МИЛОМИР СТЕПИЋ: Може ли Израел да опстане?

Америчка опадајућа моћ не само да више не омогућује Израелу понашање „размаженог млађег брата“, већ у долазећим условима не гарантује ни само његово постојање. А арапско-муслимански свет је тога свестан. Као и сам Израел, и то га чини нервозним. Акција Хамаса је „испипавање пулса“ свима

Пре три деценије, после споразума између Израела и ПЛО из 1993, вођа палестинских Арапа Јасер Арафат је од проказаног терористе преко ноћи преименован у миротворца и чак 1994. добио Нобелову награду за мир (заједно са јеврејским лидерима Шимоном Пересом и Јицаком Рабином). Убрзо је неодрживи мир – очекивано – однела „мутна Марица“, а Арафат изолован и 2004. преминуо, отрован радиоактивним полонијумом.

Нама ближи и поучнији је случај Слободана Милошевића, кога Запад није назвао баш терористом, али јесте „балканским касапином“. А када је „пустио низ воду“ РСК, „обуздао“ РС и „легао“ на Дејтонски споразум, проглашен је за незаобилазни „фактор мира и стабилности“. Накратко. Све док није одбио да поступа по упутству Ворена Кристофера и „ради увек оно што му (Американци) траже“. Познато је како је у „обојеној револуцији“ завршио политички, а у Хагу животни пут.

После америчког преименовања ОВК из терористичке организације у борце за слободу, и најнаивнијима је постало јасно да су терористи само они које таквима прогласе у Вашингтону. Тако се више не може правити јасна разлика између злочиначких терористичких аката и истинских ослободилачких акција. Примери Украјине, Арцаха или парадигматичне Бањске то потврђују.

Отуда је, истини за вољу, тешко правити разлику између Хамасових напада по неселективним циљевима, заробљавања талаца и егзекуција, с једне стране, те израелске егземпларне, несразмерне одмазде, систематског рушења и протеривања становништва, све уз лицемерно западно одређивање „коридора за евакуацију“, с друге стране.

И свет се, сходно већ успостављеној дихотомији на проамерички и антиамерички, и овога пута сврстао на страну или Израела или палестинских Арапа.

Упориште Запада на Блиском истоку

Израел је настао, функционише и опстаје као par excellence геополитичка творевина. Типична је спонзорисана држава, држава под заштитом, држава-експонент… Кратко је то био у служби западноевропских колонијалних сила, а потом, до садашње транзиције поредака, у функцији интереса САД. Иако је ради коначног етно-просторног концентрисања и политичко-територијалног конституисања државе Јевреја планиран много раније и чак са различитим варијантама локације, формиран је на Блиском истоку тек након Другог светског рата, у виду неке врсте компензације за огромно страдање од нацизма и превентиве како се то не би поновило.

С обзиром на статус жртве, Јевреји су себи присвојили право – а већи део света им то толерисао – да своје интересе бране на све могуће начине. Наравно, и употребом силе, која никада није квалификована као „прекомерна“, нити је ико смео да стави неку примедбу због ризика да буде анатемисан као антисемита. Тако привилегована позиција, међутим, није била резултат само уважавања високих моралних принципа, већ првенствено кључног геополитичког положаја у глобално најважнијем, најнеуралгичнијем региону – „пупку Планете“.

Важност јеврејске државе за интересе Запада проистекла је из позиције унутар „Арабије“, коју је Мекиндер – родоначелник научне геополитике – пре више од столећа апострофирао као једног од шест великих „природних региона“ у саставу Светског острва (Афро-евроазије). Штавише, та Мекиндерова „Арабија“ је поморским, атлантистичким силама Запада била од прворазредног значаја, будући да повезује две велике, поморским силама недоступне области „Heartland“ и „Сахару“. Иако је и сама релативно „недоступна“, ипак су се поморске силе у њој позиционирале захваљујући „засецању“ који чине Персијски залив са Еуфратом и Црвено море са Суецким каналом (и Нил).

Не би требало пренебрегнути да је Израел формиран у делу света у коме су се зачеле и одакле пулсирају велике религије и цивилизације, где су огромне резерве нафте и гаса, куда су трасирани најважнији трговачки путеви, цевоводни транспортни коридори и геостратегијски вектори. Његова територија се простире између обала Средоземног и Црвеног мора (залив Акаба) и представља баријеру за копнени контакт афричког и азијског ареала арапског и укупног исламског света. То је круцијална, а често недовољно уважавана чињеница. Следствено, арапско-исламски свет доживљава га као „страно тело“ и „реметилачки фактор“ који деструктивно делује на његову цивилизацијску и геополитичку компактност и кога, сходно томе, треба елиминисати.

