Mилева Лела Алексић: ВЕЗЕНА КОШУЉА

Зима је загосподарила сеосецетом на падинама Липовца. Својим крупним, оштрим зубима помахнитало је гризла лице, шаке, стопала –све што се нашло на дохват њених џиновских чељусти. Са усана отима дах од кога у трену прави фино снежно иње на коси и у трепавицама. Увлачи се у поре, у порубе, у недра, под скуте, у рукавице, под шајкаче, под мараме повезаче.Штипа за образе, ломи помодреле прсте, леди сузу на трепавицама. Ветар је навејао високе сметове који личе на какве беле грудобране на утрини посред села. Сунце се некако удаљило, недохватна је његова умилна топлота. Ипак, по који зрачак се пробија кроз смрзнуте гране у воћњацима. У храстовој шуми пуцкетају младе гранчице пресвисле од мраза. Природа је, понекад, сурова господарица која шиба оштрим бичем и јаке и слабачке, и стамене и крхке руке. Човек и природа се, понекад, у трену заволе умилно и снажно, остају у топлом загрљају, осмехнути у присном заносу.А, покадкад се природа разљути, кршећи све што се нађе на дохват њеног гнева. И у загрљају и у окршају човек и природа се воле или ратују, мире или хватају у коштац. Тако је записано постањем; таква је животна неизбежност.

У дому, посред села, скућила се сложност бројне породице. Четворо дечице обогатило родитеље, засмејало кућу, загаламило сваки кутак. Смеју се, а не знају шта им је смешно. Мајка их само помилује погледом, па наставља да послује око шпорета, подижући поклопац на туфнастој шерпи да промеша јело, хитро вирне у рерну да погледа да јој не изгори хлеб.

-Ђецо, знате ли ви да је данас субота? Да вас окупам, па да вечерате и на спавање. Ево сад ћу да приставим воду да се угрије. Најпре да се купају најмлађи- Милош и Никола, па онда ви вижљице моје-заповеда мајка својој несташној деци.

У великом бакрачу греје се вода на плотни шпорета. Топло је у кући, још топлије у срцу мајке подвижнице, кућевнице и сеоске праље. Њена деца су увек уредна, лепо очешљана. Скромно су одевена, али њихова одећа је чиста, на капутима сва дугмад на свом месту, кошуље од ручно тканог платна се беле испод плетених џемпера обојених у храстовом лишћу. Само су девојчице одевене у крмезли капутиће и исте такве плетене капе са великом белом кићанком.

Припремљено чисто рубље се греје на отшкринутој рерни. Мајка уноси у кућу велико лимено корито, поставља га на средини простране кухиње која је зими и спаваћа соба за децу, у којој су два кревета смештена уз моловане зидове, помало чађаве у угловима.

-Ајде одрпанци једни. Да вас мајка окупа па да вечарате. Ти Милоше, ‘ ајде прво тебе да мајка уљуди.

Мајка Нада, најпре обложи корито комадом старог чаршафа, насу мало топле воде у коју ускочи једар дечачић. Само за децу је коришћен миришљави сапун овалног облика, жућкасте боје. Мирисао је на лимун и камилицу. Пријатни миомирис је дуго остајао на кожи и у коси. Мајка је, најпре, на своје руке наносила густу пену сапуна, па је потом дуго трљала косу и тело своје деце која су, понекад, жмиркала, док им је сапуница пекла очи. Кадкад их је жарење у очима наводило на вриску. Мајка их је журно поливала водом, некако озарених очију, срећна што су јој деца здрава, напредна и јака.

-Ајде купи лој па се гој-говорила је радосна мајка док је из корита износила окупано детешце, нежно га шљапкајући по голом телу. Своје чедо је умотавала у велики пртени пешкир од конопљаног платна. Није то био лак посао за мајку. После купања, износила је воду из корита у двориште. И све тако док не окупа сву своју децу. А, онда би их уморна и срећна посматрала шћућурене на кревету, обучене у чисто бело рубље. Све на њима било је њених руку дело. Сама је прела конопљано предиво, ткала на разбоју дуге трубе беза које је у летње дане белила на перилу. Од тако спремљеног платна шила је за дечаке рубље, а за девојчице дугачке кошуље које су допирале до ножних чланака. На рукавима их је украшавала плетеном чипком. И постељина и пешкири и кошуље-све је настајало из чудесних, вештих прстију мајке Наде.

