Миломир Степић: Памперс револуција

Неко духовит и инвентиван, упркос недаћама, сетио се да Кфору, албанским полицајцима и функционерима током сукоба на северу косовско-метохијског дела Србије дарује „памперс“ пелене. Симболика која има потенцијал да прерасте у нешто много крупније. Ма како апсурдно звучало, то може бити окидач револуционарних промена у општесрпском ставу, понашању и деловању не само према косовско-метохијском питању, већ и према националном питању у целини. Под условом да се не релативизује, разводњи и злоупотреби.

Наравно, одмах ће се јавити дежурне нарикаче: „Биле су Антибирократска и Јогурт револуција, па докле је то Србе довело?“ „И Срби у Крајини су дизали Балван револуцију, па где су сада“, или, како цинично безброј пута поновља један ТВ-водитељ који је више од тога: „Српско питање у Хрватској је решено – Срба тамо више нема“. И нека буде сасвим јасно: све те „револуције“ биле су одбрамбена српска реакција, али без сврсисходне операционализације и ефикасне завршнице. Има изгледа да ова не буде таква.

Покрет отпора

Енергија, моменат и темпо „Памперс револуције“ могу да буду искрица нечега суштински значајнијег – специфичног покрета отпора. То не мора да значи „пушку, па у шуму“, тј. не мора да личи на српску традицију герилске оружане борбе ускочког, хајдучког, четничког и партизанског типа. А никако овај отпор не би асоцирао ни на „Отпор“. Напротив! Покрет отпора био би широк, дубок, вишедимензионалан и бескомпромисно усмерен против свега што је национално нихилистичко и деструктивно. На све оно што није у складу и штети националним интересима, и то оним истинским, а не оним наводно постмодерно, креативно и алтернативно схваћеним. Требало би да постане прелом.

Обухватио би, у првом реду, иницијативу отвореног и резолутног националног бунта, неслагања и одбијања да се подлегне генерисаној инерцији равнодушности и прихватања неприхватљивог.

Подразумева се да то не би биле бескрајне и бесплодне анализе општепознатих ствари, пасивно калимеровско јадиковање о још једној неправди Запада и злехудој српској судбини, јалова међусобна страначка надгорњавања ко (ни)је шта учинио, већ активно деловање на многим пољима и у вези са свим кључним изазовима – првенствено косовско-метохијском. Контрапродуктивно, а синхронизовано митингашење и контрамитингашење као лукаво смишљен „вентил“ за пражњење националног набоја и „пасионираности“ хитно мора бити окончано.

Покрет отпора требало би да се офанзивно супротстави губитничким споразумима и усменим договорима, за које се унапред знало да ће бити селективно спровођени на српску штету и служити као „смоквин лист“ можда не за признање, али свакако за прихватање косовске „пузеће независности“.

Преварни смисао не само њихове реализације, него и садржине мора бити стално убедљиво образлаган и раскринкаван. У том контексту, прворазредан значај имало би непристајање на индуковану „културу заборава“ Устава Србије, као и одредби Резолуције 1244 СБУН, нарочито оне у којој пише: „Поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона“.

„Памперс револуција“ сведочи да је опирање албанским сецесионистима у полицијским униформама и Кфору као окупационој сили са којом су у садајству практично могуће. Треба им ставити до знања да убудуће морају стално страховати и избегавати да уђу у било коју српску средину, јер ће ризиковати да буду погођени јајима, саксијама, смећем, фарбом, кесом са водом, па и поново „памперсом“ – било неупотребљеним, било употребљеним.

Покрет отпора мора опонирати свакој тобоже помиритељској идеји о будућој потпуној амнестији према свим Албанцима, већ се залагати за оштро санкционисање свих оних који су се на овај или онај начин ангажовали у примени насиља према Србима, а нарочито оних који су чинили злочине, стално их подсећајући да их казна чека кад-тад.

Симболика памперса и умреженост отпора

Припадници покрета отпора требало би да буду свуда, да их је много и све више, да су повезани и у координацији. Да су умрежени. У њему би били и „памперс револуционари“, заједно са припадницима чврстог бедема пред штитовима и сузавцем око општина на „северу“, и храбре монахиње и монаси у манастирима, и здравствени радници у болницама и амбулантама, и учитељи, наставници и професори у школама широм косовско-метохијског дела Србије.

Али и њихове колеге и истомишљеници у другим деловима Србије и осталим српским земљама који одбијају да се „преуме“, те јавно и упорно, свако на свој начин, образлажу зашто је тзв. косовска независност непостојећа и никада неће бити остварена. Свако ко је присуствовао недавном концерту Павлине „од Ораховца“ на Коларцу осећао се као члан заједничког покрета отпора. „Мозак“ тог умреженог отпора свакако би требало да остане дисперзан да би био неухватљив.

Покрет отпора мора имати спремне и применити дисквалификујуће аргументе за дежурне аналитичаре који компромитујуће стављају своја академска звања у службу страних антисрпских економских и геополитичких циљева, као и домаћих странака и политичара-ментора чије деловање се коси са српским интересима.

Неопходно је „памперс“ симболом маргинализовати особе које се медијски проституишу и злоупотребом слободе говора залажу за косовску независност усред Београда. Аналогних примера нема у Загребу, Сарајеву, Скопљу…

 

Такође, на исти начин, али још резолутније, јавно и без устезања манифестован отпор било би неопходно пружити „епидемији“ гостовања професора и аналитичара из Приштине на српским телевизијама са националном фреквенцијом, са суманутим образложењем „да се чује и друга страна“. Само злонамернима није јасно да се они појављују искључиво зато да би пропагирали идеје о „Великој Албанији“, наводном српском геноциду, неминовности признања косовске независности, проамеричкој оријентацији „добрих Албанаца“, а проруској „злих Срба“…

Памперс-парадигма као израз супротстављања важила би и за остала кључна питања, која су само на први поглед посредно повезана са Косовом и Метохијом. Тако, недвосмислено непристајање требало би показати према „пуштању низ воду“ Републике Српске и „гласном ћутању“ о Републици Српској Крајини као да никада није постојала.

Следствено, и према потискивању колективне националне свести о историјским српским областима „заробљеним“ унутар АВНОЈ-ских граница и ниподаштавању идеје о српском уједињењу у националну државу. А нарочито би покрет отпора требало да буде бескомпромисан према покушајима да се догма о „безалтернативном путу у ЕУ“ и о „прагматичном ступању у НАТО“ прогласе српским националним интересом, чак и по цену одрицање од Косова и Метохије.