МИЛИЦА КРАЉ: УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ

Свети Сава—саборно име најзаслужније, најсвестраније, највеће личности српског отачаства, личности која се рађа једном у неколико векова, родитеља српске нација.

Свети Сава – име је духовне чистоте, духовне ведрине, умности, трудољубивости, непосусталости и свестраности.

Тројство вере, наде и љубави. Знак моралног идентитета и интегритета – знак неразделиве једнакости са српским народом и српском црквом- институцијама којима је до задњег свог даха служио. Отуда је скупа са својим оцем Немањом, заштитник српске државе и њене Цркве.

Родоначелник српског песништва; просветитељ; први српски књижевник; први законодавац; први прави дипломата; путник; биограф; писац медицинских књига и оснивач болница…

Путовао је од Хиландара до Раса да мири завађену браћу, од Студенице до Никеје, да моли и добије аутокефалност Српске цркве, од Жиче до Јерусалима, преко Италије, Египта, ушћа Тигра иЕуфрата, па назад преко Бугарске у Србију.

Путовао је пешице, на коњима, лађама, бродовима… учинивши многоструке користи на ползу отечества.

То благоразумно детешце веселе душе

„Све што данас овде блиста на сунцу вечности, огледало се у плавим

немањићким очима тог нашег мудраца  и писца, политичара и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би уопште данас постојала, или не бар са њеним данашњим овако изразитим ликовима“-писао је Јован Дучић. Ниједан народ није имао заслужнијег човека, А потпуније, отменије, чистије и поноситије личности мислиоца и мистика, не налазим нигде другде.

То „благоразумно детешце веселе душе”, у учењу напредоваше, а разумом у дечјим  годинама задивљаваше“ –како пише Теодосије, први Савин биограф, a које је у у 17.години побегло је у Свету Гору, „одужило се јесте своме отачаству“.

Осамосталио је српску цркву и постао први архиепископ 1219. Од њега почиње историја књижевног језика, први је почео да пише на српско-словенском, а истовремено да пише на народном језику, комбинујући та два изражајна система у истом тексту.

„Чеданца моја….“речи којима се обраћао свом духовном стаду, речи духовна мерила спасоносног савета–темељног принципа која повезују прошлост са садашњошћу и будућношћу. Речи спасења, и речи вознесења израсле попут „пролисталог штапа“ из светог праха, речи изнад себе самих, упућене  на исијавање светосавске благости и свељубави ; речи духовна знамења којим нас је и обогатио и ободрио и усмерио наш духовни родитељ, наш Свети Сава Српски.

Речи које зраче и обасјавају, речи унутрашња  видела и спољашњи ванвременски значењски оквири чврсто усађени у дубину свевремена и висину свесветлости.

Речи, чисти прозирни симболи над водама и понадгора, речи које саме собом  откључавају сва наша запретана изворишта и воде нас у јединствени простор неосенчен црним знамењима пролазности и трошности:

Ако је могуће дисати/спасоносном речју,

и свим што је на сазидањ душе/и на корист

– последња строфа је нашег првог песника песме„Слово о спасоносној речи“.

По Доментијановом сведочењу, Свети Сава о светлости каже да је

„видети  можемо с јединим анђелима,

којој ни почетак не почиње

ни крај не ишчезава.“

Бранећи се, а тиме бранећи и нас, од видљивих и невидљивих противника Свети Сава у „Слову о уму“ саветује:
„Наш ум да буде

на небесима у гледању,

на красотама рајским,

у становима вечним,

на анђеоским зборовима

/у животу овде“.

Спасоносна реч којом је Свети Сава мирио завађену браћу, реч/зачеће  којом је изасјала духовна вертикала  младог принца Растка о чијем подвижништву Змај Јова у песми пише:

“Престо га је чеко—он га није хтео;

он је нешто више духом заволео,

Одаз`во се даљном лелеку и вриску

Па је загрлио будућност србинску(…)

Данас цело Српство његов спомен слави./

“Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!“

потом Војислав Илић:

 

„Ко удара тако позно у дубини ноћног мира,

на капији затвореној светогорског манастира…

Ал је крепка  воља моја, што ме ноћас вама води

да посветим живот роду, отаџбини и слободи…!“

 

потом Светозар Ћоровић „Свети Сава благосиља Српчад“:“

 

Дођите, чеда, послушајте мене,

Страху Господњем научићу вас,

Показаћу вам како радит треба,

У чему је пропаст у чему је спас.(…)

Радите вазда и сложно и мудро,

Па да нам срећан буде  српски род

Ви ћете сами и потомци ваши

вашега труда уживати плод.“

 

Од народне поезије са песмама о Светом Сави па све до ововремених песника- настајао је „Сјајан колут посвета над лепом главом која сија у дубини мрака.“     

Као први српски архиепископ и организатор Српске православне цркве и сутворац српске државе, Свети Сава је постао темељни лик српског народа.

