Милева Лела Алексић: У Драчу, живи костури

Милева Лела Алексић

По­сле те­шког и муч­ног по­вла­че­ња, оста­ци срп­ске вој­ске сти­го­ше у Драч. Са вој­ском сти­же и ста­ри краљ Пе­тар. Од­ре­ди­ше му сме­штај у пр­ља­вом, не­у­слов­ном хо­те­лу „Ал­ба­ни­ја“. Ита­ли­јан­ски за­по­вед­ник гра­да Дра­ча је не­го­сто­љу­бив, чак не­при­ја­тељ­ски рас­по­ло­жен пре­ма срп­ској вој­сци. Чи­ни све да ста­ром кра­љу оне­мо­гу­ћи кон­так­те са са­ве­зни­ци­ма и срп­ском Вр­хов­ном ко­ман­дом.

Рај­ко по­ср­ће пр­ља­вим ули­ца­ма луч­ко­га гра­да. Да­кле, то  ли је си­ње мо­ре. Ју­жни ве­тар до­но­си ки­шу. Не­ма ор­га­ни­зо­ва­ног при­хва­та срп­ских вој­ни­ка. „Ех, да ми је да удах­нем ва­зду­ха са мо­јих го­ра“,  раз­ми­шља­ше сет­но. У уну­тра­шњем џе­пу ши­ње­ла не­што нов­ца по­не­тог од  ку­ће. За­пли­ће но­гом за но­гу, у на­ди да ће на­и­ћи на ка­кву пе­ка­ру. Ве­тар од­не­куд до­но­си ми­рис све­же пе­че­ног хле­ба. „Мо­ра да сам скре­нуо са здра­ве па­ме­ти, па ми се при­чи­ња­ва“, по­ми­сли.

Па­жњу му при­ву­че не­ко­ли­ко вој­ни­ка ко­ји се ти­ска­ју око го­ло­бра­дог мом­чи­ћа ко­ји но­си по­ве­ћу кор­пу од пру­ћа. Очи му бље­сну­ше дав­но уга­ше­ном све­тло­шћу.

– Хле­ба­а! – ви­чу жи­ви ко­сту­ри. Рај­ко убр­за сво­је по­ср­ћу­ће ко­ра­ке. Гле­да ру­ке ис­пру­же­не за ру­ме­ним со­му­ни­ма. Из џе­по­ва ва­де срп­ске па­ре, све до по­след­њег мар­ја­ша. Не­ка узме све, све за је­дан за­ло­гај хле­ба.

– Зла­то, не­ћу ва­ше па­ре! Са­мо зла­то! – уз­ви­ку­је над­моћ­но мла­ди про­да­вац, док по­пра­вља пр­ља­во ке­че на сво­јој раз­ба­ру­ше­ној ко­си. Из­ми­че сво­је хле­бо­ве ис­пред ис­пру­же­них ру­ку, иш­чи­ка­ва, му­чи му­че­ни­ке.

– Са­мо зла­то, чи­сто зла­то. Шта ће ме­ни ва­ше па­ре. То не ва­жи. Ви ви­ше не­ма­те др­жа­ву. Ни­шта не­ма­те   ̶ на­ста­вља да по­си­па со по љу­тим срп­ским ра­на­ма.

Ис­пру­же­не ру­ке оста­до­ше у ва­зду­ху, као ва­пај­ни крик пре­ма не­бу, мо­ли­тва Бо­гу и свим све­ти­ма. Ита­ли­јан­ски вој­ни­ци гле­да­ју тај при­зор рав­но­ду­шно.