Додуше, било је у пространом храстовом ормару и фине постељине, шарених пешкира, по који комад одеће из дућана, нових марама, али све те,,куповне“ тканине су се користиле за посебне прилике: мека постељина кад у кући заноћи родбина из далека, а лепа одећа кад се пође у град, на вашар или за велике празнике. Исто је важило и за посуђе. За свакодневну употребу користиле су се шерпе са покојим обијеним дном, тепсије посивеле од свакодновног печења хлеба, распарене шољице, скупљене од преосталих сервиса. Но, све у кући је било уредно. И помоћне просторије и гостинска соба, и кухиња у којој се одвијао живот вишечлане породице одисали су скромном, али милозвучном хармонијом. Срећа на лицима укућана је била највећа награда за мукотрпност мајке соколице, кућевнице, страдалнице, покадкад хајдучице. Све беше на њеним крхким плећима. Муж је после пролећне сетве одлазио у печалбу, а она је остајала стамени бранич огњишта и породичног гнезда. Поред бројних кућевних обавеза, мајка Нада се прихвати улоге сеоске праље у имућним кућама где домаћице беху размажене миражџике, или покондирене тикве које се по ваздан огледаху у огледалу или излежаваху на меканим душецима и перјаним јастуцима.

Скромним домом замириса мирис тамјана. Мирис куваног смока и вреле погаче помеша се са миомирисом освештане куће. Око стола се окупила чиста дечица. Мајка их милује погледом, благодарећи Богу што јој испуни дом светошћу и здравим породом.

-Мајко, зашто не вечераш с нама? Заспаћеш ту поред шпорета, гладна. Дођи, ево ми ћемо ти направити места за столом. Како ‘но ти кажеш,, Ако чељад нису бјесна, ни кућа није тјесна.“- мудро говораше њена најстарија кћи.

Но, мајка је увек седала за сто последња, често прибирајући последње остатке хране са стола, благодарна Богу што су сита деца која су,,расла као из воде“. Млађа деца су наслеђивала одећу од старије, али њихова мати никада није дозволила да обуку ништа закрпљено или подерано. Беше у њој неког чудног достојанства и отмености духа. Поред бројних обавеза, сељани је прозваше Нада праља. Није се љутила. Умела је она да рукодељи: предивне тканице, да оснује предиво за ткање, да плете раскошне цемперчиће, шалове, капе, да везе на ђерђефу и још што шта. Мукотрпност свакодневнице и борба за опстанак одведоше је на туђе прагове, да пере туђе рубље. Свако домаћинство је имало дрвену дубоку кацу од дасака, парјоницу, намењену само за прање веша. Најпре би се спремао цеђ. У великим бакрачима се кувао пепео, па кад се слегне тако припремљеном водом потапало се рубље у парјоницама. Понекад би се у цеђ додавала и сода бикарбана да се јако запрљано рубље избели и буде што чистије.

У рано јутро, по Божићу, дође у Надину кућу, дебела, подбула миражџика чија кућа беше на крају селу. Говоркало се по сокацима да су добар део имања наследили од стрица који није имао деце. Проносио се шапутави глас и да је једну њиву њен муж стекао на коцки, баш најроднији комад земље који је хранио бројну чељад.

-Е, добро јутро. А, ви доручкујете, ако , ако… Како ‘но се каже кад се бане у кућу, а чељад за синијом.,, Жива ти мајка“. Ма, живља моја мајка од мене. Мене нешто жига испод ребара, и ноге ме више не држе. Но, Надо, ја дођо’да те питам да ми опереш веш. Скупило се од Божића. Па, ко велим, ако имаш кад и тако…Теби заувар, је ли тако? –говораше задихано придошла мештанка радознало виркајући на трпезу.

