МИЛОМИР СТЕПИЋ: Странпутица САНУ и њеног председника

Чланови националних академија нука (и уметности) махом су врхунски образоване, талентоване, марљиве, одговорне, моралне и интелектуално храбре особе. Њихов патриотизам и посвећеност „националној ствари“ не доводе се у питање. Када свом народу и држави упуте оштре критичке тонове на далекосежне последице неких негативних појава и процеса, то јавност тумачи на подразумевајући начин – као добронамерне, на знању утемљене и никако мотивисане материјалним разлозима, корупцијом, уценом, непотизмом, спољашњим утицајем, политичким захтевима и амбицијама.

Без обзира да ли су „бесмртност“ заслужили достигнућима у тзв. иденитетским наукама (култури, уметности) – археологији, антропологији, историографији, географији, етнологији, језику и књижевности – или пак, у математици, хемији, физици, медицини, природним и техничким наукама, они по правилу мисле, пишу, говоре и делују у складу са универзално схваћеним и дефинисаним националним интересима. Штавише, ако су народ и територија угрожени, окупирани и поробљени, академици предњаче не само у аргументованом образлагању слободарских тежњи, већ и у јавном деловању као истински народни трибуни.

Јалова установа

Дешавало се и раније да неки чланови наше „највише научне и уметничке установе“ – било да се она звала Друштво српске словесности, Српско учено друштво, Српска краљевска академија, Српска акдемија наука или Српска академија наука и уметности – подлегну политичким наруџбинама, притисцима и заблудама. Подсетимо се само да су неки од њих својим ауторитетом стали иза стварања „прве“ југословенске државе у којој су се Срби нашли у аморфном стању и без сопствене националне политичко-територијалне јединице, што су платили ненадокнадивим жртвама. А много година касније су се готово сви сложили са пријемом у почасно чланство Јосипа Броза Тита, челника „друге“ Југославије у којој су заташкавана српска страдања, дискордантним републичким границама фрагментиране српске земље, од српског корпуса декрет-етногенезом издвајане „инстант-нације“ и успостављено обуздавајуће правило „Слаба Србија – јака Југославија“.

За покушај неколицине академика да Меморандумом 1986. „кажу и спасу душу своју“, САНУ је демонизована наметањем комплекса кривице за распиривање неопростивог српског национализма. Јер титоистичка формула да су сви национализми опасни, али је српски најопаснији важила је раније, а важи и данас. „Меморандумски синдром“ од тада кочи било какав плодотворан заједнички допринос чланова САНУ у решавању српског питања. Све се свело углавном на напоре часних појединаца, састанчења одбора, припрему изложби и отаљавање научних скупова, од којих, како видимо, они неподобни буду онемогућени.

САНУ се временом претворила у национално јалову, безутицајну установу. Диспропорција чланства по одељењима одавно је постала алармантна, а ништа се стварно не чини како би се то отклонило. Представника наука које би по дефиницији требало да се баве националним проблемима је мало или их уопште нема. Избори за дописне чланове, нарочито у десеткованом Одељењу друштвених наука, прожети су скандалима. Јер, како другачије назвати чињеницу да конкурсна документација неких кандидата, укључујући њихове књиге и научне радове, није ни распакована, а камоли анализирана. То значи да чланови САНУ постају они који треба, а не они који то заслужују својим научним резултатима.

Зато не треба да чуди што има и оних дописних, па и редовних чланова са оскудном библиографијом од једне-две књиге, међу којима су неке у вечитој најави или урађене као стелт-издање. С друге стране су, пак, они који су се уклопили у „бодоманију“, „научно задругарство“ и „коауторску ротацију“, те штанцују на десетине колективних чланака годишње. И једни и други кубуре са истинским научним доприносом и немају капитално дело којим су учинили помак било у истраживачком смислу, било у позиционирању неке нове научне дисциплине.

О њиховој националној забринутости и учешћу у тражењу одговора на егзистенцијалне изазове српског народа беспредметно је и расправљати. Учмалост, пасивност и неодговорност знатног дела САНУ, а нарочито тзв. часништва на челу са председником – и то не само актуелним – несумњиво је разлог – мада не једини – за срозавање њеног угледа. Нарочито поводом круцијалног проблема – Косова и Метохије. Зато не изненађују протести испред зграде САНУ, отворено протестно писмо групе интелектуалаца, јавно саопштена и образложена повлачења потенцијалних кандидата и одустајање од надметања за чланство многих угледних научника и уметника чак и пре него што је конкурс уопште расписан.