Тај значај лика св. Сав није нестао рушењем српске средњевековне државе, него се учврстио.

Етимолошко значење имена Растко је“онај који разноси и проноси славу“, док значење имена Немања“ онај који је одан Богу“. Своје крштено име и презиме, Растко Немањић је носио све до замонашења 1192.када је добио име Сава, име арамејског порекла Саба, које на арамејском значи „деда, старац“.

Син Сава и отац Немања, у монаштву Симеон, успели су да упркос бројним препрекама 1198. на Светој Гори оснују српски манастир и тако је подигнут Хиландар, а заједно са грчким, руским, бугарским и грузијским манастирима уведен је у високу православну братску заједницу. То вековно духовно светилиште српске духовности и културе и данас чувају српски монаси.

За осамостаљење српске државе и српске православне цркве битна су два догађаја:први је тај што је Ватикан, како би задржао свој утицај, 1217. Послао краљевску круну Немањином наследнику на челу српске државе, великом жупану Стефану, а други је проглашење аутокефалности Српске православне цркве и Стефаново крунисање 1219.године. Исте године у новоизграђеној катедралној цркви у Жичи, први српски архипеископ Сава, крунисао је свог брата Стефана за краља. Тако је један Немањић постао челна фигура Српске православне цркве, а други Немањић челна фигура српске државе.

Свети Сава је сматрао да свако место где православни Срби живе треба д аима своју цркву, а тамо где није било цркве, наређивао је да се бар пободе крст, а црква ће се градити кад се за то стекну услови. Отуда се широм српских земаља небројено топонима именом црквине. Учинио је и то да свака кућа добије и славску икону чиме истовремено добија и одлике божјег храма.

Свети Сава је основао десет епископија- рашку, призренску, зетску, хумску, дебарску, будимљанску, хвостанску, топличку моравску и жичку, са седиштем архиепископа у Жичи, а на места епископа уместо Грка постављао је Србе. Велика је његова заслуга у оснивању Зетске епископијем данашње Црногорско- приморске митрополије са седиштем на Превлаци код Тивта

Свети Сава се упокојио 1236.године у Трнову у Бугарској, на повратку из свете земље. Уочи Богојвљења служио је у цркви, прехладио се и умро у недељни дан по празнику. Четрнаестог дана месеца јануара 6743.године од стварања света, односно 1236.године од рођења Христовог, у топлим палатама цара Асена II, у бугарскомТрнову, у којима је са ученицима био смештен „због студени која је била и болести која га је обузела, весео духом и до краја захваљујући Богу, предао је душу своју у руке Свевишњега ипрешао у вечно блаженство“ некадашњи принц Растко, и најмлађи син Стефана Немање, а сада смирени монах, кога су његови ученици већ називали светим..

Његово тело пренето је у Милешеву 1237.године и положено испод фреске са његовим ликом, а на свечаним службама појало се уз речи Службе:

Смерно се повративши у отачаство, умирио си садашње стање…

 

Светосавска химна и школска слава

 

Слава Светог Саве прослављала се још под Турцима, скривено у црквама и манастирима, а затим се проширила по целом народу, да би се почетком 18.века прослава Савиндана преобразила у просветну прославу и постала национална и школска свечаности.

Најстарија верзија светосавске химне“Ускликнимо с љубављу“ позната је 1817.године. Химна Светог Саве коју је „певало свако дете, прошло кроз народне школе, поникла је, или васкрсла, у то време у народној школи, у Сегедину, код катихете и свештеника Павла Стаматовића, великог борца за народни језик и школу.  

Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира још из 1734.године и налази се у Аустријској народној  библиотеци у Бечу. То је уџбеник за трећи и четврти разред српсколатинске школе у Сремским Карловцима у коме се види да на Дан светог Саве(14.јануара по старом календару) није било наставе. Ученици су тога дана позивани да се за празник моле великом српском светитељу и просветитељу.

У Земуну, који је тада припадао аустроугарској администрацији Срби су за заштитника својих школа и домова почели и званично да светкују Светог Саву 1812.године.