Кад кре­ну у рат, Ки­ро спу­сти у Рај­ко­ву ша­ку не­ко­ли­ко та­ли­ра, да му се на­ђу у ка­квој те­шкој не­во­љи. Бе­ху то злат­ни­ци ко­ји су се на­сле­ђи­ва­ли са ко­ле­на на ко­ле­но, про­но­си­ли се као не­пре­ки­ну­та ве­за са по­стој­би­ном из ко­је дав­но пре­бе­же њи­хов пре­дак Ма­ти­ја Де­спо­то­вић. Ле­ка их за­ши у уну­тра­шњем џе­пу Ра­ко­вог ши­ње­ла да их не из­гу­би у рат­ним окр­ша­ји­ма. Ако сад ни­је тре­ну­так да му спа­ша­ва­ју жи­ву гла­ву, не­ће би­ти ни кад скон­ча од гла­ди на овом блат­ња­вом ко­ма­ду ту­ђе зе­мље. Бр­зо рас­па­ра но­жем за­ши­ве­ни џеп. Злат­ник бље­сну у ње­го­вој ру­ци. Ис­пру­жи та­лир пр­ко­сном де­ча­ку ко­ји се ко­чо­пе­ри пред њи­хо­вим глад­ним очи­ма. На трен гле­да­ше Рај­ка ис­пи­ти­вач­ки, по­ма­ло пре­зри­во, а по­том хи­тро згра­би та­лир из ње­го­ве  ру­ке. Је­дан ома­њи со­мун из­дво­ји из пре­пу­не кор­пе и спу­сти га у Рај­ко­ву ру­ку.

– Са­мо је­дан хљеб, за злат­ни та­лир?   ̶ про­збо­ри сло­мље­ним гла­сом Рај­ко. Глад­не очи гри­зу хр­ска­ву ко­ру са со­му­на. Пре­ло­ми се не­што у Рај­ко­вој ду­ши. Из џе­па из­ва­ди пре­о­ста­ле злат­ни­ке, све до по­след­њег. Као кад се де­ли Све­та на­фо­ра, сто­ји ис­пред сво­јих рат­них дру­го­ва и де­ли им по ко­мад  хле­ба на­су­шног. Пре не­го за­гри­зе сво­је пар­че хле­ба, спа­зи ва­пај­ни по­глед рат­ни­ка ко­ји се осла­ња­ше на шта­ку.

– Узми, бра­те. Бог те бла­го­сло­вио  ̶ Рај­ко­вим гла­сом про­го­во­ри је­дан од све­ти­те­ља из не­бе­ског Ота­че­ства.

Две-три мр­ве со­му­на оста­до­ше на ње­го­вом дла­ну. Јед­ну по јед­ну при­но­си их сво­јим глад­ним усти­ма, гле­да­ју­ћи сво­је дру­го­ве ка­ко је­ду у мо­ли­тве­ној ти­хо­сти, по­бо­жно, као за слав­ском тр­пе­зом.

Да­ни про­ла­зе у све да­љој на­ди да ће из­му­че­на срп­ска вој­ска би­ти спа­ше­на. По блат­ња­вим ули­ца­ма, уз мо­ре, на пе­ску, сва­ким да­ном све је ви­ше бес­по­моћ­них, из­ну­ре­них вој­ни­ка. По­след­њи по­глед за­гле­дан у мо­ре са ко­га не сти­жу са­ве­знич­ки бро­до­ви. На­да се га­си у уса­хлим очи­ма. Ита­ли­јан­ски вој­ни­ци гле­да­ју рав­но­ду­шно на пат­њу срп­ских му­че­ни­ка. Њи­хо­ви офи­ци­ри не до­зво­ља­ва­ју кра­љу Пе­тру ко­му­ни­ка­ци­ју са са­ве­зни­ци­ма, ни са вр­хов­ном ко­ман­дом срп­ске вој­ске. Чак се и пре­ма оста­ре­лом кра­љу по­на­ша­ју као пре­ма за­ро­бље­ни­ку.

