Миломир Степић: Мали прилог „великом спремању света“

Све док Американци буду држали базу Дијего Гарсија, биће незаобилазни „играч“ у Индо-пацифичком региону, упркос веома удаљеној позицији своје државе. Моћи ће да држе „ногу у вратима“ Индији, која има амбицију да доминира басеном Индијског океана

Недавно је амерички председник Доналд Трамп „одобрио“ да Велика Британија коначно спроведе у дело одлуку Међународног суда правде према којој треба да Маурицијусу врати колонијални посед архипелаг Чагос у Индијском океану.

Делује на први поглед збуњујуће зашто трећа страна – макар она била (још увек) водећа светска сила – „аминује“ нешто што је ствар релација две директно укључене независне државе, и то на основу одлуке једног међународног органа. Али, има то своје разлоге.

Како се дошло до садашњег распетљавања чвора? Раштркан Маскаренски архипелаг у западном делу Индијског океана, где је највеће острво, вулканског порекла, Маурицијус, а убрзо и архипелаг Чагос у средишту океанског басена, Европљанима су открили и готово читав 16. век њиме владали Португалци. Потом су их наследили Холанђани, у 18. веку преузели Французи и од 1810, односно 1814. године њима владали Британци.

Архипелаг Чагос, чини шездесетак коралних острва (атола) укупне површине 56 квадратних километара, а укључујући припадајућу акваторију лагуна око атола то износи око 15.400 квадратних километара (знатно више од, на пример, Црне Горе). Од Маурицијуса је у смеру североистока удаљен око 2300 километара (готово као ваздушно растојање од Београда до Багдада) и 1600 километара југозападно од Индије, односно 500 километара јужно од Малдива. Стога се географски може сматрати делом Азије, а не Африке.

Заједно са још неколико оближњих архипелага, Лондон га је 1965. године укључио у Британску индијскоокеанску територију (БИОТ) и 1966. његов најјужнији атол Дијего Гарсију уступио Американцима за војну базу, а преко 1000 локалних становника крајем 1960-их и почетком 1970-их принудно и на суров начин раселио, махом на Маурицијус.

„Гурање под тепих“ и геополитичка инерција више нису могући јер „проклизавање“ светског система може довести до светског рата

Острво Маурицијус (1.865 квадратних километара), удаљено 800 км од Мадагаскара, и још три знатно мања и међусобно удаљена острва (400-900 километара) 1968. године прогласили су независност. У састав нове микро-државе (укупно 2040 квадратних километара) није, међутим, ушао Чагос. Због ванредног геостратегијског положаја и настајуће војне базе остао у поседу Велике Британије. Маурицијус је од тада упорно захтевао не само окончање британске колонијалне власти и на Чагосу, те прикључење удаљеног архипелага, него и повратак расељених становника или компензацију.

Кључ је Дијего Гарсија

Решавање заосталог питања Чагоса како би се „довршила деколонизација“ требало би посматрати у знатно ширем контексту – неопходног и свеобухватног геополитичког „преуређења“ света, који се почетком треће деценије 21. века нашао пред амбисом. Накупило се великих проблема, нелогичности и „костура који испадају из ормара“ из ранијих времена и односа међу силама чија је моћ ишчилела, а замениле су их друге које захтевају уважавање тзв. нове реалности.

„Гурање под тепих“ и геополитичка инерција више нису могући јер „проклизавање“ светског система може довести до светског рата.

Ако се убрзано мења status quo у вези тако крупних ствари као што је деклинизам таласократског Запада, смена глобалног лидерства, дубоки резови у финансијско-економској сфери, криза Европске уније, епохалне популационо-просторне промене, јагма за водом, плодним земљиштем, сировинама и нарочито енергентима, те ако су постале упитне границе и сам опстанак данас Украјине, Канаде, Гренланда и Панамског канала, а сутра можда Турске, Израела, Немачке и Шпаније или земаља Сахела, Залива, Индокине и Кариба – регулисање статуса Чагоса је мали, сасвим мали „каменчић у мозаику“ света који се помаља.

