Mилева Лела Алексић: УДОВИЦА

Mилева Лела Алексић

На ободима Чиготе и Глизе, свила су се домаћинства истрајних горштака, што се мушком снагом хватају у коштац са олујним животом и бурним животним прекретницама. Та сеоцад су необичног имена, не могу им се протумачити називи, помало запетљани, загонетни. Испод окомитог брда, шикља бујични извор,  силовито распршујући капље реске воде. Мештани запамтише ту силовиту воду под именим Змајевац. Свакакве су се легенде испредале о Змајевцу; те да у њему живе надприродна бића, вилењаци и виле, да се чују крици и гласови у глуво доба ноћи, да ће ко види та приказанија ускоро умрети. У лето, надомак силовите воде, одржавали су се сеоски вашари, на којима се окупљала сеоска младеж.

Анђа је била разиграна чигрица, у непрекидној  хитрости, радозналости, знатижељи и запитаности. Помало дрско радознала. Прикрадала се момцима иза леђа, док су реским косама слагали откосе на ливади, да ослушне о чему причају, да сазна по коју тајну. А, онда им се смејала развигорним смехом, претећи им да ће свима говорити шта је чула. Није се шалила. Једном је, заиста, рекла својој другарици да је њен сањани момак не воли и да му не пада напамет да се ожени њоме. Још је свакаквих речи чула, што нису за ухо младе девојке. Руменили јој се образи од стида, али је притајена остајала на свом ушушканом месту. Није презала ни од мајчиних батина. Хајдучасто женско створење. Смерност је најтеже савладала од свих врлина којима је у кући учена. Није обарала поглед ни пред ким. Некако је, ликујући, збуњивала и своју околину и своје танано биће. Бистра и вредна, хитронога и хировита, висока као бреза на рубу шуме, будила је радозналост, али и дивљење сеоских бећара. Тек петнаест љета напунила. По схватањима средине тога времена, већ се требала спремати за удају. Али, ко би то непокорно створење припитомио у својој кући. Мајка јој је забринуто говорила, да је нико неће просити. Узалуд се сваким даном пуни шкриња са њеном девојачком спремом.

-Нано, ма немој ме удавати. Види оног Марка, и оног, и оног, и оног… Какви су к’о неке стрине. Не могу ме у колу надиграти, ни у разговору надговорити. Не могу ме ни натпевати, ни стићи, ни претећи. Е, могу само од мене овак’е утећи. Не, не, нећу се ја удавати…

А, онда би се залетела у мајчин загрљај и умилно се привијала уз њене груди.  Понекад је мајка затицала како разгледа своју девојачку спрему:раскошне ћилиме, серџаде, ираме, везене јастуке, креветске чаршафе богато украшене чипком, шустикле, столњаке… Тада је на моменте била озбиљна, или загледана у неке своје светове, не откривајући шта јој је у души. Можда су је те шкриње подсећале на тренутак одласка из родитељског дома, на свадбене обичаје, неки нови живот који је усуд сваког женског чељадета.,,Женско дјете- туђа вечера“-говорила би са уздахом њена мајка.

-Анђо, седај за натру, да учиш ткати. Ево, поњаве су ти најпростије ткање. Немаш вођице, као за ћилиме. Ни чарапе ниси научила плести како треба. Стегнеш петље, плетиво ти тврдо к’о опута.Само што си, како ваља, научила прести. Дивне, танке нити излазе из твојих прстију- поучавала је брижна мати.

А, пустоловна кћи? Одмахивала је руком, некако нехајно, решена да се не удаје. За кога би се она тако несташна и непослушна удала? У налету снаге и неке необичне силине, која је из корена потресала њено разиграно биће, узимала је косу и одлазила на стасалу ливаду. Косила је снажним замасима својих дугих руку, слагала откосе један поред другог, све док не искали само њој знани немир, дерт или чежњу. А, онда би малаксала падала преко мирисних трава, ослушкујући момачку песму из суседне ливаде.