– У се и и сво­је кљу­се  ̶ го­во­ри краљ Пе­тар, док оби­ла­зи остат­ке сво­је вој­ске. Зар се и ових жи­вих ко­сту­ра пла­ши ита­ли­јан­ска вла­да ко­ја пре­тен­ду­је на се­вер­ни део Ал­ба­ни­је, па им огра­ни­ча­ва кре­та­ње и др­жи их стал­но на оку? Под раз­љу­ће­ним не­бом, нат­кри­ље­ним над ту­ђом зе­мљом, ду­ша за­грц­ну­та бол­ним се­ћа­њем на дом, кућ­но ог­њи­ште, мо­бе, по­се­ла, ко­ми­ша­ња, бал­ске дво­ра­не, гра­ци­о­зни плес, пр­ве љу­бав­не тај­не… Зар ов­де да по­чи­ва­ју у веч­но­сти? Да им по ко­сти­ма га­зи ту­ђа чи­зма, да им се тра­га не зна? Као да ни­су ни по­сто­ја­ли.

Рај­ко се склуп­чао на ка­ме­ну, на­сло­њен на ста­ро ста­бло ма­сли­не. Спу­стио гла­ву на ко­шча­те ша­ке. Глад за­ви­ја утро­бом као раз­љу­ће­на звер. Да ли спа­ва, бун­ца или не­ста­је из ове не­под­но­шљи­ве стра­ди­је, не зна ни сам. Раз­ми­шља о Влај­ко­вом ама­не­ту. У ду­ши му кљу­ца сум­ња, опи­пљи­ва, ско­ро да јој осе­ћа злу­ра­ди под­смех: „Не­ћеш се вра­ти­ти, не­ћеш се вра­ти­ти­и­ии…“ Пред очи­ма му бље­сну мај­чин лик. Др­жи у ру­ка­ма цре­пу­љу са вре­лом по­га­чом. Стре­са угар­ке са по­клоп­ца, узи­ма је сво­јим умор­ним ру­ка­ма. Ми­ри­ше на њи­хо­ва по­ља, на Ки­ро­ве тра­ве, на бо­си­љак за­ка­чен ис­под стре­хе ва­ја­та. А мај­ка се све бли­же при­ми­че ње­му, са хле­бом ко­ји по­ста­је ве­ћи од не­ба. Осмех­ну­та… Гле­да сво­га си­на са ни­кад ве­се­ли­јим ли­цем и ра­до­сни­јим очи­ма… „До­бро до­шао ку­ћи, си­не“, го­во­ри му умил­но мај­ка Ле­ка. Али, ка­ко је са­да мла­ђа не­го кад је по­шао од ку­ће? И не­ке јој укра­ше­не аљи­не на њој, што их ни у При­зре­ну ни­је на го­спод­ским же­на­ма ви­дио? А хлеб у ње­ним ру­ка­ма при­но­си му са не­ком по­себ­ном љу­ба­вљу, као слав­ски ко­лач. Око вра­та јој они исти та­ли­ри ко­ји­ма ку­пи со­му­не од ар­ба­на­шког ђе­те­та. Исти. И сви су на бро­ју. Јед­на ру­ка га сна­жно про­тре­се по ра­ме­ну. Пред њим је ста­јао ма­ли Ми­ћа, гле­да­ју­ћи га очи­ма пу­ним су­за.

– Не­ћу да ме и ти оста­виш ов­дје, са­мог ко ка­квог си­ро­та­на. Не­ћу. Сад ћу ја да бри­нем о те­би. Трг­ни се. Ај­де, ус­пра­ви се, згр­чио си се ко ка­кво из­не­мо­гло жи­вин­че. Имам не­што да ти дам.

– Ми­ћа, от­куд  смо ов­ђе, у овом бла­ту, у овој сту­де­ни? Ви­дио сам мај­ку. Но­си­ла ми је по­га­чу. Са­мо да ис­пру­жим ру­ке и да је узмем. По­га­чу, ве­ли­ку као сун­це. Би­ла је ис­пред ме­не, Ми­ћа… А он­да не­ста­де. От­куд умје­сто мај­ке Ле­ке, сто­јиш ти пре­да мном?