-Ајде, седи с нама. Ево имамо топлу разљевушу, од бјелог кукурузног брашна и старог сира и кајмака. Моја ђеца то у сласт поједу. Ајде, ајде, ма знам ја да си ти доручковала, али ред је…Знаш како су наши стари говорили. Сједи за сто. Имам женску ђецу. Да им просци сједну…једног дана.Но, кол’ко имаш веша, да знам када да дођем. Кратки су дани. Не зна се ни кад сване, ни кад се смркне.

-Па, имам, подоста. И чаршави и кошуље и свашта. Накупило се … Но ти дођи вечерас да запариш веш у цеђу, а сутра ето пођи на перило.

У дубоку парјоницу сеоска праља слаже пртене чаршафе, мушко и женско рубље, пешкире, столњаке. Зној и флеке неке туђе чељади треба да оперу њене крхке руке. У мислима јој румени обрашчићи њене дечице, њихове умилне очи. Мора, мора због њих. Нову обућу да им купи, по коју бомбону, понестаје петролеја за лампе и фењере, и соли и шећера и шибица и свашта још јој треба. Све је при крају… Њена чељад су њена снага. Може она то, може…Док врелим цеђом полива рубље у парјоници, мисли јој лете далеко, у неке будуће дане кад ће се деца осоколити, ојачати. Снага и нада њена. Издржаће, даће Бог снаге, само руке да је послуже. Запарено рубље притисну тешким каменом да огрезне у врелом цеђу. Уђе у кућу да се поздрави са газдарицом која је не понуди ни да седне, ни да се окрепи.

-Ето, дођи ујутру. Не могу те пратити, ма све ме боли, само ме постеља себи вуче- рече пренемажући се на широком кревету.

Сутрадан, мајка Нада спреми доручак за своју дечицу, некако на силу поједе и свој комад хлеба, тек да прикупи по мало снаге за посао. Заповеди деци да буду послушни. У шупи, у којој беху алати, шћућуриле се у ћошку гумене чизме, огромне као какве две саонице. По потреби, користи их и њен муж и она кад на перило пође. Забаци на раме обрамачу, а угнезди испод пазуха пракљачу и запути се према кући на ободу села. Под њеним стопалима је шкрипао замрзнути снег као зуби разљућене животиње. Сунце се борило свом снагом да огреје лице сеоске праље, али слабачки зраци су само појачавали светлост у њеном пркосном погледу. Мраз је штипао њене румене образе, као разуздани бекрија кад му се откачи рука, па крене према лицу које му не припада. Дисала је кратко, да јој ледени ваздух не леди плућа, журно корачајући напред. Њен дах се, попут каквог пламичка тихане ватре, уздизао до скамењених грана у јабучњаку с којих су капале откинуте леденице. Ситне шаке је угнездила испод скута ткане доламице, да што дуже остану у топлини њених недара. Да данас обави овај мучни посао, а сутра ће у град, да у дућанима потроши тешко зарађени новац. Да ли ће претећи који динар и за нову мараму коју одавно прижељује-размишљаше помало сетно.