На вашару на Змајевцу, поведе коло стасити момак из суседног засеока. Игра, земљу не додирује, савија се у струку, па се нагло усправља. Зна да су све девојачке очи упрте у њега, осећа им ватрени поглед на потиљку.А, он се зарчинио.Гуркају девојке једна другу лактом и шапућу:,,Види га како јарами. Богме к’о да је краљев ађутант.“ До њега заигра најбогатија сеоска миражџика. Звечи ниска дуката на њеним набујалим прсима. Анђа на трен посматра коло,пркос се заковитла у души. Нека је невидљива сила повуче ка разиграном делији. Отрже се од мајчине руке. Лети према колу, ни пушка је зауставити не може. Први пут осети снажно жуборење своје узавреле крви. Утисну обрисе своје мале шаке у лепо обликованој шаци распусног коловође. Потече снага из једног бића, узавре извор у другом бићу. Одјекују трубе, бубњару бубањ одскаче на колену.Лете шајкаче са глава.Не зна се да ли јаче одјекује бубањ, или срце у грудима. Будимир само махне свирачима да наставе коло, платиће он овај разиграни трен колико заишту.А, Анђа, преплиће хитрим ножицама, у полубунилу ломећи се у струку. На трен заборави брижне мајчине поуке и тренутке у којима је учила смерности. Подиже главу, тражећи врелим оком поглед коловође. И нека је сутра оговарају преко ограда, на перилу и на извору, и нека је мајка издевета кајишем, и нека јој свашта говоре…Она је данас по први пут спознала живот који је само наслућивала, прижељкивала.

-Бићеш моја, ил’ ничија. Неће те мени дати твоји. Знам да те спремају за једног занатлију у граду. Веле,бићеш госпођа. И богат мираз су обећали. Ја ти нудим ове руке, ово срце и  чист образ. И, не тражим мираз. Само понеси то рува на себи. Себе ми донеси.’Оћеш ли ме, Анђо?

-Дођи сутра у предвечерје. Побјећи ћу. Да ме ланцима вежу, побјећи ћу. Нећу да будем госпоја. Моје су ливаде, шуме и стада, воћњаци, прела и комишања,моје босоного стопало што гази набујали Змајевац…Сутра у сумрак…

Мајка је љутито шчепа за руку.

-Због тебе ће нам кућа на лош глас изаћи. Куд пресече у колу Равиојлу Светозареву. Гледни домаћини. Из њихове куће је био сеоски кмет и један учитељ, и један ратник са многим медаљама.А, ти повиленила, заинатила, распомамила. Кући полази. Одма’. Добро си рекла, остаћеш ти неудата, на ибретеније селу и фамилији. Тешко мени. Образ ћеш нам узети. На кога си се тако лудо уденуло?

Анђа се залете у мајчин загрљај. Гледа је устрепталим очима, сва умилна, некао другачија, разговетнија.

-Нано, како је то бити невеста, удата жена? Што ми ништа ниси о томе зборила? Ма, не мораш ми ни говорити. Нећу се ја удавати и готово. Нећу…

Те ноћи, Анђа се дуго мучила да заспи. Устајала, стајала уз прозор своје собе, загледана у дуге сенке у воћњаку. Испод беле ланене кошуље склупчале се њене младе године. Збуњују је, дамарају у несмирају. Горели јој образи од знатижеље или жудње, кад би она знала шта јој је. Да је бар причала са удатом сестром…Било је срамота да заподене такве разговоре. Ма, биће, како је од памтивјека било. Биће што мора бити. А, да не изађе сутрадан у сутон? Мора да изађе… Оне тамне очи, и онај високи стас, и она рука што је стиска у колу, маме је преко пропланака, преко шљивика, шума,  до новог дома.Скоро да чује Будимирове несмираје. Мора да и он стоји на доксату старе куће и гледа преко шевара, ливада и дрвеног мостића у њене устрептале знатижеље.Осећа му вреле очи на њеном попрсју.Само му је руку упознала, левицу што је чврсто држи у колу. А, опет… не плаши се тог непознатог, загонетнтог, неоткривеног што ни наслутити не уме. Само зна да је то њена судбина.

Јутро је донело нови немир у Анђиној души. Гледала је у мајку док чунком промиче основу на натри. Брдилима је снажним замахом  сабијала пређу на новој тканици.

-Анђо, намотај ми на чунак крмезли боје, да мало нашарам поњаву. И тарни ватру у шпорету. Огледај и хлеб да не изгори. Додај мало воде у смок на шпорету. О, до сад те нисам морала опомињати. Све си сама знала опослити. Стави и два-три зрна тамјана на плотну од шпорета. Нека замирише кућа. А, шта ти је те си се јутрос умирила к’о бубица. Неће ли дати Бог да се и ти памети призовеш.