У  Србији је то светковање уведено наредбом кнеза Милоша 1823.године, три године касније кнез Милош прописао да они који не буду на Савин дан долазили у цркву и затварали свој дућан “не само глобу цркви плате, но и апсом и телесном казном каштиговани буду, а у наредби Јагодинцима 1828 књаз је претио са“двадесет пет батина и двадесет пет гроша за цркву“.

Кнез Михаило Обреновић је  Законом од 13.јануара 1841. године донео уредбу да Дан Светог Саве постаје обавезна школска слава.

Занимљиво је да се прослава Светог Саве одржавала и у Хрватској,

У загребачким новинама од 1.односно 13.јануара 1896.године, бр.4273, објављена је Наредба високе Краљевско- Хрватске –Славонско- Далматинске владе, Одјела за богоштовање и наставу, са потписом „Преузвишеног Господина Грофа Куена Хедерварија, Бана Троједне Краљевине у Загребу, како ће се прослављати празник Светог Саве у Хрватској и Славонији.

Наредба дословце гласи:

„Савезно с овостраном наредбом од 15.српња 1889.године, бр.6798, параграф10, тачка 9; којом је одређено да ученици грчко- источне вјеросиповјести имају учествовати при опходу на дан празника св.Саве(26/14.сијечња), налази Краљевско – хрватска – земаљска влада, Одио за богоштовље и наставу, и дозволити да се светосавска школска свечаност може прославити по садашњем обичају у пучким школама, тј., да на тај дан може литија доћи из цркве у школе и да се тамо може послије прописно обављеног обредног дијела свечаности декламовати, пјевати, пригодни говор држати, ну само под тим увјетом ако надлежни православни свјештеник вјероучитељ, или његов замјеник, споразумно са учитељем изабере и установи текст декламације…итд…“

И у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Свети Сава се прослављао  као школска слава; чак и 1942. године, у јеку Другог светског рата, по сведочењу Владимира Дедијера „прва прослава Светог Саве одржана је одмах после повлачења партизанских снага из Ужица, у  Новој Вароши, 27. јануара. Просветни одбор АВНОЈ-а за рад у основним школама децембра 1942.

Просветни одбор АВНОЈ-а је такође  у наставни програм историје за трећи разред, унео  и теме:“Примање азбуке и ћирилице и латинице(Ћирило и Методије); Сава Немањић, Никола Шубић –Зрински, Штросмајер као учитељи и просветитељи).

„Политика“28.јануара 1945.године под насловом  у три реда преко целе стране јавља:

“Први пут у нашој историји свети Сава, народни просветитељ, прослављен у народном представништву. Сва у белом декору свежег снега, Народна скупштина је синоћ широм отворила врата да под свој кров прими преко 350 гостију које је Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије позвала на дан српског просветитеља Светог Саве.(…)

На челу са творцем Нове Југославије маршалом Титом, овој истински лепој свечаности присуствовали су поред гостију из иностранства, представници свих друштвених редова из престонице. Свечаности су присуствовали и чланови савезничких војних мисија-Совјетског Савеза, Вел. Британије, САД, Чехословачке, Бугарске, као и неколико катиоличких бискупа.

У топлој атмосфери, срдачно, светосавска свечаност имала је братског учешћа свих југословенских земаља на одавању поште овом националном великану који је поставио основе српској народној култури.“

На челном зиду између југословенске и српске заставе са петокракама, стајала је велика слика са класичним мотивом: како свети сава благосиља српску децу. На десном зиду биле су слике маршала Тита и премијера черчила, а на левом зиду маршала Стаљина и председника Рузвелта, уоквирене државним заставама“.  „

Политика“ даље тог истог дана јавља и ово:

“У слободи Београдски универзитет прославио је СветогСаву. Присуствовали су највиши  функционери АВНОЈ-а:др Иван Рибар, Марко Вујачић, Едвард Коцбек, Александар Белић, председник Академије наука, представник Српске православне цркве епископ зворничко-тузлански Нектарије, генерал мајор Светозар Вукмановић Темпо…Славски обред извршили су проте Саборне цркве…Гости су затим послужени славским житом.“

Недуго потом наступиће време прећуткивања Светог Саве, све до поновног васкрснућа деведесетих година прошлог века, али сада не из врачарске ломаче којом је његово непропадљиво тело хтео да уништи  потомак Арбанаса, Синан паша, 1594. већ из атеистичке намере затирања најдубљег и најстаменијег националног корена.

У српској цркви се Свети Сава шест пута у години посебно помиње: на дан представљења(смрти)27.јануара; 10.маја на дан спаљивања његових моштију на Врачару; 19.маја на дан преносамоштију из Трнова у Милешеву; 26.јула на дан Сабора хиландарских  светих; 12. Септембра на Дан сабора српских светитеља и 5.децембра помиње се са оцем Симеоном као ктитором Хиландара.

