МИЛОМИР СТЕПИЋ: „Гвоздени пук“ српске меке моћи

Појавила се та „духовна герила“ која је храбро и без комплекса посегла за традиционалним српским вредностима и пробудила национални дух, на запрепашћење и бес (ауто)колонијалних кохорти

С разлогом су се успаничили (нео)титоизмом и (нео)југословенством неизлечиво заражени борци и боркиње против баука српског национализма. И као по команди, под узбуном су се огласили. Масовно и срчано радовање уз песму „Весели се српски роде“ приликом дочека славом овенчаних наших спортиста прогласили су „примитивним“, „џиберајем“, „националистичком сељаном“, „огавним србопримитивизмом“ и како још све не.

Не зна се шта их је више наљутило: да ли „весели се“, да ли „српски“, да ли „роде“? Или оно што следи у стиховима – „због слободе“, „славне Грачанице“, „српског барјака од Призрена до Румије“…? Или, пак, што су те речи знали, усвојили и пуном снагом, из дубине душе, певали сви – од Новака и Богдана, до сваког клинца и деде у публици?

Исправно су србофоби схватили – радило се о парадигматичном, преломном тренутку. Прекинуто је апсурдно, депласирано, идеолошки диктирано, мотивационо контрапродуктивно и идентитетски деструктивно славље уз „Игра рокенрол цела Југославија“. Нешто аутентично, оптимистично, национално, поносно и општеприхваћено успело је да потисне оно што је туђе, увезено, страно српском културном моделу и супротно државном интересу, a деценијама наметано политичко-пропагандним монополом.

Збогом југословенству, васкрсење српству! Ненаслутиво значајан и далекосежан догађај. Коначно: било је то једно заједничко, узвишено „Одричем се…!“

Право преумљење

Дуго су Срби због недостатка или занемаривања „недодирљиве“, односно „меке моћи“ губили надметање на пољу промоције својих аргумената у „рату за наратив“. У конкуренцији са медијском машинеријом ненаклоњеног Запада представљеном Си-Ен-Еном, Би-Би-Сијем и сличним гигантима и нису могли да га добију, али слично је било и на унутрашњем плану. „Српско становиште“ незадрживо је узмицало пред бујицом аутошовинистичке агресије.

Све што је долазило и захтевано из САД и ЕУ некритички је прихватано као добро, корисно и прогресивно, а оно национално потискивано је као примитивно и анахроно. Временом су формално домаћа култура, просвета, наука и нарочито медијске куће склизнули на исти колосек. Али, појавила се „духовна герила“ која је храбро и без комплекса посегла за традиционалним српским вредностима и пробудила национални дух, на запрепашћење и бес (ауто)колонијалних кохорти.

Предњачили су не само етно, већ различито жанровски, али сасвим јасно национално оријентисани музички аутори и извођачи. Реаговали су на вишегодишње споља диктирано, а изнутра дисциплиновано спровођено деконструисање српског идентитета.

На читав спектар инструмената „меке моћи“ Запада, који је форсирао химеричне „европске вредности“ и упорно некрофилно потенцирао југословенство као доказану негацију српства, одговорили су надмоћно – тријумфално промовишући домаће културно наслеђе, а не губитнички покушавајући да се обрачунају са туђим.

Хероји духовног отпора

Гушење српског национализма, уз истовремено подстицање не-српских и новокомпонованих национализама спроводило се у сврху геополитичког редефинисања Балкана како би он био „ослобођен од руског утицаја“ и постао прирепак Запада. У том смислу, преобликовање српске самоспознаје далеко је одмакло и Срби су се опасно приближавали аутодеструктивном стању „растрзане нације“.

У томе су предњачиле наводне елите. Оне су упорно покушавале „шумом“, док се народ, још увек и сва срећа, кретао „друмом“. После вишедеценијског индукованог „испирања мозга“ југословенством и неојугословенством, било је логично да национално самопоштовање падне на ниске гране. А онда је уследио преокрет.

Супротставио се све масовније млад, слободоуман, образован свет, логично нетрпељив према сваком облику „продавања рога за свећу“, нарочито интелектуалном. Ускоро је „културни устанак“ постао све артикулисанији појавом бројних извођача готово заборављених духовно-националних и слободарских песама, те аутора нових дела у истом духу.

Даница Црногорчевић, Павлина „од Ораховца“, Милица Досковић, Косовски божури, Фенечки бисери, Београдски синдикат и многи, многи други не само да су будили национално самопоштовање, него су персонификовали ренесансу српског културног обрасца. Штавише, у условима систематски сузбијане српске „тврде моћи“ (смањена и фрагментирана територија, пр/е/одата или узурпирана природна богатства, демографско опадање, економске тешкоће, ограничења војне силе…), они су, хтели-не-хтели, постали њен супститут.

Културна елитна јединица

У ствари, они су релативно брзо израсли у алтернативу и неефикасној дипломатији, однарођеној политичкој класи, пољуљаној националној вољи, поремећеном вредносном систему, антисрпским појавама у просвети, науци, култури и медијима, тј. постали су у правом смислу веома важан чинилац српске „меке моћи“. Фигуративно речено, њихова улога и утицај еквивалентан је вредности и учинку елитнe војнe јединицe којa не само да чини превагу у директном оружаном сукобу, већ има и немерљив морални допринос.

Мотивација и „борбена готовост“ те сада већ бројне групе није производ високих хонорара и режираних параполитичких масовки, већ искрено национално осећање и углавном бесплатни или хуманитарни наступи. Зато се „примила“ у народу и има снажан утицај превасходно на унутрашњем плану, против духовне окупације. Јер тај вид окупације са посебном страшћу атакује на културу памћења, патриотска осећања и национални понос.

Пркосни стихови песме „Не дам“, на пример, управо томе пружају жесток отпор. Да се и не говори о „новом косовском циклусу“ и песмама „Ој Косово, Косово“, „Сини јарко сунце са Косова“, „Ђенерале, ђенерале“… које имају и нескривену геополитичку поруку. Оне не дозвољавају да се у српском бићу „залупе косовска врата“, што би многи желели. Како би одавно рекао почивши владика Милутин, некадашњи епископ ваљевски: „Ако сада не можемо ништа друго, барем певајмо о Косову!“