Питање мотива

У неколико наврата поновљена изјава председника САНУ да би Срби требало да се помире са губитком косовско-метохијског дела Србије само је кап која је прелила чашу. Ноторна је чињеница да те изјаве нису научно утемељене, а он је на челу научне установе, зар не? Дакле, неспорно је да Косово и Метохија de jure, тј. према Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244 СБУН, недвосмислено јесу у саставу Србије. Остаје да се размотре делови изјаве која се односи на de facto. Истина је да српске државне власти и институције на Косову и Метохији (готово) нема, чему су својим одлукама, корак-по-корак, доприносиле „гарнитуре“ у Београду од 1999. до данас.

Али такође је истина да се принудом допуштена међународна цивилна (УН и ЕУ) и војна мисија (КФОР/НАТО) претворила у окупацију. Уосталом, стање је оквалификовано као окупација покрајине и у познатој Поруци Светог Архијерејског Сабора СПЦ из маја 2018. године! Не позива ли то председник САНУ, и не само он, да признамо окупацију и њоме изнуђен статус Косова и Метохије, образлажући то реалношћу? А та реалност је следећа: тзв. косовску независност признао је, grosso modo, већи део политичко-економског и цивилизацијског Запада под америчким вођством, те неколико десетина његових трабаната и земаља у неоколонијалном статусу које и нису могле другачије. Исто је учинила и неколицина проамеричких исламских држава.

Атлантистички баждарени српски умови оно што артикулишу и предводе Вашингтон и Брисел виде као „цео свет“ и ту помоћи нема. Њих не вреди убеђивати да је процес признавања тзв. косовске независности још 2017. године готово заустављен и да се преоријентисао у отпризнавање. Тешко им је објаснити да признање није дао или га је повукао већи део света – највећи број држава Азије, Африке и Латинске Америке, две најмногољудније земље света, многе исламске земље међу којима и оне популационо и територијално највеће, најпространија и ресурсима најбогатија земља света, две чланице СБУН с правом вета и истовремено силе у брзом успону. Чак и пет чланица њима тако драге ЕУ.

Али, председник САНУ, иако очигледно привржен „западним вредностима“, требало би да буде рационалан и да не пренебрегава чињенице. А чињенице су да тзв. косовску независност, закључно са 2020. годином, признају земље које укупно чине само 29 одсто становништва и 35 одсто територије свих држава света. Дакле, у популационо-просторном смислу, ни једна трећина! Требало би да политичку карту света на којој је уцртано (и) то de facto стање председник САНУ непрекидно држи пред очима.

Не оправдава председника САНУ што, као доктор медицине, не (жели да) зна или пренебрегава да су Косово и Метохија српски идентитетски и државотворни темељ, да у том простору, према наводима СПЦ, има око 1.500 српских манастира, цркава, манастиришта, црквишта, утврђења, палата и других споменика културе (просечно на сваких 7 км² по један), да тамо, упркос вишевековном прогону, још увек живи знатан број српског становништва – и то демографски највиталнијег – као и других држављана Србије, да је већи део земљишта још увек у српском приватном, црквеном и државном поседу, да само резерве лигнита могу да трају наредних 180-200 година и то када би експлоатација била као данас у читавој Србији, да се ради о немерљиво важној геополитичкој „макро-тврђави“ из које може да се контролише читав Балкан и да би евентуалном предајом или поделом тог простора уследио сепаратистички „ефекат домина“ широм Србије.

У том контексту, није беспредметно поставити питање: зашто колеге „из региона“ у сличним приликама поступају потпуно супротно од председника САНУ? Није познато, на пример, да је председник ХАЗУ у Загребу 1991-1997. академик Руди Супек, иако физичар, изјавио да је једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Републику Српску Крајину. Нити се академик Сеид Хуковић, фармаколог, председник АНУБиХ у Сарајеву 1990-1999. иступајући у медијима успротивио да се спроведе нелегални референдум и да се на основу његовог фаличног резултата прогласи независност БиХ, нити да је, суочен са све мањом територијом под муслиманском контролом, дефетистички позивао „признај је Алија некʼ је кʼо авлија“.

Још мање је академик Неџад Даци, хемичар, председник АНУК у Приштини 1999-2002. упозоравао да је насилни, терористички арбанашки сепаратизам у супротности са међународним правом, а академик Реџеп Исмаиљи, лингвиста, његов наследник у периоду 2003-2009, тврдио да погром над Србима 2004. и проглашење независности 2008. неће ни de јure ни de facto довести до стварног признања и чланства у УН.

Мора да нешто друго, веома важно, мотивише преседника САНУ да баш у најделикатнијим тренуцима изнесе „лично мишљење на које свако има право“. Можда потреба да се представи као објективан, мудар, далековид, усаглашен са „главним током“…? Или да је модеран, актуелан и „политички коректан“ по сваку цену? А, што би рекао Сремац, „кад Србин хоће да буде напредан, он прихвата мишљење својих непријатеља“.

 

Миломир Степић је научни саветник Института за политичке студије. Члан је Матице српске, Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ. Ексклузивно за Нови Стандард.