Дебела миржџика је дочека пренемажући се, жалећи се на свакакве бољке, тетурајући се тромо по кући. У држању сеоске праље беше неког скромног достојанства које не беше у држању и говору сеоске богаташице. Чак и благ осмех титраше на њеном лицу и умилна светлост грејаше њене бистре очи. Ничим не показа да је посао сеоске праље понижава. Напротив. Упути се до просторије у којој беше парјоница са вешом. Беше то стара оџаклија са огњиштем на средини изнад кога су се још увек гордиле окачене вериге, поцрнеле од дугог трајања и дима. На обрамачу је слагала оцеђени веш, трудећи се да га распореди равномерно на обе стране. У тренутку помисли да је превише крупних комада, али распореди све, упрти на раме обрамачу и крену према реци која се хучно разливаше у котлини. Ходала је полако, вешто балансирајући своје покрете да који комад веша не падне са обрамаче. Испред њених корака протрча веверица. Нешто је жацну посред срца. Не ваља да каква црна живуљка пресече пут путнику намернику. Хук реке се чуо све јаче. Обрамача је под теретом притискала крхко раме, урезивала се у кожу, уједала, штипала је све јаче и јаче. Навикнута на бол као на лоше време, млада праља се опрезно приближаваше реци. Приштавица и мајка Нада су биле старе познанице. У лето су се дружиле, умилно се радујући сусретањима, у зиму река је била негостољубива, горопадна, немилосрдна, злочеста… Уједала је за прсте, отимала са обале оборена стабла, бесно их односећи до ушћа Рзава. Пропињала се преко стена које су се нашле на сред њеног тока, распршујући се у безброј искричавих капи. Уз обалу, две камене плоче су пркосиле и помахниталој реци и протоку времена. На том месту Приштавица се разливала као млеко у дугачкој карлици. Али зими, горопадна река је рушила пред собом све уставе, не трпећи никакву ограниченост ни потчињеност. На том делу тока, од давнина, постојало је перило. На каменој, углачаној плочи, праље су пракљачом ударале комаде испревијаног рубља, снажно, као да ударају зло и тегобу која се обрушила на њихова крхка плећа и слабачке руке. Потом би платно испирале у реци, провлачећи га кроз бистру воду. Поступак су понављале више пута све док и последњи траг прљавштине не однесе журна река. Лети би опрано рубље шириле по гранама околног дрвећа да се просуши, да олакшају терет на својим плећима и раменима. У тајновитом кутку, закриљене врбама и ниским растињем потапале су своја тела у модрозеленој води која је односила по коју тајну и мирисе са коже, из косе, сакупљене успут, у брачној постељи, у врту, на њиви…Лети су се праље и река грлиле у радосном сусретању. Зими су личиле на посвађане сусетке које немају једна за другу ни једну лепу реч, ни мрву самилости.

Мајка Нада спусти обрамачу на камен поред Приштавице. Загледа се у своје испуцале руке, затим их као драгоценост угнезди у својим недрима да их ободри, угреје својом надом, истрајношћу, ту поред срца у којем жубори љубав за соколиће који остадоше удомљени у породичном гнезду. Сутра ће их зарадостити кад се врати из града. Осмехну се на трен, приђе гомили веша да се ухвати у коштац са пракљачом, побеснелом реком и својим тегобним животом. Одлучи се да најпре опере најкрупније комаде, креветске чаршаве и столњаке.Одјекнуше тупи ударци пракљаче. Вода поприми боју цеђа. Две руке спретно испираху рубље у студеној води. Најтеже беше оцедити опране чаршаве. Што више воде исцеди, мањи ће бити терет на обрамачи. Помахнитала река је неумољиво кидисала на помодреле руке. На тренутак их мајка Нада грејаше својим дахом, скупљајући прсте у песнице, победоносно бацајући поглед на гомилу опраног рубља. Још две –три кошуље да опере, па да се врати у окриље свога дома. До руку јој дође дугачка женска кошуља са богатим везом на рукавима и на оковратнику. На тренутак се загледа у дивну везену мустру. Нежно удараше пракљачом овај драгоцени комад веша као да су цветови живи, да их не смрви, да их не озледи. Слапови воде су се преливали преко белине платна односећи последње капи цеђа из финог ткања. У трену река се разљути. Један снажан талас истрже из промрзлих руку везену кошуљу и муњевито је однесе хучно ликујући над слабачком снагом сеоске праље.

Неколико врелих суза се откиде из очију младе жене. Упрти последњом снагом обрамачу. Иза њеног неспокоја остаде сурова река. Знала је да ће је стићи малер. Она црна веверица јој пресече пут. Али, Бог је изнад свих. Смиловаће се на њену патњу. А, шта да каже набуситој газдарици? Дечица… Обећала им је поклоне. Питања су се ковитлала у њеној души, као хук набујале Приштавице. Корачајући опрезно, чврсто је стискала обрамачу на рамену. На домак миражџикине куће, дубоко уздахну. Везена кошуља је, вероватно стигла до Рзава. А, можда се замрсила у грању поред реке. Ко зна. Можда ће је пронаћи неко…Пре него рашири опрано рубље, одлучи да уђе у кућу, да скине са душе бригу која јој беше тежа и од мукотрпног посла.

