Mилева Лела Алексић: РАЂАЊЕ НАДЕ

Зима и пролеће су се равнодушно сусрели те године, шездест и неке, окрзнули су се погледом и само су се на трен осмехнули зрацима Сунца, што вирка кроз храстова стабла на Липовцу. На вајатима и качарама капале су последње сузе из леденица, откидале су се са греда и ломиле на ситне кристале. Само понека закрпа од снега опстајала је неподерана у двориштима успаваним дугим зимским сном. Понеки цвет кукурека жмиркаво је извиривао иза камења у реткој буковој шуми, што се наткрилила као дебела поњава над уснулим селом. Будио се живот. Понеко јагње се отимало из мазних руку сеоске дечурлије, истрчавало је у дворишта, разиграно машући вуненкастим репићем, откривајући нови простор за своју разиграност.

Куће мојих комшија су се удомиле испод Пирине Главице, заоденуле се шумом као сивом кабаницом, све некако сличне једна другој. И чељад што су се свила, свако око своје ватре, греју се истом надом, и истим варницама разгоревају веру у души; да ће година бити родна и плодна, да ће се напунити амбари житом, бурад ракијом, млекари качицама сира и кајмака, трапови кромпиром, ротквом, празилуком, јабукама;да ће се намирити порез, купити нови опанци за жуљевита стопала, што посрћу за плугом, браздом, откосом, џадом…Да ће женска чељад забрадити косу новим марамама, заоденути се шареним реклама, припасати нове прегаче…А, дечица, к’о дечица, трчаће у сусрет очевима што се враћају са пијаце са празним качицама и балонима и смотуљком новца у унутрашњем џепу зубуна. Жуљевите руке ће их даривати свиленим бомбонама, чибуцима и златним медењацима, што миришу на каранфилић и цимет. Тако се живи од вајкада. Само се мењају знамења на заставама, печатима и војничким капама. Све остало је исто. На сељачким длановима и леђима почивају и дом и држава, и окућница и забран.

У једном од таквих домова, свила се мала породица, вредни, поштени, на сваком узову одазвани, богобојажљиви… Не помену ни живе, ни упокојене, а да се не прекрсте. Залогај хлеба не поједу док се Богу не помоле.

-Шта ти велиш Милице, да ове године сејемо кукуруз у Крчевини; ко велим да разорем ону ливаду, неистрошена земља. Има ливада, ‘вала Богу, за сенокосе.

Милица послује нешто око шпорета, оборила главу да сакрије радост у очима. Ето, њен човек се с њом договара, не заповеда, не одлучује сам. А, није хтела да се уда за њега. Срце јој заиграло за оним Марком што је свакој девојци најлепше речи говорио. На сваком вашару био коловођа, пустахија. Лепио свирачима паре на знојаво чело, стасит, ватрена ока и бисерног осмеха. Дуго је на девојачким длановима горела ватрица од врелог стиска његове руке у колу. Но, не даде је отац за њега. Са Стојаном је откривала тајновити живот у браку, срамежљиво се привијала уз свога човека, а он стрпљиво чекао да га заволи, оном постојаном љубабљу што се плете натенане, а траје до вјека.

Чуварица и кућевница мало отћута, прибра мисли, утиша срце.

– Дела, Стојане. А, и кући нам је ближа та парцела. Могу очас да скокнем до штале, помузем краве, зготовим ‘рану за чељад, па да се врнем да прашим кукукуруз.

-Мајко, да ове године засадиш у врту шебој, кадифице и невен… хоћу да окитим косу нашим цвећем, кад ме поведеш на вашар, да будем најлепша. Хоћеш ли, мајко?

Даница је једино дете у породици. Бистроока, све запажа, све разуме. Ускаче у очево крило, привијајући се уз бодљикаву нежност очева необријана лица. Две танке ручице се обавише око стаменог породичног стабла. Замириса кућа хлебом, као тамјаном, као босиљком. Милица лупка прстима по врелој погачи, да се увери да је добро печена. Дом се испуни молитвом ,,Оче наш… хлеб наш насушни дај нам данас…“

Док плуг сече земљу црницу, два бића која је Бог удружио у тежачком животу, трпљењу, поверењу, надању …слажу бразду поред бразде. Да се напоје златни клипови кукуруза, да сазру, да роди с њима изобиље породичне слоге и спокојства. Испод раскошне крошње ораха, на старом ћилиму, заспала Даница. И само на трен брижна мајка ,,баци“ поглед на уснуло чедо, док уморна, прашњава и жедна помаже своме домаћину. Вече је. Уморна земља и уморне руке. Само су љубав и радост неуморне.

