Миломир Степић: Накнадна памет или кајање?

Многи „интелектуалци-петооктобарци“ како је време одмицало и нова власт водила земљу у пропаст, згрануто су касније тврдили како ни у сну нису могли да претпоставе у шта ће се то претворити. А морали су да знају, нарочито они који проучавају друштвене феномене. Довољан је био само летимичан поглед на неке од постројених лидера коалиције која ће сменити претходну власт и све би одмах постало јасно.

Недавно се један наш знаменити глумац појавио као гост у јутарњем програму веома гледане телевизије са националном фреквенцијом. Само после неколико тренутака чуђења, постало је јасно зашто се баш он појавио на баш тој телевизији. Некада је био политички веома активан на прозападној, неолибералној страни, нарочито у време студентских демонстрација и „демократских промена“, да би потом, успостављањем нове власти, неко време провео на једној од највиших државних функција.

Ако се на тренутак стави на страну његово очигледно намигивање актуелној владајућој партијско-политичкој опцији – уосталом, да је супротно, не би ни гостовао у том студију – овога пута наступио је са потпуно другачијих позиција него раније. Неострашћено, зрело, национално утемељено, патриотски одговорно, готово као на (политичкој) исповести. Мада, ни оних „деведесетих“ није био неки неискусни јуноша, већ човек са готово пола столећа живота за собом.

У интервјуу је говорио о својим ранијим заблудама и схватању да се наводном демократизацијом решавају сви индуковани национални проблеми. И да се у име демократског може занемарити национално и државно. У више наврата подвукао је како „није сагледавао ширу слику“, а она подразумева „геостратешке односе“.

Данас види да је демократија важна, али у контексту очувања државе. Држава, држава… инсистирао је. Пре неколико деценија није му било толико стало до већинског мишљења у вези приоритетних националних интереса, а сада истиче да се прозападна елита отуђила од народа, нарочито по питању Републике Српске и Косова и Метохије. У сваком случају, ваља му искрено честитати на смелости да наступи покајнички.

Наивност или…?

Није редак случај да се радикално промене мишљења, ставови, политичке оријентације. То је, штавише, обичај на домаћој „прелетачкој“ страначкој сцени. Али, то се недопустиво често понавља у професионалним анализама и позиционирању унутар српског интелектуалног корпуса – посленика у просвети, култури, медијима, а посебно је индикативно код ангажованих научника у друштвено-хуманистичкој области. Они би на основу свог знања и искуства требало да опрезно и одмерено, али исправно и објективно процењују тренутна стања и текуће процесе, те да на основу чињеница и на научној основи предвиђају будуће догађаје и последице.

Њихове погрешне процене и закључке не може да „покрије“ касније вајкање: ето, било је то услед непредвиђеног развоја догађаја, непознатих чињеница, изостанка кључних података, изненадног укључивања нових чинилаца… Некада су екстремно били на једним позицијама, а после извесног времена исто тако екстремно на дијаметрално супротним. Често се чује: „Нисам могао знати да ће се оно претворити у ово“, или „нисам веровао да ће овако бити“… А има и покушаја оправдања, ретко када кајања: од „било је важно само да се оно промени“ до ступидног „само се будала не мења“. Накнадна памет и неизлечива сујета.

Безброј је таквих примера у нашој недавној прошлости и данас. Почетком последње деценије 20. века, када се захуктавао слом титоистичке државне творевине, а на њеним рушевинама ницале нове, у Београду се колективна национална енергија трошила и ангажман интелектуалаца усмеравао на масовну побуну под вођством покрета који данас изгледа карикатурално. Има мишљења да је већ тада покушана „обојена револуција“.

И док се овде тражило „обарање диктатора“, „више демократије“ и „освајање ТВ Бастиље“, Хрвати су правили државу и почињали неоусташко „етничко чишћење“ Срба. Није им ни на памет падало да демонстрирају против свог председника који је био много већи диктатор од српског, „млада демокрација“ није могла да досегне ону у Србији, а наспрам колега у Абердаревој они у ХРТ-у су експлодирали у разобрученој гебелсовској пропаганди.

Данас многи интелектуалци у Србији крију као змија ноге свој „деветомартовски првоборачки стаж“ стидећи се и правдајући се да су били млади и заведени, тек делимично схватајући у шта су, као жртве „психологије чопора“, стварно били уплетени.

Никад краја „посипању пепелом“

Исто тако, упозорења оних ретких трезвених да се ни по коју цену не сме прихватити републички принцип растакања СФРЈ нити тзв. АВНОЈ-ске границе, кохорте интелектуалаца са уграђеним титоистичким „чипом“ папагајски су понављале да је једино реално решење у некој тамо „скраћеној Југославији“, а не у „интегралној српској држави“. Имали су хвалоспеве и за, показаће се убрзо, погубан Венсов план (наводно) за Крајину, као и за сваки план за БиХ који је сервирао Запад, а дисциплиновано прихватао званични Београд.

На очигледне показатеље да српска страна, упада у замку дугог, исцрпљујућег оружаног сукоба без савезника који не може добити уместо да га брзом победом оконча, реаговали су са „зна Слоба шта ради“. Забадање главе у песак док су трајали „Бљесак“ и „Олуја“ тумачено је као „вешт политички маневар“ и „жртвовање фигуре за квалитет“, а како би се „избегло бомбардовање Србије“. Када се то непуне четири године касније ипак догодило, правили су се невешти, и даље тврдећи како се „није могло другачије“.

Многи „интелектуалци-петооктобарци“ – било да су активно учествовали или само прагматично са дистанце подржавали – како је време одмицало и нова власт водила земљу у пропаст, згрануто су касније тврдили како ни у сну нису могли да претпоставе у шта ће се то претворити. А морали су да знају, нарочито они који проучавају друштвене феномене. Довољан је био само летимичан поглед на неке од постројених лидера коалиције која ће сменити претходну власт и све би одмах постало јасно. Доказани аутономаши, глобалисти, аутошовинисти, неотитоисти, агенти страног утицаја, уживаоци психоактивних супстанци, особе блиске политичком подземљу и криминалном миљеу. Шта се од њих могло очекивати?

Данас, после ангажмана деривата „Отпора“ широм света у подизању „обојених револуција“ у име америчких интереса, многи његови чланови из Србије прећуткују тај део своје биографије. Не би то било баш добро прихваћено у српском народу. Али, они не могу – било да не желе, било да не смеју – да се одрекну спровођења агенде Џина Шарпа и упорно, упркос свему, задржавају отворени или прикривени прозападни курс. Иако су често на супротним странама партијског спектра.

Многи од њих су, штавише, високо позиционирани у српској државној номенклатури, тзв. невладином сектору, култури, просвети, науци… Како ће они да заступају кључне српске националне интересе, као што су Косово и Метохија у саставу Србије и очување статуса Републике Српске, када су били и остали очигледно привржени (гео)политици Вашингтона, Лондона, Париза, Берлина и Брисела, управо одакле долазе ултимативни антисрпски захтеви?

Шизофрена позиција, зар не? Не вреди ту накнадна памет. Може да помогне (по)кајање, подразумева се искрено.