-‘Оћу, ‘оћу, нано… – прозборила би кратко и прихватала се послушања. А, затим замачеу вајат у коме је држала своје рухо. Издвоји један чаршав из девојачке спреме. Хитро га напуни својом одећом, оном сеоском, вашарском, свакодневном…И не погледа на фине, плишане сукње и кошуље од батиста и свиле. Презриво погледа у лаковане ципелице. Неће она бити госпоја. На тренутак се колебаше. Да ли да одабере дугу белу ноћну хаљину са чипком на рукавима, за тај њој непознати тренутак, у коме ће нестати она садашња, а настати… Шта ће она бити од сутра? Чврсто свеза крајеве чаршафа у бошчу и сакри је на дну дрвене шкриње.

За вечером, узе два-три залогаја. Пољуби оцу руку, загрли мајку и изговори се да је боли глава, да жели да спава. Учини то веома вешто, али обореног погледа.Знала је, издале би је очи.

Будимир је чекаше на рубу шуме. Тепао је коњу да не зањишти, да га не ода. Гледао нестрпљиво у правцу Анђине куће. Препозна кораке лахорасте срне. Трчала је као да је гони хајдучка дружина. На рамену се издајнички белела бела бошча. Само још који корак. И…успела је. Али, у чему је успела? Јадна њена мајка. Скратиће јој живот њено бекство. Кад год женско дјете погреши, крива је мајка. Те није је васпитала, те попуштала јој у несташлуцима, није је поучавала… Дочекаше је две испружене руке које је снажним замахом винуше у седло. Иза Анђе зашумеше брезе, хук воде на Змајевцу, задрхташе класале пшенице. Ослобођена, или заробљена, није јасно знала како се осећала у том тренутку. Испред новог дома, дочекаше их пуцњи из прангија и пушака. Даде се на знање селу, али и сеоским удавачама, да се оженио сеоски делија.

Ујутру, мајка завири у вајат своје кћери. Замириса босиљак и смиље. Нетакнута постеља јој се мутила пред очима. Како да каже мужу. Сав бес ће се свалити на њену душу. Дао реч угледном занатлији у граду. Али, да ли је неко питао шта жели срце његове кћери?

Анђа унесе свежу снагу, радост и родност у свој нови дом. Свуда је пратила свога мужа. Упетљавала се у његове послове, мудро ослушкивала понуде продаваца јапије и купаца буради, каца, чабрица, џбанова, буца, карлица, чанака…свега што су мајсторски правиле руке њенога човека. Придржавала летве док их је вешта Будимирова рука рендисала, а потом уграђивала у каце, чабрице и свакакво друго пинторско умеће. Понекад га је дуго посматрала, све док га не натера да је погледа, остави алат и нежно положи на мирисно сено. Највише је волела ту љубавност на мирисним травама и сасушеном цвећу. Ишла с њим да заједно косе ливаде. Претварала откосе у постељу из које је понела у дом своје првенче. Родна, као родна јабука. До двадесет друге године свог живота, родила три сина и једну кћер. Сретна… Поштована и вољена.

Други светски рат је злослутно домарширао и до њиховог села, у подножју планине. Три детешцета се врзмала по кући, качећи се за мајчине скуте, или дугачку сукњу. Све једно другом до увета. Четврто тек се праћакнуло у мајчином стомаку. Будимир не сачека да га позову. Проговори у њему част његових предака. Слушао је да му је чукундеда пркосио сеоском спахији. Одбијао да даје харач за време неродних година. Прадеда војевао у вождовом устанку за ослобођење Ужица. Деда прешао Албанску голготу, оставио му аманет и златна одличја. Отац погинуо млад у мајдану камена. А,Будимир? Служио војску у краљевој гарди. Лично регенту предавао рапорт. Знао је где му је ратни распоред. Анђа стегну срце. Ни једном речју не прозбори да не иде. Подиже једно по једно дете да их отац благослови. Оно нерођено заигра у утроби. Краљев гардиста упрти на душу своју нејач, младу жену, забаци на раме војничку торбу и задену за пас чутурицу са ракијом. Оде у правцу Грабова.

