Миломир Степић: Нови експеримент – страни универзитети

Балкан због вишедимензионалне специфичности често називају „евроазијским мостом“, „европским потконтинентом“, „земљом граничара, у процепу светова“, „прецизним сеизмографом глобалних геополитичких потреса“, „буретом барута“… Неретко и не без разлога, сматра се и „великом лабораторијом“ у којој се врше разни друштвени експерименти који остављају (дуго)трајне последице.

Као народ који живи у простору са важним, централним положајем „у Региону“ – у балканском Heartland-у – Срби су често, готово у континуитету, предмет свакојаких таквих огледа. Само у протеклих стотинак година били су изложени двема југословенским државама, србоциду као виду геноцида, титоистичком мутанту комунизма, фрагментацији тзв. авнојским границама, етно-инжењерингу ради стварања „синтетичких нација“. Потом и колективизацији, самоуправљању, несврстаности, етничком чишћењу, агресији најјачег војног савеза икада, покушају ампутације духовно-државотворног средишта, „обојеној револуцији“, „европском путу“…

Реформама на странпутицу

Страни „импланти“, који махом стижу са Запада и у српско друштво се уграђују посредством експеримената у политици, економији, култури, медијима и другим сферама, прете да наметну туђе (псеудо)вредности супротне српском националном идентитету и интересу. Посебно се у постпетооктобарско време на удару нашла просвета. „Гашина реформа“ обухватила је читаву „образовну вертикалу“, а њени реализатори били су, како примећује С. Антонић, овдашња „колонијална политичка класа“ уз помоћ „компрадорске интелигенције“.

Будући да домаћу интелектуалну елиту даје високо школство, акција „преумљења“ нациљала је овдашње универзитете, у првом реду онај у Београду. Он је апострофиран као „упориште српског национализма“, а његови еминентни професори су, штавише, у режији прозападних НВО стављани на спискове предводника те „неподопштине“.

Стога су српски универзитети постали „транзициони универзитети“ (Д. Пантић) и већ деценијама пролазе реформског „топлог зеца“, који оставља разорне последице. Поменимо само неке.

Тако је, на пример, „болоњизација“ у великој мери шематизовала студије, атомизовала наставне планове и редуковала програме. Знатно је снизила критеријуме, а професоре оптеретила бројним предметима, укалупила их и прилично им „везала руке“. Факултетско образовање претворило се у „fast-food образовање“ (З. Џокић).

У научном раду почело је да важи правило „вежи коња где газда каже“ – завладало је „задругарство“ (масовно, махом лажно коауторство) и „бодоманија“ (бројност уместо вредности научних радова). Истраживачи више немају времена за промишљање и нове идеје. Оригиналност је уступила место цитатологији. Настава се на неким факултетима често изводи на анахрон, екстензиван начин, уз много изгубљених часова и отаљавање које се препушта асистентима.

Није мали број универзитетских наставника који, после релативно раног стицања звања редовног професора, што значи и статуса „заштићени као бели медведи“, прелазе у стање научне хибернације. Они недовољно прате нова достигнућа, у радовима наводе литературу још из времена израде доктората, дописују своја имена радовима млађих сарадника и доктораната, те радну енергију преоријентишу на хонорарне послове.

Бајке о међународној флуктуацији студената и професора свеле су се на реалност – да размене нема ни на унутрашњем плану. Несавладиве су процедуралне препреке да, примера ради, професор са једног универзитета буде на годину или две ангажован (само) на другом, и обрнуто.

Још мање се догађа да млади научни сарадник из неког института буде изабран за доцента и одржава четворогодишњи циклус факултетске наставе, а да његов колега доцент са факултета дође у институт и неоптерећен наставним обавезама посвети се (само) четворогодишњем научном пројекту.

