МИЛО ЂУКАНОВИЋ: Срби желе Велику Србију без Црне Горе и Црногораца

Либерални савез је покушао да нас уцијени, тражећи да му поклонимо 6 посланичких мандата

Зато би, за почетак, добро било прекинути запомагање из суверенистичких редова Црне Горе. Претећи ћемо. Претекли смо и теже невоље и по свему веће противнике. Можда да умјесто јаука размислимо можемо ли што боље лично учинити за своју државу, стоји у ауторском тексту предсједника Демократске партије социјалиста Црне Горе Мила Ђукновића који преносимо интегрално:

„Потпис који је 3. августа стављен на документ погрешно назван “Темељни уговор”, никог разумног, макар се радило о потпуном политичком лаику, није смио изненадити. Уосталом, само потписивање је један технички чин, никаква трагедија. Међутим, околност да Црна Гора има Владу која је у стању да јој приреди такав злочин са јасним предумишљајем, потпуно свјесно, с намјером, трагична је. А све да би се испунила обавеза коју је неко у њено име преузео. Јасно је и ко. Ових дана у јавности је актуелно питање: Да ли се избор такве Владе могао избјећи? Није, наравно. И зато је таква дилема, која се ставља у први план у овом тренутку, рачунајући на кратко памћење јавности, погрешна. Јер је та Влада политички и институционални дериват легитимне парламентарне већине утврђене на изборима 30. августа 2020. Баш као и претходна, Кривокапићева. Тај легитимитет им није поклоњен. Дали су им га грађани Црне Горе, својом слободном вољом. Зато смо сви дужни да то поштујемо. Као што би, на примјер, дивљи, самопроглашени, квинслишки ауторитет, нелегитимну Подгоричку скупштину, да је среће, сви требало да презиремо јер је у тренутку њеног аветања Црна Гора имала свој Устав, свог краља, свој парламент и своју владу.

Докона трућања, је ли било боље да је остала Кривокапићева умјесто Абазовићеве владе једнако су трагично незнавена и манипулативна, колико и објашњење наше несрећне Владе да је најважније било “скинути питање с дневног реда” и да је потписивање уговора са СПЦ у најбољем интересу европске будућности Црне Горе. Иако понекад кратко памтимо, малоумни нијесмо. Влада Здравка Кривокапића је по темељу уништавала свијест Црногораца о њиховом идентитету, чак негирајући да он постоји. Сјетимо се урадака министарке, “жене – четника”, у образовном систему Црне Горе. Сјетимо се и Кривокапићевих експерата у економији, њиховог “спасавања” спржене земље.

Сјетимо се да је већ двије године затворен Аман, да је затворена примарна производња КАП, угашен Монтенегро Аирлинес, угашен Нови дувански комбинат, прекинута производња у Жељезари, заустављене или драстично успорене све инвестиције, најдрастичније на сјеверу Црне Горе. И на крају, програм “Европа сад” који креирањем популистичког репертора мјера социјалне политике води Црну Гору најкраћим путем директно у банкрот. Сјетимо се и колико је људи умрло од посљедица корона пандемије, због инаћења, некомпетентности и дезорганизације здравственог система и његових челника. И да ли може ико нормалан да има дилему је ли ту Владу требало смијенити? И, забога, у крајњем да ли би та Влада потписала тзв. Темељни уговор?

Ту Владу је, наравно требало смијенити. Уз подршку било кога од оних којима су грађани Црне Горе дали већину на изборима 2020. Тај неко је био ГП УРА. Нијесмо их бирали из лепезе државно-политички освијешћених: ни као патриоте, ни као најпаметније, поготово не као најпоузданије. Имали смо само њих као опцију да смијенимо клеронационалистичку, некомпетентну, антицрногорску и антиевропску, најгору владу у дугој историји трајања наше државе. И да, након тога смо не једном него свакодневно предлагали одржавање ванредних парламентарних избора. Скоро нико, а свакако огромна већина парламентарних партија их није жељела. Након спознаје такве реалности нијесмо с ГП УРА ушли у институционални аранжман мањинске Владе да би се што прије вратили на власт. Нијесмо се вратили, јер нијесмо жељели да се вратимо прије него нам то јасно не омогуће резултати сљедећих избора.

Дакле, УРА је у Влади јер је то био њихов избор, јер су након нешто дуже од годину искуства схватили каквој Влади су до тада обезбјеђивали већину. Но, готово очекивано, у међувремену су постали таоци игре свог лидера. Очекивано – јер смо већ имали управо такво, свјеже искуство, са партијом која је брутално издала интерес својих бирача на изборима 2020. године. Бирачи УРЕ су несумњиво жељели смјену ДПС, али не и великосрпску, клерикалну Црну Гору. Посебно, не вјерујем да су ти бирачи жељели да УРА из позиције “језичка на ваги” пресудно омогућава такву трансформацију Црне Горе.