 

Спаљивање моштију Светог Саве

 

Историчари и теолози још увек нису успели да открију чија је била одлука о спаљивању моштију Светог Саве: да ли је наређење стигло из Цариграда, или је то самовољно одлучио Синан-паша, пореклом Арбанас, зато што је култ Св. Саве био толико снажан међу хришћанима и муслиманима, те је чињеница да „вуче вернике турске власти у супротан табор“утицала на његову одлуку да нареди спаљивање моштију.

Свирепи Синан- паша је мошти Светог Саве, из Милешеве, где су у божанском миру почивале 357 година, пренео у Београд. То се догодило на Велики Петак 1594.године, а одмах сутрадан на Велику Суботу, 27.априла 1594.године, Синан-паша је спалио на Врачару српског светитеља.

Тим  мрзитељским и непојмљивим чином, само је учинио да се култ Св. Саве и дубље и стаменије учврсти у српском народу.  

Ђакон Атанасије писао је у 18.веку да се Синан паша одлучио на такав чин након што се један Турчин на свечевом гробу излечио од беснила.

Путописац Жен Шено у 16.веку пише да Св. Саву „не штују само православни него и муслимани.“

И Катарин Зено, забележи и виде како калуђери у Милешеви живе понајвише од милостиње што им понајвише пружаху Турци који свеца особито поштују и највише га се боје.“

Неименовани летописац записа још да „Турци верују Светом Сави и узимају знак крста те се покрштавају.“

Дубровачки песник Антун Сасин пише да је после спаљивања мошти“божји гнев сустигао злоковце, јер је 7000 Турака било ускоро громом поражено., док фра Андрија Качић Миошић пева:

Рад чудеса калуђера Саве/словинске га све државе славе.“  

Међутим,спаљивање свечевих моштију произвело је сасвим супротан ефекат, народ је наставио да се још жешће и одлучније буни против турског зла, а у каснијим временима и против светског зла, а култ Св. Саве као главног носиоца српске националне свести растао је кроз време и постао знак свевремености.

 

Књижевни рад Светог Саве

Највећи део његових списа чине преводи и прераде текстова потребних за уређивање црквеног, односно монашког живота.

Та дела су:Карејски типик(1119), Хиландарски типик(1119), Студенички типик(1208), Прва хиландарска повеља(1119; оснивачка повеља Хиландара); Номоканон(Крмчија, после 1219); Посланица игуману Спиридону(1229.или 1233; то је писмо игуману Студенице; уједно то је једно од првих приватних сачуванихписама код Срба); Служба Св. Симеону(1200; кондаци, тропари икоси);Житије господина Симеона(1208).

У „Житију господина Симеона“Св. Сава изриче једну кључну реч –језици –сматрајући да се народи разликују по језицима којима говоре.

Почетак српског уметничког песништва чине песме Св. Саве:Слово о мукама, Слово љубави, Слово о уму, Слово о спасоносној речи, Немањино последње слово, Стихира Стефану Немањи – светом Симеон,Тропар Стефану Немањи, Пребодобни оче ти се нађе…

У писму патријарху Иринеју у Цариград Свети Сава пише.

„За нас на Западу мисле да смо на Истоку, на Истоку веле да смо Запад, а ја ти кажем да смо судбином предодређени да будемо Исток Запада и Запад Истока и да изнад себе не признајемо никог осим Бога и небески Јерусалим.“

Као што не постоји ниједна наша црква без иконе и фреске са ликом Светог Саве,Заштитника и Сабиратеља српског народа, од Милешеве и широм светског шара, тако скоро да не постоји ниједан српски песник а да није испевао песму посвете родоначелнику српског песништва.

Лик Светог Саве налази се и на фресци из 16.века у Архангеловском манастиру у Кремљу, у коме се налази и фреска са ликом Цара Лазара.

У временском непремерју Свети Сава је  чувар народности, чувар идентитета, чувар цркве, заштитник националне независности, чувар српског имена, у славу чијих високих песничких тренутака, и ововремени песник казује своје слово.

Слово Светитељу чији лик се лик  издиже на родопламној и родоплеменитој фресци самопостојања и самопстајања.

Јер,

„Сваком Србину он је

у свима невољама утеха,

у свим тугама радост,

у свима патњама сапутник,

у свима гресима избавитељ,

у свима смртима

спаситељ и васкрситељ“

(др Јустин Поповић)