Mилева Лела Алексић: ТУЂИНА

На узвишењу, званом Караула, загаздило се домаћинство дошљака са Камене Горе. Не зна се поуздано када су се ишчупали из корена, поневши калеме садница новог живота у Лужничку долину. У завежљајима натовареним на спретне брдске коње, понели су своје покућуство, молитвеник, тапије, икону Крсне славе и помјаник у црвеним кожним корицама у којем су уписана имена мртвих, све до деветог колена. Да ли су бежали испред турског зулума, или од ћуди сурове природе, остала је непознаница. Можда су тражили комад питомине за разгранавање новог живота.

Засигурно, у нову постојбину донели су поприличну суму новца, којом су купили најлепше комаде земље од турског спахије који је напуштао Караулу после вождовог устанка. У генима придошлих горштака било је посебне чврстине у карактеру, ставовима, чојствености и радиности.И физиономијом су били, некако, посебни, високи, стамени, лаког корака и жустрих покрета. Можда их је највише красила светлост и бистрина у очима, која је на моменте претварана у муње, а на тренутке у зрачке Сунца. Зависи, шта се ковитлало у души. Прва грађевина коју су саградили била је оџаклија, од блата, сламе и креча, пространа, са три просторије у којима се угнездила нова породица. Мали прозори, испресецани четвртастим окнима, пропуштали су светлост новог живота у скромни дом. Покривена сламом, са тешким дрвеним вратима, личила је на колибу хајдучких јатака, или каквих одбеглих харамбаша. Близина шуме, богате храстовим и буковим стаблима, нудила је изобиље материјала за градњу нових објеката: качаре, стаје за стоку, торова за овце, млекара, вајата, салаша, дрвљаника, шупе за алате… Као вредни мрави,кућили су своје домаћинство придошли горштаци. Живели су у патријархалном поретку, тачно знајући коме припада која улога у битисању породице. Што би рекле у шали мудре старине:, Знало се ко коси, а ко воду носи.“

На имању је постојао дубоки бунар са чекрком, који није пресушивао ни за време највећих летњих суша. У рано јутро, женска чељад су устајала пре домаћина, да захвате хладне воде, прибаве пешкире и тестије из којих ће поливати водом њихове очврсле руке. Као у какве мале посудице, скупљали су у скупљене шаке воду, којом су умивали, тек избријана лица. Понеку посекотину лечили су комадом стипсе, која је заустављала крварење из ране на бради, или образу. А, онда су штуцовали своје дуге бркове и зулуфе. На кревету, у чатмари, чекала их је чиста преобука. Преко белих тканих кошуља облачили су плетене полувере и лети и зими. Сматрали су да је вуна најбоља заштита и од хладноће и од топлоте. Зими су на горштачка широка плећа облачили сукнене гуњеве. Држали су до сваког реда, достојанствени, као какви руски кметови из дела Чехова или Тургењева. Мирис хлеба из црепуље, са које је хитра домаћица скидала комаде угљена и пепела, окупљао је чељад за синијом, око које су били дрвени троношци. У глиненим ћасама најчешће је био сир и кајмак, а на дрвеној дасци сланина, суво месо, по комад белог и црног лука. Из бакрача, на огњишту пућкао је качамак, или цицвара, од белог кукурузног брашна. Потом је у другом бакрачу, само за те намене одређеном, кувано млеко, које је уредна домаћица разливала у дрвене карлице. За ручак спреман је смок, кувано јело од производа са пространог имања. Понекад су јели из заједничке, велике ћасе, а понекад свако из свог глиненог тањира, украшеног на рубовима гранчицама угравираних цветова. Деца су се брзо навикавала на дрвене, помало грубе кашике које су гребале њихова нежна непца. Било је неке узвишене присности у таквом обедовању, које се одвијало у побожној тишини. Само је стари домаћин, повремено, бацао поглед на своје изданке, да процени једу ли са апетитом. То је био знак да су здрави. Понекад је говорио:,,Какав си на јелу, такав си на делу. Кад неко мрљаво једе, тако траљаво обавља и послове на имању.“ Док су мушка чељад ручала, они најстарији, па све до оног најмлађег што се тек свикло да држи кашику, жене су их,,двориле“.Оне су седале за синију, кад мушкарци крену на аргатовање.