Питам се, на шта би личила Црна Гора и да ли би је уопште и било, да смо “с дневног реда скидали”, тако олако и нехајно, претходна важна питања која су потенцирала подијељеност црногорског друштва. И која се нијесу могла одлагати. Рецимо, када смо донијели одлуку да промијенимо програм ДПС и да промовишемо борбу за обнову независности. Тада је пала Влада. Имали смо изборе, на којима нијесмо добили већину. Либерални савез је покушао да нас уцијени, тражећи да му поклонимо 6 посланичких мандата. И у тим околностима, нијесмо “скидали с дневног реда” питање обнове независности, него стрпљиво и промишљено наставили даље. Ускоро, након тога, потписали смо тзв. Београдски споразум и одложили референдум за 3 године, јер је то (и много више од тога) тражила ЕУ. Опет је пала Влада. И опет нијесмо “скинули с дневног реда” питање обнове независности јер смо га сматрали виталним црногорским интересом. Наставили смо даље. Узгред, нико у међународној заједници није желио референдум о независности у Црној Гори. Јер нико није вјеровао да он неће угрозити стабилност државе, па чак и регије. Прописали су и неправедну и по демократски живот ризичну формулу побједничке већине од 55%. Многи суверенисти су мислили да захтјев ЕУ треба одбити и ићи својим путем. Ни тада нијесмо “скинули питање с дневног реда” него смо процес стрпљиво и мудро довели до краја. И… сад би требало све то да “скинемо с дневног реда” политичком памећу премијера и Владе. Не, нијесу глупи већ безочни и преварни. Један зато што извршава обавезу, други што мисле да је важније да му у том сломиврату показују лојалност него да слиједе интересе своје државе. А сви заједно очигледно сматрају да могу да се спрдају са црногорском јавношћу.

Да ли ће бити лакше након што и ова Влада падне? Неће, јер готово свака из реда партија којима су грађани 2020. дали већину од једног мандата и даље сматра да му политичка снага зависи од степена српства који јавно демонстрира и лојалности држави Србији коју разним (не)ђелима доказује, чинећи то окосницом своје политике. Нечије право да покаже како је већи Србин од других, наравно никоме нећемо оспоравати. Јер у нашој држави сваки Србин је једнакоправан грађанин са сваким грађанином Црне Горе друге националности. Проблем је само што лидери српских странака у Црној Гори своју политичку борбу воде на платформи државне политике Србије и СПЦ као њеног главног протагонисте. А, као што знамо њихова платформа је Велика Србија, без Црне Горе и Црногораца. Погубност те платформе су, рецимо, Срби у Хрватској апсолвирали. И своје мјесто под сунцем, у својој држави Хрватској, траже и налазе својом памећу. У Црној Гори нажалост још нијесу. Лидери Срба вођени својим каријеристичким и материјалним интересима конструишу наводну угроженост Срба у Црној Гори да би нашли себи посла за који су и добро награђени из Београда и Москве. Једна генерација за другом. И тако у недоглед. Јадно и инфериорно. Али, уносно. Све док има ко у Београду да плаћа великосрпске илузије.

Елем, виђећемо има ли зере грађанског и проевропског потенцијала на другом полу политичке сцене Црне Горе. Јер, у образложењу за смјену ове (и у још ненаписаном позиву за формирање нове) Владе стоји да се залажемо за уговорно регулисање односа државе и СПЦ по највишим европским стандардима, или у складу са најбољом праксом. Не мимо тога. А ако неко тражи да тај уговор буде у супротности са Уставом, онда тај само испира уста наводним залагањем за владавину права. Такође, онај ко тражи да се једној вјерској заједници да привилегован статус у односу на друге, чак да јој се преносе јавноправна овлашћења која припадају само држави, тај није за ЕУ, ни за Црну Гору као дио европског друштва. Тај је за теократску, средњевјековну државу. Али, и тада ће, вођен балканском политичком филозофијом: Побиједио сам, ја сам мјера свега и од мене почиње живот, ко још мари за Устав кад су ми грађани дали повјерење (од цијелих 4% додао бих), наставити да нам објашњава како је сва та неодговорност према националном интересу дозвољена, добијеним повјерењем на изборима.

Зато би, за почетак, добро било прекинути запомагање из суверенистичких редова Црне Горе. Претећи ћемо. Претекли смо и теже невоље и по свему веће противнике. Можда да умјесто јаука размислимо можемо ли што боље лично учинити за своју државу. Макар да на скорим ванредним парламентарним изборима гласамо за оне који је неће издати. И који је до сада нијесу издавали. Да нам разум буде испред ината. Да нам мржња према било којој партији или појединцу не буде јача од љубави према Црној Гори. Пробајмо. Не боли. Чак, помаже. Веома“, написао је Ђукановић.