– Слу­шај, ва­мо. Ни­су те сло­ми­ле љу­те бит­ке, не­ће ни глад. Не дам. Ма­кар Ми­ћа… Но, од са­да се ја не одва­јам од те­бе. Трг­ни се, ра­са­ни. При­бе­ри се. Ви­ђи­ии! – осмех бље­сну на Ми­ћи­ном мр­ша­вом ли­цу. Ис­под ши­ње­ла ва­ди врућ со­мун. От­ки­да ко­мад и ути­ска га у Рај­ко­ве сту­де­не ру­ке.

– Ето, Рај­ко. По­сла­ла ти мај­ка Ле­ка. Је­ди. А не зна­ју ови ов­ђе за прав­ду Бо­жи­ју. Онај ма­ли што про­да­је со­му­не, био ов­ђе јо­пет ма­ло­при­је. Не­ма ви­ше ду­ка­та код на­ше вој­ске. Све је по­ку­пио про­клет­ник, све за хљеб. До­ђе му да­нас је­дан од на­ши­јех, пам­тим га са Це­ра. Увијек пр­ви у би­ци, ју­на­чи­на. А ов­ђе га сло­ми­ла глад. Да­је пу­шку са је­дан со­мун. Оно де­ри­ште узе пу­шку, на­ка­чи је на ра­ме и по­ђе. Ско­ро да је ве­ћа пу­шка од ње­га. А оно на сво­ме пра­гу. Мо­же му се да се рчи­ни и си­ли. Мла­ти оном  ко­та­ри­цом у ко­јој до­но­си хље­бо­ве. Ја по­ђо за њим. Иде жур­но, ја бр­же за њим. Кад за­ђе иза оне ста­ре ку­ће на ћо­шку, не­што се тр­же у ме­ни. Е, не­ћеш, Ми­ћа. Оно­ли­ке си Шва­бе за­ро­био на Це­ру, а сад да ти ово де­ри­ште раз­о­ру­жа­ва бра­ћу. Па се при­кра­дем иза ње­га, шче­пам му ону пу­шку иза ле­ђа. Уз­јо­гу­ни­ло се, ву­че ци­јев на­пред, не да. Ис­па­де му она ко­та­ри­ца из ру­ку. Ја га уда­рим с ле­ђа, стрг­нем му пу­шку са ра­ме­на. Гле­да ме ко ка­кво ште­не, дрх­ти, мрн­џа не­што на њи’овом је­зи­ку. Ја се окре­нух та­мо-ва­мо. Не­ма они­јех про­кле­тих ла­тин­ских вој­ни­ка. Ја му упе­рио пу­шку пра­во у гру­ди. Ср­це ми игра, оће да ис­ко­чи из гру­ди. Са­мо се мо­лим Бо­гу да не пр­љам ду­шу о ону не­сре­ћу. Друк­чи­је је у ра­ту, кад се у би­ци ги­не. А и ти си ме то­ме учио, сје­ћам се ја све­га. Он ва­ди из џе­па та­ли­ре, пру­жа ми, цво­ко­ће од стра’а. Гле­дам га са га­ђе­њем, тек се за­мом­чи­ло, а већ се не­што зар­чи­ни­ло. Ја му по­кре­том гла­ве по­ка­зах на хљеб у ко­та­ри­ци. Осто је­дан је­ди­ни. Не узех му зла­то, про­кле­то му би­ло. Но, не да­дох му пу­шку што је са Це­ра онај му­че­ник до­вле до­не­се. А хљеб нам је ду­жан. Те­би је ду­жан. Ај­де, је­ди. И од сад си ти мо­ја бри­га –  ју­на­чи се Ми­ћа из Пу­ља­ка.

(Одломак из  романа „На темељу вере и непокора“ који је надавно изашао из штампе.)