-Биће добар род у Лучевини, Милице. Сутра да пођеш у град. Даници да купиш нову одећу и обућу, школску торбу и све остало. Брзо ће проћи љето. Ето, ‘вала Богу, стигао нам ђак за школу. Купи и теби нову мараму и…шта још желиш. Не заборави да купиш свежањ воштаница и тамјан у цркви. Мени купи које пакло,, Дрине“. Види да нађеш неђе и фитиљ за фењер и мало петролеја. То у Стојића дућану се некад продавало. Сад можда има у гвожђари. Е, кол’о можеш понјети у те твоје руке… Купи још што мислиш да треба за кућу.Имаш на Липи онај дућан што продаје платно са једне стане, а са друге ‘рану. Има ту бомбона на меру. Купи мени коју палигушу, зелену. Узми и једно триста грама разних бомбона. Нека има у кући, да Даница почасти другарице кад јој дођу.И шта ја знам шта ти још треба…

-Требају ми нове грудњаче за сир, маја, кафа… Кажу да је најбоља кафа на меру, непржена…Како ми рече Зорка да се зове та кафа, сметнула сам с ума. А, зове се,,Минас“. Неђе из далека се то добавља. Па ћу да сама испечем кафу, поистилаву. Да кућа замирише. Каже Зоран Сретенов да ту кафу беру неки црни људи. Скроз им кожа врана, к’о у ђавола, Боже опрости. Зна он то. Учио у књигама. Имаш ли ти сапун за бријање? И она ти се четкица нешто истањила. Теби то треба да купим. Е, о свему бринеш, о себи не бринеш…

Стојан са благодарношћу погледа своју кућевницу.Е, четри стуба кућевна стоје на њој, а само један на њему. Таква је његова Милица.

Милици заискрише очи, задрхта срце. Бог им је дао само једно дете, али некако другачије од друге деце, као да је Мајка Божија одгајала и крепила. Као анђео је. Густа црна коса брижљиво очешљана и сплетена у плетенице, два тамна ока претрчавају од очевог до мајчиног лица. Све запажа, и забринутост и радост. И све спаја,очев горштачки понос и мајчину ненаглашену нежност; анђеоском љубављу уједињује.Прати своју мајку у стопу.

-Мајко, научи ме да плетем џемпер и чарапе. Хоћу да знам. Да те одменим. Да одмориш мало руке.

– Е, пиле мајкино. Мала си још да се прихватиш таквог посла. Можеш да научиш да плетеш шал. То ти је најлакше. Да свикнеш руке на плетиво. Па, како будеш расла, учићеш све остало. И разне вођице и мустре ће те научити мајка. Мислим да би теби највише ишао од руке вез.Да купимо труковане шустикле и шибицаре, витице разнобојног мулинеа, па полако. Имаш дуге прстиће, ко створене за везиљу. Ту рукодељ уче господска ђеца. Не видим ја тебе да ћеш остати да живиш у селу. Сва си, некао к’о принцеза. Нека буде воља Божија.Него,немој да се занесеш везом, па да ја немам помоћницу у ткању. Ко ће мени намотавати пређу на чунак?

-Даница већ зна да чита и да пише. Зна помало и да рачуна, онолико колико сам знала да је научим. Уме лепо да се поздрави када сретне комшије. Не бринем ја за њу. Нећемо због ње обарати поглед кад међ’народ изађемо. Да нам Бог да здравља и Свети Ђорђе да нас чува.-поносно казује свом човеку Милица.

Док уморним рукама простире столњак, да окупи своју малу породицу око стола и топле вечере, мајка зове Даницу. Не одазива се.

-Зови Даницу, Стојане! Спремила сам топлу питу зељаницу и домаће кисело млеко. Ево и колачићи од сушених шљива. Она то воли.

Стрепња прену из мисли Стојана. Пође до гостинске собе. На кревету, испод славске иконе, заспала Даница. Млечно-бело лице орошено капљицама зноја. На уснама неразговетно бунцање. Болни мач прободе очево срце.

