Милијарда долара помоћи Америке, или: Још 25 година НАТО агресије

Десило се тако да смо баш ових дана, кад обележавамо четврт века америчке НАТО агресије на нашу земљу, обавештени да смо у тих протеклих четврт века добили милијарду и 100 милиона помоћи од Америке. Тако је казала Марија Лонги која је у Стејт департменту координатор за америчку помоћ Европи, Евроазији и Централној Азији, док је раније била у Националном ратном колеџу америчког Министарства одбране, што је биографија која нехотично али зато врло прецизно објашњава прави карактер америчке помоћи која је наставак њиховог рата другим средствима.

Те стога наравно да није случајно што је баш сада, дакле, у време још једне годишњице њихове агресије на нас, Марији Лонги дато да се огласи о њиховој великодушној помоћи нама. Пуки кризни пи-ар, очигледно, који треба да нам скрене пажњу с онога што су нам радили на оно што нам раде.

Велика грешка. Покушај да нас окрену ка будућности уместо да гледамо у прошлост само је разоткрио садашњост у свој раскошној подлости разних њихових поступака које називају помоћ из простог разлога што звучи лепше. А понеко би могао и да им поверује да стварно помажу.

Ову врсту непријатног континуитета – агресије и помоћи –уочавамо сасвим лако чим обратимо пажњу на извор финансирања и једног и другог. Наиме, извор је исти.

А то даље може да значи једно од следећа два: или су њихове намере у односу на нас све време добре и племените као и помоћ коју сад кажу да нам пружају – те се и бомбардовање и убијање имају сматрати изливом љубави, што је ипак прилично компликовано доказати – или су им пак намере једнако смртоносне и кад нас бомбардују и кад нам помажу из истог америчког буџетског извора. А мењају се само методе спровођења њихових намера – бомбе и потоња помоћ која има једнако разоран, то јест малиган утицај. Уосталом, као осиромашени уранијум којим су нас засипали.

Другим речима: њихов интерес је овде све време исти. Те су и бомбе биле помоћно средство за остварење тих интереса баш као што је то и поменутих милијарду и сто милиона долара. Све то служи истом њиховом интересу који је за нас углавном убиствен.

Ово опажање је изразито важно кад се обрати пажња и на структуру онога што бележе као своју помоћ нама у дотичном износу од више од милијарду долара за протеклих 25 година.

Каже надлежна Марија Лонги из Стејт департмента и Ратног колеџа, а потврђује то и званична евиденција америчке владе, гро тога отишао је организацијама цивилног друштва – то је оно што погрешно називамо невладиним организацијама јер их не плаћа наша влада – и независним медијима које такође погрешно доживљавамо као независне а то не могу да буду чим су финансијски зависни од америчке, је л’, помоћи. Па би већ и ово лажно представљање морало да представља сигнал за подозрење.

Да упростимо: било која, на пример, Црта или независно друштванце новинара, рецимо, из Војводине које финансирају Национална задужбина за демократију и сличне организације финансијски увезане са Стејт департментом, и онако органски повезане са америчким Ратним колеџом и Министарством одбране, имају исту функцију бомби које су на нас почели да бацају ових дана пре 25 година – исти људи их истим новцем не плаћају да би производили другачији ефекат.

Агресија, која је започела пре четврт века, траје и даље.

Не раде нам сад нешто што већ нису радили, него то раде другачије јер су такве околности.

А ако је ико способан да помисли да то није тако него су се предомислили након што су нас бомбардовали, па су у међувремену стварно почели да нам помажу, можда би требало да обрати пажњу на јужну покрајину Србије. Ено, примера ради, амерички амбасадор у Приштини понавља како ће Америка ”учинити све што може” да такозвано Косово постане пуноправни члан НАТО-а. И могли би слободно и то да нам убележе као помоћ, на пример, да се ослободимо тог терета…

Макар једном годишње се у овим данима интензивног сећања на НАТО агресију поставља и питање да ли смо ову њихову помоћ могли и да избегнемо. Кратак, једноставан и најтачнији одговор је – не, а пружио га је још Хенри Кисинџер када је открио да је споразум из Рамбујеа био само ”провокација и изговор за почетак бомбардовања”. Хтели су то да нам ураде, и то је сва истина о њиховој агресији на нашу земљу.

А ни ’99. у том смислу није изузетак него правило: 1995, ’94, ’91. и ’92, 1941, ’914. и можемо тако да идемо све до 1804. и Првог српског устанка када су енглески официри командовали турском артиљеријом против српских устаника. Наступали су на овим просторима под разним заставама, али увек против Срба.

Ево и зашто, као што рече амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко: ”Пре насилне дезинтеграције Југославије, чуо сам како Американци причају да је немогуће загосподарити Балканом уколико се Србија не баци на колена.” Уосталом, ништа ново под капом небеском, и амерички генерал Кертис Скапароти је у истом духу под заклетвом у њиховом Сенату признао да им је проблем читав српски народ на Балкану.

Трагедија тог српског народа, разумљиво, састоји се у томе што и сам припада истом цивилизацијском кругу па некако не очекује да му је у оквиру њега намењена улога мете. Иако јасно видимо шта су све радили разним црнцима које су онако бездушно колонизовали и немилице експлоатисали, никако да себи признамо да смо им и ми исти такви црнци и остали Индијанци којима је намењено то исто. Уосталом, кад су Индијанцима давали ћебад заражену богињама, и то су звали помоћ…

Исто се односи и на актуелно измишљање војвођанске нације које само представља модалитет оног Павелићевог коначног решења српског питања у коме је трећину требало покрстити тако да више не буду православни Срби. Те није ни чудо да разни Американци финансирају Независно друштво новинара Војводине које се бави таквим стварима иако то, очигледно, нема никакве везе с новинарством. Али и те како има везе с правом природом америчке помоћи.

И баш је зато страховито важно да баш у овим данима на сваки начин испољимо храброст да имамо и пријатеље који нам на онакав начин не помажу, макар се то цинично називало малигним руским утицајем. У супротном, изгубимо ли храброст да имамо праве пријатеље и способност да препознамо шта је помоћ а шта се само тако зове, и сами ћемо доживети судбину поменутих Индијанаца.

И никакве милијарде долара такозване помоћи ту неће бити ни од какве користи. Тим пре што тај новац и није инвестиран да би нам донео ишта више добра од оне заражене ћебади или бомби с осиромашеним уранијумом пре 25 година које нас убијају и даље…