Анђа је у мукама рађала свог најмлађег сина. Јечала је на слами у вајату, молећи се Светом Ђорђу, Пресветој Богородици, свим светима. Смењивале се сеоске жене сливајући воду низ вратило, постављале је на усправљене мердевине, масирале јој стомак којекаквим биљним мастима, бајале. На моменте је упадала у бунило, призивала мајку, нешто тепала Будимиру, губила се два-три пута. Склањали су децу у комшијску кућу, да не цвиле дано-ноћно. И роди се најмлађи Будимиров син. Крупан, руменкасте боје коже, црне коврџаве косице. Опсоваше га сеоске жене, онако сочно, пошто се уверише да се родило мушко. Дуго се спомињала та псовка, после Анђиног порођаја. Дуго су зарастале ране на њеним изгриженим уснама, од болних трудова. Чак је и она у тренуцима нежности тепала свом сину ту псовку, што означава мушку снагу и још што-шта.

Док у дрвеном кориту купаше најмлађе детешце, некако болно зацвиле пас на кућном прагу. Неки тешки кораци, вукли су се кроз авлију. Учини јој се да зарза Дорат у стаји. Ледена слутња прободе Анђино срце. А, детешце се праћака у топлој води, распршујући капи по мајчином лицу. Туп ударац ногом у врата. Замукнуше деца. Мајка инстиктом чуварице, дохвати секиру иза врата. Притаји се.

-Анђооо, отвори кумо Анђо- зачу испрекидани глас венчанога кума. Задрхта рука на дрвеној рези. Будимирово тело беше још топло, гипко. Млаз крви се још сливао из ране на глави. Из дрвеног коританцета два тамна ока гледаху први и последњи пут свога оца. Зацвилеше деца. Само Анђа остаде прибрана у том судбоносном часу.

-Љепшо мој, мој Љепшо- шапуташе бришући крваво лице свога човека. Тако му је тепала у тренуцима њихове радости и кратког вољења.

– Ко ми те клео, снаго и рано моја… Пресудих ли ти ја у оној ноћи кад побегох од куће без благослова…

…Само двадесет две године је имала удовица са четворо деце.Упрегла у јарам живота сву снагу и онај хајдучки непокор свог кратког девојаштва. Да издржи живот, да нахрани гладна усташца у неродним годинама. Облетали око њеног пркоса којекакви понуђачи да јој олакшају тегобни живот. Гледала их са презиром. Једноме разбила главу каменом. За срце је угризао поредећи се са њеним Љепшом. Долазили домћини, с друге стране потока, кобајаги чули да продаје ливаду у Доловима. После треће чашице ракије, отворала је  врата свога дома и испраћала их кући. Ни дрвени чанак није отуђила из дома. Ништа што је скућила са њеним Љепшом. Додуше, продала је парче шуме што је удајом добила у мираз. Није одломила ни мрву очевине своје сирочади.

У свим важним одлукама за село, питала се по нешто и Анђа. Седела је са домћинима, равна им у части, а почесто испред њих у памети. Једна од њених јетрва се клела да је могла попити више од највећег бекрије, а да остане трезна. Хајдучица и непокорница. Мушку децу је, када су мало јакнула, сеоски прота одводио у престоницу, у интернат како се звала тада та установа. Школовали се и постали угледни људи. За време школских распуста, одлазила сам код Анђе. Понекад сам је затицала како држи у рукама слику у потамнелом дрвеном раму. Прелазила је дланом смежуране руке преко лица краљевог гардисте. Нешто му тихо шапутала.

-Нано, гладна сам. Дај ми кајмака са карлице и велики комад погаче.

Ускакала сам у њено крило, као размажено маче. У њеним очима огледала сам моје мало, устрептало биће. Загледала се у моје лице, па у фотографију њеног Љепша. Смешиле јој се очи, неким загонетним смешком у коме је било и поноса, и пркоса,и радости…

-Имаш његове дугачке веђе.И тај поглед што се оборити не да. Ни пред ким. А, гледам те, корак ти мој… И тај пркос. Знаш ли да се ђевојка по кораку познаје? Савијај главу само пред Богом. Из моје си ти семке исклијала. Не знам да ли сам сретна због тога. Тешко ћеш наћи себи ђувегију. Тешкооо…

Говорила ми је да од свих унучади, ја највише личим на њу. Ех, кад би било тако.