-Данице, устани, рано моја! –Жуљевитом руком опипава орошено чело. Гори…

-Милице, донеси ракију препеченицу и оне ланене пешкире и крпу лојаницу што се ставља на прса да извуче ватру. Донеси ми и Крсну икону...Донеси…

Даница на трен отвори очи, стисне својим ручицама њихове дланове, па опет утоне у бунило.Крпе натопљене ракијом за трен се осуше на њеном челу. У зору Стојан упреже коња, смешта у чезу Даницу и Милицу. Преко Данициног мајушног тела, мајка ушушкава ћилим, онај првоткани што га је у дугим зимским ноћима, ткала за девојачку спрему. Журно крећу у Ужичку болницу. И тако…Теку дани…Даница је, већ два месеца на лечењу. Дечја парализа.

-Посећи ћу орах.Под њим је заспала и разболела се моја кћи.Говорих ли ти Милице, да је чуваш од урокљивих очију. Урече нам дете она Јаглика.Има она нека врачара у суседном селу. Гледа у пасуљ. Веле да све прориче и да скида чини. Пођи код ње.Наплаћује за туђу муку подоста. Можда може помоћи-– у болном растројству говори Стојан.

-Нећемо Стојане ићи код вјештица. Молићемо се Богу и Светоме Ђорђу. Што нам је дато, морамо истрпити. Е, не знамо ми чији грех је стига’о наше макањче. Стари народ каже да се мора водити рачуна да грех не падне на кућу. Девет кољена уназад се памте греси, али и добра дела. Можда је неко наш лажно сведочио, туђу међу помјерио, сиромашка са прага оћерао. А, било и хајдучије. Бог зна… Молићемо се Богу да нам се смилује. Ја верујем. Мораш и ти веровати.

…Пошла сам у први разред Основне школе. Даница је тада имала десет година. Често сам је посећивала. Била сам јој најбоља другарица. Тешко се кретала, али је била весела. Свој хендикеп је занемаривала. Колико је успевала, учествовала је у нашим играма и радостима. И на вашар је долазила с мајком. Док се коло разигаравало на Пириној Главици, мајка је у крилу цупкала своје болесно чедо. Звуци трубачког оркестра су распламсавали неку пркосну ватру у Данициним очима. Свако коло одиграла је срцем. И цупкала је својим болесним ножицама, док су се звуци трубачког оркестра орили преко Липовца и Градине.

Једнога јутра дође њена мајка код мојих родитеља, некако чудно стидљива. Моја мајка је ручно млела свеже пржну кафу, мудро ћутећи. Само је на трен померала џезву на шпорету, где је ватра јача, да вода брже прокључа. Никада није била исхитрена и радознала.

Милица је започињала час ову, час ону причу, говорила је некако неповезано, обарајући поглед на крило избледеле сукње. Ломила је руке и немир борећи се, да проговори ту мучну растрзаност због које је дошла.

-Ја вас гледам к’о род рођени. А, и мој Стојан је с тобом био у војсци. Је ли тако, братиша? И јаранили сте заједно. Ето, наше се куће испомажу и у добру и у злу…и ето, к’о велим… Ја немам никог другог с ким ћу подјелити моју муку. Моја Даница ‘оће да крене у школу. Куд ћу јадна с њом онак’ом.

Тешке сузе замакоше у чвор од мараме.Моја мајка дубоко уздахну док је у шарене порцеланске шољице сипала кафу. Отац обори поглед. Повуче пуним плућима дим цигарете. Док моји родитељи размишљаху шта да кажу, речи се отеше са мојих усана.

-Ја ћу јој помагати! У свему!

Први пут дадох одговор уместо мојих родитеља.

И тако добих школску другарицу. Пратила сам њене кораке и носила и њену школску торбу. Понекад нас је зими, до школе, возио њен отац у саоницама. Идила, каскање коња, фијук бича, као у романима руских класика. Даница је у једној години савладавала по два школска разреда. Бистра, марљива, живот дарује и отима у исти мах. Са Данициним пунолетством, једно за другим, отишли су у вечни мир њени родитељи. Остала је сама.