Наравно, жариште није потпуно „угашено“, већ је остављено да „тиња“, што је уобичајено када су „ту негде Енглези“. Наиме, договор у троуглу САД – Велика Британија – Маурицијус одобрио је још Џ. Бајден крајем свога „вакта“, али је Д. Трамп по преузимању председничке функције почетком 2025. све закочио због војних веза Маурицијуса са Кином. О томе се, значи, ради!

Недавно је, ипак, прешао преко тога, будући да споразум подразумева препуштање архиплага Чагос суверенитету Маурицијуса, уз услов да Американци задрже војну базу на Дијего Гарсији у наредних 99 година. А да најам Маурицијусу плаћа Велика Британија!

Иначе, атол Дијего Гарсија формиран је на тектонски нестабилном, трусном субмаринском гребену, има површину 32,5 квадратних километара и специфичан изглед неправилне бубреголике љуштуре уског тракастог обода, високог максимално седам метара над морском површином. Само са северне стране отворен је према пучини и погодан за пролаз бродова.

Архипелаг Чагос, односно Дијего Гарсија и америчка војна база на том необичном атолу, јесу лакмус за процес преуређења других региона

Грандиозну поморско-ваздухопловну војну базу САД (формално британско-америчку), зависно од потреба, опслужује особље чије бројно стање често износи и више од 3.000. Опремљена је свим потребним инсталацијама на највишем технолошком нивоу. Најважнију улогу има аеродром на западној страни атола, који могу да користе и највећи борбени и транспортни авиони, будући да има писту ширине 61 метар и дужине 3.659 метара (на пример, дужине писта цивилног аеродрома „Никола Тесла“ у Сурчину су 3.400 и 3.500 метара, а војног „Пуковник-пилот Миленко Павловић“ у Батајници 2.438 и 2.682 метра).

Улога: јуче, данас, сутра

Мрежа војних база САД једна је од најважнијих аквизиција проистеклих из победе у Другом светском рату, а потом и стицања доминације током Хладног рата, захваљујући којима су оствариле глобалну премоћ. У том контексту, база на атолу Дијего Гарсија усред Индијског океана имала је кључни значај у контроли јужних ваздушних коридора, пловних путева и морских „уских грла“.

Имала је велику улогу у функционисању Rimland-а дуж евроазијског обода, који је опкољавао и „обуздавао“ СССР, односно доприносио антируској „Стратегији анаконде“ и блокирању покушаја приступа Индијском океану.

Касније се показала као неопходно упориште за америчке акције у Авганистану, Ираку, Кувајту, Арабијском полуострву, Персијском заливу, источној Африци… У периметру су јој мореузи и друге кључне тачке за некадашњу, садашњу и будућу светску безбедносну архитектуру, комуникацијску динамику и трговинске токове – Баб-ел-Мандеб са Аденским заливом, Рог Африке са Сокотром, Ормуски теснац са Оманским заливом, Лакадивско море и Палков мореуз између Индије и Шри Ланке, чак и Малајски и Сингапурски пролаз који повезује акваторије Индијског и Тихог океана.

Све док Американци буду држали Дијего Гарсију, биће незаобилазни „играч“ у све важнијем Индијско-пацифичком региону, упркос алохтоној, веома удаљеној позицији своје државе. Моћи ће да држе „ногу у вратима“ демографски и економски експанзивној Индији, која има амбицију да доминира басеном Индијског океана.

Имаће прилику да спрече несметану реализацију кинеског „Поморског Пута свиле за 21. век“, односно таласократске варијанте „Свилене концепције“ као кинеске гранд-стратегије за предстојећи неоуниполарни светски примат.

И ето свету нове невоље и стрепње. Тешко је поверовати да ће ова две евроазијска „џина“ и члана БРИКС-а мирно, у подређеној позицији, гледати на све ово током читавог наредног столећа колико је предвиђено да траје најам острва. Или ће нешто предузети? И шта?

***

Питаће се неко чему анализа само незнатно фактички промењеног статуса једног маленог крајичка Планете који је од Србије удаљен 7-8.000 километара?

Потребна је. Архипелаг Чагос, односно Дијего Гарсија и америчка војна база на том необичном атолу, јесу лакмус захваљујући коме се може закључити како ће тећи процес преуређења других региона са „вишком историје“. На ред (поново) може доћи Балкан.