-А, стигла си. А, што, најпре, не рашириш веш да се не заледи, па после можеш огрејати руке. Имаш кад. Сад не мораш журити, је ли тако?

-Морам пожурити. Чекају ме ђеца. Ко зна какав су белај направили. Но, најприје нешто да ти кажем. Везену кошуљу ми је отела Приштавица. Отела…Па, ти реци што је право. Како да намиримо рачуне. Ја имам у девојачкој спреми нову кошуљу. Ако хоћеш, даћу ти је… Мада сам је чувала за моју Мару. Но, нека само, само…Нека све буде поштено.

Лице дебеле богаташице се смрачи. Обема рукама се ухвати за главу.Нека се опака ватра разгоре у њеним гневним очима.

-Не може твоја кошуља бити као моја. Не може никако! То твоје је сигурно пртено, од тежине је ткано, и потка и основа, је ли тако? А, моја кошуља је од финог памучног ткања, па још свиленим мулинеом вежена. То твоје и моје не може се поредити. Не, никако!И кад сам те звала. А, кога сам другог па могла звати- прогунђа тихо.

Неки се понос пробуди у промрзлој праљи. Подиже пркосно своју главу.

-Ја ти нећу остати дужна. А, ти смисли колико ти дугују ове сироте руке и ова намучена душа. Колико? Реци, колико? Па да идем да нахраним моје соколиће. И запамти. Бог ће намирити рачуне. И према теби, и према мени.

-А, што Бога помињеш? Није ти Бог истрг’о кошуљу из руку, него твоја непажња. Шта се сад на Бога позиваш…Овако нека буде. Нећу ти данас платити надницу и даћеш ми пет метара беза да сашијем нову кошуљу. Гледај да буде бео као снег- проговори заповедним гласом.

Мајка Нада се врати кући с товаром туге у души. Не беше јој жао своје муке, смрзнутих руку, глади која кида утробу. Од свега јој беше тежи гнев једне безбожне, окрутне душе. У њеном срцу не беше прекора, нити мржње. Само, само неко тихо сажаљење се разли њеним бићем. Убрза кораке. Чекају је деца, њена добра деца. Из даљине су се назирали обриси њеног дома. Колутови дима су се извијали из оџака, грејући небески свод и промрзле гране у јабучњаку. Те гране је подсетише на њене руке, на укочене прсте у леденој Приштавици. Ватра… У њеном дому је чека распевана ватра.

Приљубљена уз прозорско стакло, деца су упорно ишчекивала своју мајку.

-Ево је. Иде мајчица. Додајте дрва у шпорет. Сипај топао чај, секо-повикаше у глас браћа.

Мајка остави испред прага сву тегобност, болност, брижност и разочараност и закорачи у благословени простор свога дома. Дочекаше је радосни гласови њених соколића.

-Мајчице, седи поред шпорета. Изуј јој те чизме, секо. Скували смо ти чај од спориша, мајко. Ево, стави стопала на топлу циглу, мајко.

Мајчино срце се испуни поносом. Везена кошуља, шта је везена кошуља наспрам оволике среће.

-Мајчице, ти ћеш сутра ићи у чаршију, је ли тако?

– Мени купи само један чибук.

-Ја ћу медењаке.

-А, ја ћу свилене бомбоне. Е, Милошу купи лизалице- саопштаваху своје скромне жеље мајка Надина деца.

-Хоћу, радости моје. Поћи ће мајка у град. И све ваше жеље ћу испунити. Обећавам. Даће Бог да све буде добро.

,,Имам нешто ушпараног новца у шкрињи. Чувам за црне дане. Чимнућу коју пару да зарадујем децу“- размишљаше мајка соколица.

Дуг према богатој миражџики сеоска праља је испунила; смирила душу. Чак је додала који сантим платна.У кућу у којој царује студен и себичност није одлазила. Једног дана стиже глас до њеног дома. Напречас се упокојила надмена газдарица. Кажу да су јој последње речи биле:,,Огреших се…Кошуља, везена кошуља…“