурогат творевину у виду региона, југосфере, Западног Балкана или малог Шенгена. Ах, да – или недавно лансиране идеје о ЕУ-гославији.