Домаћинство Петра Петровића се увећавало новим мушким потомцима, а поседи великим ливадама, забранима, шумама, све у једном кругу. На узвишењу, са ког доминира поглед на долину у којој протиче мирна Лужница, па све до пропланка на ком се свила црквица из четрнаестог века, бујао је живот у свој својој снази, слози и патријархалним поретку. У свакој кући знало се какав је домаћин дошљак из Камене Горе. На његовом имању, нађоше упослење надничари из сиромашних породица:косиоци, копачи, жетеоци, дрвосече, мајстори разних грађевинских вештина. Домаћица више није пекла хлеб на огњишту у црепуљи. Свакодневно је у великој дрвеној карлици, месила тесто за неколико хлебова, које је пекла у озиданој фуруни.Трудила се да зготови укусну храну за уморне најамнике, а почесто је, кришом, по неки комад сира, по које јаје, парче сланине, комад погаче слала у куће у којима се мукотрпно живело.

-Де, понеси ђеци…Дао Бог, има се. И нека дође твоја Милена са оном мустром за џемпере. Да препочнем моме Вулу. А, је ли увела у нити за ираме? Има у мене крмезли предива, остало лани од ћилима. Даћу јој за вођицу. Имам нешто тежине за повјесма и вуне за гребенање. Даћу јој и то. А, ево ти и ова карабоја. Рече ми, пре неки дан, да јој треба да обоји предиво за сламарице. Понеси јој и ову дружицу и вретена. Па кад опреде вуну, нека дође код мене, да смота на моме витлу. ‘Ајд, поздрави чељад. Здрави били.

Потом би хитрим кораком замицала у кућу да постави вечеру за своју једру,здраву породицу. Посебно је нуткала најмлађег, оног са посебним погледом који види, некако, даље од других, дуго се загледа у даљине, тражећи само њему знане тајне и одгонетке. Понекад је молио деду да му да бар мали комад папира, што је чувао као суво злато, за тапије, менице, уговоре, на коме је бележио наднице радницима. То су били тренуци блажене радости за дечака пламених очију. Нагорелим угљеном, цртао је повијену фигуру свога деде, док штапом витла испред крепких корака. Особењак… Мајка се, понекад, у чуду питала како баш њој Бог даде таквог сина, каквог нема ни у једној њој знаној кући.Од милоште звала га је Толе, иако тај надимак није нимало сличио његовом крштеном имену.

Пред почетак Другог светског рата, изградише најлепшу кућу у селу, такозвану славску кућу у моравском стилу. Само мушким потомцима, обогатила се кућа. Најстарији стасао, замомчио се, време му за женидбу. Други га сустиже, јача у вештинама потребним за одржавање домаћинстава. Најмлађи, најнеобичнији сања неке своје светове, у које само он верује и у које усељава своја маштања и своје снове.

Звона са цркве зазвонише у недоба. Почело је ратно страдање. Најстарији син се одазва, заклео се краљу и отаџбини. Мајка Јанока га закрсти крсним знамењем. Оцу Сретену мало задрхта брада, али га погледа погледом, у коме бљесну снага орла крсташа, стисну га чврсто у загрљај и испрати са кућног прага. Започе време страдања. Војевало се које куда;по босанским беспућима, по Равној Гори, Прањанима…Пребацивали су се с терена на терен, прогањани од разних војски. Промрзли, гладни, огорчени…Издани од савезника, своје владе у егзилу, али не и од свог народа.
Милорад дочека крај рата здрав, у поцепаној униформи краљеве војске. Вукао је своје огорчење кроз беспућа, стрњишта, шуме;хранио се, успут дивљим воћем, трњинама и зуквама. Скривао се дању, а ноћу се полако приближавао југу, грчкој граници. У једној кући, на југу Србије, даде последње дукате за изношено одело неког занатлије. Још је добро прошао. Спасао је главу на раменима. Из руку, у црнину одевене старице, прими мало хране и целу погачу. Гледала је у његове очи, а кроз њих у свог сина за којим ће вечно туговати.