Уз то, не треба заборавити да су поједине факултете потресале афере, које су изазивале запрепашћеност и разочараност јавности. Надовезивале су се једна на другу злоупотребе положаја, трговине утицајем, корупције, нелегални уписи, лажне дипломе, плагирани докторати и научни радови, непостојеће, а пријављене књиге… Неки избори за декане личили су на латино серије и ријалитије.

Од приватних ка страним универзитетима или од лошег ка горем

Упоредо, текао је експеримент са формирањем приватних универзитета, за које српско друштво још није било сазрело. Као и данас, и у то време гласови разума и скепсе били су са политичке и инструментализоване медијске сцене ућуткивани паролама о „искуствима Запада“, „предностима приватног власништва“ и „успостављању конкуренције“.

С друге, пак, стране реакције су биле како се ипак не ради о демонополисању државних универзитета, већ о нарушавању квалитета високог образовања. И било је тако – после почетних епизода са модерно конципираним студијским програмима, довођењем угледних професора, добрим условима рада и мање-више квалитетном наставом, приватни универзитети су по правилу опадали и сводили се на фабриковање диплома.

Анатемисање само приватних универзитета, међутим, јесте забијање главе у песак. Од укупно 18 универзитета у Србији, државних има осам, али је 2023/2024. на њима било чак 83,7 процената свих новоуписаних студената (Републички завод за статистику). Чак да на десет приватних универзитета апсолутно ништа не ваља – благо овој држави. Ту је само 16,3 процента уписаних студената. Али, управо они по стицању дипломе често по партијско-корупцијско-пријатељско-рођачкој линији добијају радна места у државним предузећима и институцијама.

Ипак, сви ови и други проблеми који објективно постоје на домаћим државним и приватним универзитетима јесу у великој мери начели, али нису докрајчили српско високо образовање. Али, постоји изгледна опасност да ће то коначно учинити још један експеримент – довођење страних универзитета у Србију. У сенци значајних, па и трагичних догађаја на међународној и домаћој сцени, у скупштинску процедуру стављен је Предлог измена Закона о високом образовању, који је већ добио подршку Владе.

Та намера у српској академској заједници наишла је на неслагање, али није изазвала оштар протест. Предвођени професорима, студенти су раније мало-мало па демонстрирали због свакаквих ствари, али сада то (још) не чине иако се ради о питању које се баш њих непосредно тиче.

Ипак, универзитетска тела упутила су захтев да се предлог повуче, уз образложење да се ради о „нелојалној конкуренцији“ и очигледној „дискриминацији“ домаћих високошколских установа. И заиста, страни универзитети неће пролазити строгу процедуру домаће акредитације. Довољна ће бити акредитација у држави из које долазе, а на основу тога дозволу за рад даваће им овдашње Министарство просвете. Дакле, политичка институција.

У Србији нема довољно студената ни за домаће универзитете. Одавно је укључен аларм да многи државни факултети – нарочито они тзв. наставнички и идентитетски – кубуре са бројем студената. Ако се дозволи да дођу страни, још и у привилегованој позицији, сигурно ће одвући не мали број бруцоша.

Необорив доказ фаворизовања страних универзитета јесте намера да Држава суфинансира студенте из Србије који их упишу, што када се ради о студентима на домаћим приватним универзитетима и самофинансирајућим студенатима на оним државним није случај. Не подсећа ли то на субвенционисање страних компанија и радних места, а ту привилегију домаће фирме немају? Може ли се, стога, оспорити да је ово још један експеримент у служби „неоколонијалне концепције (анти)образовања“? (С. Антонић)

Јер, ако је Држава уочила да нешто шкрипи у домаћем високом образовању, требало је да направи анализу недостатака и предложи адекватне мере. Од већег улагања и побољшања услова рада, до преиспитивања постојања појединих студијских програма и редефинисања мреже универзитета. А не да посегне за дискутабилним решењем, уз трагикомична образложења званичника да су страни универзитети „здрава конкуренција“ и „демографска мера како би млади остајали у Србији“.