Милица Краљ: Трагична судбина др Дивне Вековић

У избегличким колонама које су се 1944/45. кретале путем смрти није била само једна поражена и издана војска која је до последњег даха бранила отаџбински завет „За крст часни и слободу златну”. Биле су ту и хиљаде цивила, нејачи, интелектуалаца, свештеника Митрополије црногорско-приморске, жена (удовица, мајки, сестара, девојака…) и свег оног живља којe је похрлило да се у неком незнаном туђем свету, у простору без тешког усуда братоубиства и безбожништва, склони и спаси од најсвирепијег терора такозваних победника. Гесло тих победника најпрецизније је означавало трагизам долазећих времена: „Чизма – нога – нема Бога!”

У сеобној колони која је кренула из Црне Горе преко Босне и стигла до Словеније, до Похорја, нашла се и др Дивна Вековић, прва жена лекар из Црне Горе. У истој колони био је и њен брат Панто Вековић, један од четничких команданата, као и велики број њених саплеменика Васојевића.

У зеленој мајској ноћи 1945. године, док су непознате словеначке горе шириле спокојни мирис пролећа и сећање нa завичај, на родну кућу, сећање на Париз и на протекли живот, према коме или према чему су биле устремљене њене последње мисли, коме ли је њен последњи осмех наговестио могућност спаса?

Да ли се у њеним задњим корацима у страдалној колони саплеменика и састрадалника већ назирао приближивајући топот смрти?За кога је та жена образована на Сорбони, та жена која је 1917. прва превела Горски вијенац на француски језик, представљала опасност, па су је маљем у главу? Зар само зато што су у колони у којој се нашла били њени најближи, браћа, кумови, рођаци, сапатници и сапутници по роду, крви, образу, они који су у најтежем покушају да одбране основу колективног трајања (част, част изнад свега), па су је маљем у главу? Зар ни у моменту док је спуштала тешки маљ рука убице није задрхтала, зар се није уплашила греха који управо чини?

Зар нико није могао децу и жене да издвоји из колоне осуђеника на смрт? А међу њима и Дивну Вековић, лекарку која је многе животе спасавала не само у болници на радном месту, већ и у Првом светском рату?

Ко је била та несебична жена и до саме смрти одана највишим етичким вредностима?

Широко поље деловања

Дивна Вековић рођена је 1886. у селу Лужац код Берана. Основну школу завршила је у манастиру Ђурђеви ступови. У Скопљу је учила нижу гимназију, а потом школовање наставила на Цетињу, у Дjевојачком институту. За време школовања на Цетињу показала је изванредан успех, због чега је књаз Никола шаље на студије у Париз као стипендисту Књажевине Црне Горе.

Пре уписа на Медицински факултет на Сорбони Дивна је завршила једногодишње студије бабичке школе у Амијену и двогодишњу дентистичку школу у Паризу. Студије медицине завршава на Сорбони и 1909. и стиче звање лекара. Као чланица Међународног црвеног крста у Женеви, од 1915. до 1917. године учествује у достављању пакета са храном и другом помоћи, заробљеницима у логорима у Мађарској. Поред хуманитарног рада, организује групу добровољаца састављену од лекара и другог медицинског особља и са њима учествује у пробијању Солунског фронта.

За свој велики допринос у рату одликована је Карађорђевом звездом са мачевима, француском Легијом части и oрденом Ofisije Министарства просвете Француске. Владарски дворови Петровића и Карађорђевића изузетно су је уважавали. Краљ Петар Карађорђевић је и сам често позивао Дивну у двор, након ратног познанства.

Осим лекарског позива, Дивна се бавила и етнографским истраживањима, прикупљањем такве грађе, као и књижевним радом. Дисертацију из области књижевности успешно је одбранила 1926. године у Београду и стекла титулу доктора наука југословенске књижевности.

Књижевни и преводилачки рад

Предговор за први превод Горског вијенца (Les lauriers de la Montagne) на француски језик који је урадила Дивна Вековић, 1917. године, написао је Анри де Рењије, француски писац и академик. Примерци Дивниног превода Горског вијенца дељени су француским и савезничким војницима у рововима као путоказ за херојство и непосустајање у борби за слободу.

Дивна Вековић је од двора Петровића, односно књаза Николе и књагиње Милене, добила на дар уникатни брош израђен у злату и платини са ликом Његоша. Признања те врсте додељивана су дамама високог ранга и на другим европским дворовима. По угледу на европске дворове, књагиња Милена установила је то признање и у Црној Гори.

Дивнa је написала и превела и Француско-српски речник и Српско-француски речник (Београд, 1924), Крвни умир (Париз, 1931), Француско-српску граматику (1916). Сем Горског вијенца, на француски је превела и Песме Јована Јовановића Змаја (1939). Приредила је и превела Живот и обичаје народа српског (1922) и Српске народне приче (1934).