-Богом ти благословени путеви, сине. Иди и врати се једном. Дај Боже да те дочека кућни праг…и мајка мученица што не зна куда си се запутио.
Бивши краљев гардиста пољуби руку једне скамењене душе. На којој ли страни погибе најстарији син ове свете мајке? Прећута питање. Грчку границу је прешао на скривеном прелазу, опрезно се провлачећи кроз оскудно растиње. Осећао је сигурност и наду, као да га води рука његовог деде који је овим стазама проносио своје ратничке кораке. Само да се дочепа Солуна, луке спаса за још једног српског војника.И…тако као путник без бродске карте, стиже до Америке. Емигрант…Добровољни прогнаник са кућног прага.

У Калифорнији, у малом месту Ескондидо, у близини Сан Дијега, скрасио је своје емигрантске године потомак деде Петра. Издржљиви ген и жеља за опстанком, покренуше гу у стварању новог кућења и новог живота. Једном је у ужичком биоскопу гледао вестерн филм, сниман на овом подручју, индијанска ратничка племена, са поглавицама чије су главе красила бројна разнобојна пера. Била је међу њима и по нека скво са дугим црним плетеницама, што извирује из скромних вигвама. На витком телу само мали комадић одеће. Дечурлија бронзане боје коже, јуришала су босонога на замишљене противнике, нишанећи из малих лукова и стрела замишљене нападаче на њихову земљу. А, тамо, кроз прерију, бректала је локомотива са огромним праменовима дима. У прашњавим вагонима било је каубоја, разбојника, трагача за златом, одбеглих робијаша и по која елегантна дама са шеширом и дугачком, богато цигованом сукњом. Слободан на туђем комаду земље, сећао се својих цветних ливада, набреклих амбара пуних жита, лужничких вирова, бехарних јабучњака, косидби, моба, момачких песама, девојачких румених образа што личе на јабуке петроваче. Недостајао му је мирис мајчиног хлеба и њена рука која намешта крагну на његовој белој кошуљи, док га испраћа у чаршију, на вашар, на пијацу. Заувек је запамтио њене поуке.

-Сине, не заборави из каквог си се гнезда испилио. Чувај се греха и клетве, туђе ране од твоје душе. Поштуј ђевојачку част. Додај на кантару, севапа ради. Бог нам је дао више него другима. И, да свадбу на јесен спремамо. Најстарији си, да другој браћи пут ослободиш…
Еј, да му је још једном да загрли мајку, да замирише његовом душом њена душа. Писао је редовно, упорно. Одговора из завичаја није било. Осећао је да његова писма задржава нека непозната рука, помно их ишчитавајући, по службеној дужности.

На Караули, живот се закотрљао низбрдо, као откинути точак са чезе док језди упрегнута у два вранца на којима отскачу црвене кићанке на гривама. Ново време је нагризало скућеност као црв јабуке сенабије што окружују стару оџаклију.У дом се увукла тишина, притисла мисли, душу, свитања и сутоне. Ново доба, нова држава, нова правила. Да је бар жив деда Петар. Он би стао на мегдан животу који одлама плодове са најродније гране, убира ушур из тек пожњевене њиве, захвата ујам из прве самлевене вреће брашна, растаче, расипа, комада, ломи. Те поратне године, оде на одслужење војног рока средњи унук Петра Петровића. Мајка га испрати са загрцнутом сузом, дуго га привијајући на своја болна прса.