Негде пред крај мог гимназијског школовања, у недељном доласку кући из града, дочекала ме је у цветњаку моја мајка.Била је некако чудно озбиљна.

-Добро јутро! Дошла сам ти, мајчице!

-Добро дошла, лико.

Утопих се у мајчин загрљај, миришем јој са груди босиљак, калопер, смиље, нану…Упијам њене откуцаје срца у моје срце. Мајчица моја…

-Хоћу топло млеко, мајко! Млеко у граду не мирише на наше ливаде. Седи ту поред мене. Шта има ново у нашем комшилуку? Како је Даница?

-Даница?-Прену се моја мајка.

-Осрамотила се…

-Говори, мајко!Даница не може да се осрамоти. Она је мудрија од свих нас. Не говори тако, мајко.

-Даница је бременита. Не говори ништа … Нико не зна с ким…А,она онак’а, Боже опрости…Греота је и срамота причати о томе.

Оставих моје лонче са црвеним туфницама, напола испијено. Трчим код Данице. Дочекује ме чудесно радосна, сва ,некако, озарена.

-Знаш…-прошапута.

-Знам…

-Али, желим још нешто да знаш. Ти знаш да ја сада имам само тебе…За једну велику тајну…Родићу…Не треба ми ништа од човека чије дете носим. Он и не зна. Желим да знаш ко је он. Само ти. Ако се нешто мени догоди, потражи га. Реци му. Он нема породицу. Нека узме наше дете. Само у том случају да му кажеш.

-А, је ли то била љубав?Ниси ми се поверила да си заљубљена-промуцах неспретно.

– Љубав… Мени је требало дете,нешто моје, да се ослоним на раме неког мог. Љубав је за вас дангубне. Моје њиве, ливаде, забрани, окућница…се надају изданцима. Да све не прекрије драча и коров. Не велим ја теби да нема те љубави. Можда има. У тим књигама, највише. А, и тамо се нешто пати, гине, убија због те љубави. Ниђе среће. И, шта остаје као највећа љубав? Ајде, зуцни. Остају ђеца. Све остало пролази. А, ти пази. Немој да се занесеш доље у граду, да те превари та љубав. Ти гледаш срцем, не очима. Не ваља ти то.

На мом лицу сневесесели се туга. Где баш сад, Данице, да ми причаш да нема љубави, да је то само трен. Па, где сад кад сам написала најлепшу љубавну песму…

…У кући са малим прозорима испресецаним окнима, чује се дечје гугутање. Срце ми туче на врх Липовца. Прибирам се испред врата, да уђем колико толико у нормалном стању. Дочекаше ме две испружене руке, док их саплићући кораци доносе у мој загрљај. Очи озарене мајчинском срећом. Виркам преко рамена у два креветића, у којима се назиру руменкасти дечји обрашћићи. Моја мајка је за лепу децу говорила да су к’о златне јабуке. На сушилу, изнад шпорета суше се снежно-беле пелене. Све мирише на живот. У Данициним очима се осмехује Сунце. Гледа у два уснула детешцета, па погледом милује моје лице. Очекује да проговорим.А, мени се срце заглавило у грлу, у очима се забисериле сузе. Ћутим…Кад сам срећна, ја само ћутим.

-Видим ти на лицу шта хоћеш да ме питаш. Што ти поверих, нека буде тако. У матичну књигу нисам желела да се упише име оца. Оне су моје, мојееее… Кад одрасту, нека одлуче. Нећу их спутавати…Тако сам одлучила, тако нека буде.

-Али… Зар не мислиш да је то себичност? Превелику срећу и претежак терет си узела за себе. –проговорих тихо пред Даницином одлучношћу, први и последњи пут.

-Нека тако буде- одговори одлучно, милујући погледом своја уснула чеда.

Кад Бог дарује, дарује изобилно. Две Даницине кћери су ујединиле село у моби, христољубивом жртвовању, даривању… Свима на спасење.У пролеће се договоре домаћини, најпре узору Даницине њиве, посеју жита, па онда крећу да аргатују на својој земљи. А, сеоске кућевнице се надмећу која ће да исплете лепше прслучиће, џемпериће, капе, шалове…Два детешцета као два божја анђела, гугучу у дому у коме царује срећа.А, ја сам тајну под камен сакрила. Ту ће и остати.