Преводећи одабрана дела из српске књижевности и етнографског наслеђа, Дивна Вековић желела је да француској културној јавности представи она значајне домете који су чинили део основе националне књижевности и културног наслеђа. Одабравши да преведе Његошев Горски вијенац, она је француског читаоца упознавала са једним од највећих генија, са снажном песничком и филозофском мисли аутора који „сја усамљен, у Сунцу над морем… Излази из таме прва свест. Велики као Есхил, мења нас, изводи, пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно. С њим смо изашли пред Бога, на рукама са убиством. У њему се јавља жудња за новом судбином и смислом нашег постојања на свету. Убиство више и смрт не стишава: он друго гледа са Ловћена, огроман и свезнајући.”

Године у Паризу провела је радећи на представљању и завичајне Црне Горе и Краљевине Југославије, и кроз књижевно-преводилачки рад и кроз многе друге активности.

Гурнути у смрт

Почетком Другог светског рата из Париза се враћа у своје Васојевиће, гледајући да својим многим знањима и ангажовањем помогне свом народу. Није се бавила политиком, није припадала ниједној партији, али је одувек и заувек, све до своје трагичне смрти, остала привржена монархистичком уређењу. Са искуством лекара из Првог светског рата и пробоја Солунског фронта, Дивна је јасно видела нову страшну кланицу и безброј људских жртава. Пошто је знала стране језике, покушала је да помогне народним првацима и угледним људима из Васојевићима у преговорима са италијанском командом. Све у циљу спасавања људских живота недужног становништва. Да ли јој је и то касније уписано у рабош грехова од нове власти? Дa ли је због тога убијена?

У многим колонама које су одступале из Црне Горе преко Босне све до Словеније, са војском Павла Ђуришића и великим народним збегом који је предводио црногорски митрополит Јоаникије Липовац, нашла се и она. Сви ови невољници очекивали су помоћ од савезничке војске, али их је она безмилосно изневерила и предала на немилост победницима – партизанима, у сигурну смрт.

Тако је, без суђења и пресуде, извршен стравичан злочин над Дивном Вековић. Убијена је ударцем маљем у главу на Зиданом Мосту, у ноћи између 17. и 18. маја 1945. године.

Намерни вео заборава донедавно прекривао је и сећање на ову изузетну жену чије је деловање несумњиви део српске културне историје. Њену заоставштину, списе, довршене и започете радове, све оно што је чинило њен живот, неко је узео, можда и уништио, тако да поузданије чињенице и детаљи о њених 59 година живота не постоје.

Затирање поузданих трагова о животу ове знамените жене, прве црногорске лекарке, покушај је да се избришу трагови и о огромном броју свих оних људи који су мучки побијени и остали без крста на гробу, у јамама безданицама, у урвинама, кланцима, на уклетим и необележеним стратиштима, где и данас почивају њихове неопојане кости.

И овај наш текст о заборављеној хероини представља не само покушај рехабилитације, намеру да се са др Дивне Вековић, из васојевићког села Лужац, скине вишедеценијски оловни жиг заборава, него и да жене заслужне за добробит своје земље добију високо заслужено место у националној историји.

***

Сећање

У знак сећања на племенити лик и дело др Дивне Вековић, Епархија будимљанско-никшићка основала је народну кухињу „Дивна Вековић” при манастиру Ђурђеви ступови у Беранама, која је почела да ради на Васкрс 2017. године.

***

Поуздани савезници

О стравичним егзекуцијама у периоду Другог светског рата у Црној Гори и страдањима на Зиданом Мосту писао је и књижевник Бранко Глоговац:

„Како одступамо према Зиданом Мосту, тако за нама иде комунистичка потјера са неколико армија. У Словенији се расуло неколико наших бригада. Једна група кренула је у правцу Љубљане, другу су заробили у близини Трбовља, трећу код Камника, а четврту комунисти заробљавају на Зиданом Мосту. Прије тога, група у којој сам био, 10.000 бораца и цивила, усиљеним маршом је преко Дравограда стигла у Блајбуршко поље, надомак варошице Блајбург. Први пут смо се радовали. Стигли смо, коначно, до Енглеза и мислили да је то спас. Наши преговарачи су се вратили послије седам сати преговора избезумљени. Рекоше нам да не можемо даље и да сви треба да се предамо, а ко је окрвавио руке мораће на партизански суд. Таква је, рекоше, свјетска политика. Неколицина из наше колоне одмах је извршила самоубиство. (…) Према казивању људи који су успјели да побегну са стрелишта тамо се одвијала једна од најстрашнијих егзекуција за коју људско друштво није ни знало да постоји. На исти начин извршена је ликвидација четника на Зиданом Мосту, Трбовљу, Камнику, Кочевском рогу.”