-Узми ову иконицу, сине.Свети Ђорђе нека те у невољи бодри. И крстић дрвени не одвајај од себе. Буди мудар, рано моја. Знаш како у Јеванђељу пише:,, Мудар као змија, а безазлен као голуб.“Буди послушан, не пркоси. Стрпљен је увек и спашен. И једи што и други једу. Подјели ‘рану из пакета, кад стигне од куће. И пиши нам, бар ти нам пиши, сине.Само да ти отац сачува снагу и здравље док се ти вратиш. Не може да кулучи, боле га кости. Ето, више не може ни надничара наћи да га одмјени. Оде све у вабрике, преко Метаљке и Трешњице.

Негде, пред крај одслужења синовљевог војног рока, мајка загледаше једну танковиту вижљицу што стасаваше уз њену ујчевину. Допала јој се њена смерност и хитри, лахорасти кораци. Ходала је као да земљу не додирује. Лепршала у воћњаку, хитајући за послом. За стадом није ишла залудна. Увек јој у рукама била каква рукодељ, плетиво, или вез. Старије је на сокаку љубила у руку, смерно обарајући очи што су светлуцале неком посебном светлошћу, као најсјајније звезде. Само да дође Вуле. Допашће му се ова танковита јела. Ето, мајци помоћи и одмене.

Уместо сина, стиже телеграм, кратко службено саопштење. Преминуо је после кратке болести. Подрише се темељи старе и нове куће. Мајка обилази авлију и нариче. Час тепа свом мезимцу, час чупа косу с главе, час удара у усахле груди. Јечи душа, као птица укљештена у крлетки. Само болни поглед најмлађег занесењака је прибере и на трен уразуми, па опет повијена обилази авлију наричући болно.,,Шта су ти учинили, рано моја, за чију душу си дао откуп, соколе мој“- шапутала је полуразамно од јутра до сумрака. Невоље су се обрушиле као одроњено камење, кад се заковитла, са брда, са Гујиног камена. Најплодније оранице поред реке, добише међе и нове власнике. Мајка мученица стаде на браник својих њива. А, и живот је већ постао само јад и терет. Узалуд беше све.

Милорад се снађе у обећаној земљи, створи иметак и изгради нови живот. Виђао је младог краља на прославама и светковинама.Војводу из рата изабрао за кума на венчању. Привикну се на земљу каубоја и Индијанаца. Само је понекад у сутоне, седео испод једног високог бреста на свом ранчу, призивајући у сећању мајчин глас, очеве поуке, мирисне пашњаке, момачку песму и једне очи што сјаје као кликери стакленци из његовог детињства. Емигрант, политички, неподобан, терет породици, жуљ новој власти. Звао га дом и завичај, будио се бунцајући у сновима, час се свађао, отимао, борио са неким невидљивим силама, час се умилно осмехивао. Није смео, дуго, дуго, до својих позних година, да крочи у своје отачество. Све дотле док и нова власт не постаде бивша.

Остарео, орунуо, као храст лужњак у забрану Петра Петровића, крочи ногом у америчкој ципели, човек расцепљене душе, на стопу дедовине. Познале су га високе букве и стамени храстови, који су били млади у његовој младости. Расли су заједно, исте су их громовне олује ломиле и исте су кишне сузе текле низ млада стабла и дечачко лице. Сада су повијене храстове гране и кичма човека чудног нагласка. Пожеле да прошета стазом кроз шуму, која води до дома на Караули. Дочека га хор птичјих гласова. На тренутак, му се учини да чује милозвучност мајчине успаванке. Упијао је душом прохујале године, пуним плућима удисао небо изнад очевине. На тренутак, емоције су сапињале кораке, колена су посустајала од набујалих успомена. На пространим ливадама још се држе ограде од дебелих храстових летава које је оградио његов отац. Жив је и храст на средини ливаде под којим је откивао косу. Под тим столетним стаблом распростирала се његова момачка снага. Испод густе разгранате крошње, мајка је на пртеном столњаку постављала трпезу за косиоце и жетеоце. Успомена га поведе у сусрет чувару младалачких успомена. Да ли је још дупља за препелице на источној страни? Ех, огрешио се. Узимао јаја из птичјег дома. Заискри душа незаборавом. Из јабучњака замирисаше јабуке петроваче. Само у отаџбини тако миришу јабуке.Овај тренутак је искорак у вечност. Све године испуњене благостањем стадоше у мали џеп на његовој кожној јакни. Само, само стаза којом ходи није иста. Широки пут, пресвучен асфалтом, заменио је утабану стазу кроз шуму. Старом стазом су јуриле дечје лигуре и чезе његовог оца. Сваке недеље, смештали су се у ћилимом украшену чезу. Мајка је свијала децу у крилу, док је отац замахом бича покретао два утимарена, гиздава коња. У црквеној порти народ им правио пролаз, да први закораче у Белу цркву.Из ризнице сећања осмехну се успомена. Није хтео да пољуби попу руку. Привијао се уз мајку постиђен.