Рубикон је (одавно) пређен

Територија Израела је специфична и геополитички рањива, чак и да јој у суседству није „море Арапа“. А јесте!

Непосредно се граничи са Либаном (5,6 милиона становника; 95 посто Арапи), Сиријом (21,5 милиона; 75 одсто Арапи), Јорданом (11,5 милиона; 98 посто Арапи) и Египтом (110 милиона; 95 одсто Арапи). У тим земљама живи и велики број палестинских Арапа, од којих је знатан проценат избеглица, крајње екстремизованих.

О демографски експлозивној арапској, односно муслиманској популацији у ширем окружењу да се и не говори. Упркос хетерогености и различитим интересима, они су колективно изразито антијеврејски оријентисани. Исто важи и за педесетак милиона европских муслимана, те на верском принципу „солидарних“ укупно 1,9 милијарди муслимана у свету.

С друге стране, Израел има само десетак милиона становника, од којих је унутар његових граница више од 20 посто Арапа, махом палестинских. Његова површина, чак и са окупираним областима, једва је нешто пространија од, на пример, Словеније. Хендикеп геополитичког положаја донекле ублажава „маритимни вентил“: релативно дугачак сектор којим излази на Средоземно море, мада обала има веома мали коефицијент разуђености, са само једном природно предиспонираном луком – Хаифом.

При томе, на најужем месту ширина државне територије од званичне границе до морске обале износи само 14 километара, што је мање од, на пример, раздаљине између центра Београда и центра Панчева. Ако би се чак урачунала и окупирана тзв. Западна обала (у колонијалном појмовнику Цисјорданија), оса исток-запад територије Израела износи свега педесетак километара. Мање него од Краљева до Крушевца.

Да ли је територија таквих својстава дугорочно одбрањива? Израел је добро наоружана, цивилно и војно високо организована држава, упркос неким пропустима. Располаже (незванично) чак и нуклеарним арсеналом, што неће презати (уз америчку дозволу) да тактички употреби против Ирана или можда Египта, али на сопственој територији и блиском суседству то би било самоубилачки.

Ако је високим зидовима, бодљикавом жицом, сензорима, камерама, минским пољима, ратном машинеријом, офанзивним дејствима и, пре свега, снажном мотивацијом сопственог становништва способан да се краткорочно супротстави арапско-муслиманском чиниоцу, њиховом демографском потенцијалу и фанатизму то дугорочно сигурно није у стању.

Израел се не снебива да изврши „етничко чишћење“ Газе и систематским рушењем спречи повратак прогнаника, али ће тешко то учинити са свим насељима и областима палестинских Арапа унутар своје официјелне и окупираних територија, а камоли са онима у окружењу. Чак и да се коначно помири са стварањем државе Палестине, то је само краткорочно решење – примирје.

Али, не треба заборавити: моћ Израела није сам(о) Израел. Моћ Израела су Јевреји. Светски Јевреји – њихово богатство и још више утицај. И вишедеценијски заштитник коме омогућује да остане „укотвљен“ на Блиском истоку – САД.

Нови покровитељ – егзистенцијално питање Израела

Израел, дакле, опстаје као блискоисточно упориште САД, фигуративно речено као „51. држава“ тог још увек светског лидера, али више не и хегемона. Америчка опадајућа моћ не само да више не омогућује Израелу понашање „размаженог млађег брата“, већ у долазећим условима не гарантује ни само његово постојање. А арапско-муслимански свет је тога свестан. Као и сам Израел, и то га чини нервозним. Акција Хамаса је „испипавање пулса“ свима. Стога је одговор на питање из наслова следећи: да, Израел може да опстане, али само под условом да се прилагоди новом поретку и да пронађе новог патрона, што не зависи (само) од њега

Да ли „намигивање“ Русији води у том смеру, или је једино право решење стављање под заштиту Кине? Шта ако у томе не успе, већ постане „жртвено јагње“ (А. Дугин) с једне стране „исламског буђења“, а с друге стране „глобалног геополитичког преферанса“ у коме ће Кина и Русија „маказити“ САД, те вишедеценијски амерички експонент Израел страда као „колатерална штета“? Јер: логичније је да и Кина и Русија – барем у прво време – унутар новог светског средишта, „исламског Heartland-а“, заиграју на арапско-муслиманску него на израелску „карту“. Геополитички „знакови поред пута“ на то јасно упућују.