На домак старог дома, осмехну се. Застаде. Неко му је ишао у сусрет, као у сновиђењу. Испружене руке, оне исте на којима су се златиле златне погаче. Само та прилика се на моменте губила, у тренутку кад се разбистри око. Ту је правио прве корачиће испред старе оџаклије. Учини му се, на трен, да отац свира на фрули на клупи испред качаре. Али, отац, одавно слуша херувимску песму на небесима. Вуле му потрча у сусрет. Вуле, али он је давно, давно… Деда Петар беше сагнут над тапијом, раширеној на дебелој дрвеној плочи од стола. Покуша да устане, али му бреме година, замрси кораке. Деда…Он одавно само Богу полаже рачуне. А, дочекују га сви. На кућном прагу чврсто га загрлише руке дечака сањара, кога је оставио уплаканог кад је пошао у рат. Загрли га последњи стражарник дедовине и кућног огњишта. Беше то брат који је видео далеке пределе и светове из своје маште. Бистрим оком бележио душу свога деде угљеном на папиру.Упорношћу умолио очеву непоколебљивост да га пошаље на ликовну академију у велеграду.

-Не може, не питај ме више. Коме да оставим наше њиве, ливаде, забране, коме? И шта би ти фалило да завршиш велику матуру у граду, па да се вратиш кући. Можеш бити учитељ. Куд ћеш љепше. А, ти Боже ми опрости, видиш што нико не види. На кога ли је то твоје приказаније, Бог само зна-истрајаваше у одлучности отац Сретен.

-Толе, сине мој, која је вајда од тих твојих моловања? Од тога нема хлеба, сине мој. А, и ти си нам остао…ето од заклетве. Зар ти није жао мајке? Ти не знаш кол’ко пута сам пружала руку за помјаником, да упишем Милорадово име. А, јопет нека ми ватра горела у срцу и нада да је жив, да ће доћи из туђине пре него склопим очи.

Милорад хода полако. Утискује своје уморне стопе у зеленом травнатам тепиху. Срце се надима од успомена. Виркају другари испод качаре, иза дрвљаника, иза оџаклије. У игри жмурке трче, саплићу се, падају.У трави засветлуцаше кликери. О, колико их је тражио по целом дворишту,давно, давно. Гле, лопта крпењача се сакрила у крошњи леске. Из Лучице се чује песма уморних косаца.Одозго, од Гујиног камена одјекују бронзе и пастирски гласови. Из качаре замирисаше храстова бурад пуна ракије. Кућа, само је овде његова кућа… Али нема мајке, ни деде, ни оца, ни Вула…Зашто је све тако тихо, тихо.Рука се спусти на зарђалу кваку старе оџаклије. Он је ту рођен,ту је уз први плач ударио челом о дрвени под. На вратима га дочека Толе са његовим портретом у рукама. Како је био млад и леп, запамћен бистрим оком дечака сањара.Са старе иконе осмехну му се заштитник његових корена, Свети Ђорђе. Учини му се да у рукама држи стари помјаник, отворен.Рука последњом снагом направи знак крста. Један живот згасну на кућном прагу. Победио је живот вечни.