Mилева Лела Алексић: ОПРОСТ

Још ни барут нису омирисали, падоше у немачко ропство војници краљевине Југославије. Можда зато, јер нису учествивали у борбама, окупатори им поштедеше живот, стрпаше их у сточне вагоне и одведоше их на принудни рад. Међу њима беше и Ратко, сељак из питомог села у подножју Златибора. Он не беше сасвим слободан ни у својој кући. Оженио се богатом миражџиком, помало охолом. А, леп беше Ратко. Сви су се чудили зашто је отишао на мираз, у туђу кућу. Призетио се, тако су говорили за младожењу који је дошао да живи у дому своје невесте.

У родитељском дому, живела су тројица његове браће. Размишљао је. Једнога дана кад се раздели и распарча очевина, мораће да се кући наново. Овако, мало да истрпи, па ће постати домаћин у својој кући. Мора доћи и тај дан.А, охолу Стамену ће покорити, зна он како. Ма, из длана има да му воду пије. Посла на великом имању је било од зоре до сутона. Мало по мало, задоби Ратко поверење своје тазбине. Неке одлуке поче сам доносити:кад што сејати, по којој цени продати ракију, жито, јабуке, коме позајмити новац…И Стамена се припитомила као какво маче. Свуда прати свога човека.Јес’ да, понекад, пркосно забаци главу, стављајући му до знања, да се и она у овој кући, понешто пита. Дукати и тапије и даље су били у њеној шкрињи.Беше то њена сигурност.

Рат је,глад, немаштина и несигурност притисли Стаменину душу. Сићушна дечица се свијају уз мајчине скуте. Најмлађе се још храни на мајчиним грудима, црпи последње капи мајчиног млека. Беху то године кад Стамену напусти гордост и охолост. Упрегну своју слабачку снагу да прехрани своју ситну дечицу. Земља је берићетна ономе ко јој се потчини, ко има снаге да је оплоди. Тада дарује, храни, снажи…Промишљаше жена у дому без домаћина. У почетку је плаћала надничаре да узору њиве, посеју хлебна жита, али новца је понестајало.Беше у селу неожењени момак, који је превалио тридесету годину, али ни једна му девојка не беше довољно добра, да би се њоме оженио. Шапутало се по сокацима и авлијама, да често замиче у град, да се виђа са младом удовицом, која држаше неколико дућана са којекаквим еспапом. Но, нико му није могао измамити такво признање.Показивао другарима ручни сат познате швајцарске марке и златни прстен. Стварао им завист, али није говорио откуд му ти вредни поклони. Девојке га заобилазиле у широком кругу. Удате жене га називале погрдним именом, толико ружним да је срамота било чути ту реч. Али, сеоски лола није марио за шапутања иза његових леђа. Био је вешт са речима, тако да нико није,засигурно, знао када лаже, а када говори истину.,,Ђавоља сорта, налет га било…“ –говориле су старије жене. Некако, с пролећа, кад њиве, воћњаци и ливаде зову вредне руке, баци око сеоски отпадник на сироту Стамену. Сретао је на сеоској чесми, на сокаку, на путу за воденицу са џаком жита на њеним крхким раменима.Притрчавао да јој понесе буцу са водом, нарамак грања, џак са брашном…

-Клони се мене и моје куће.Ја сам поштена жена. Не прилази ми. Срп ћу и секиру потегнути на тебе- бранила се незаштићена жена, чувајући свој образ и част свога човека. Насртљивац се клео да нема никакве лоше намере, не би он никад…Само жели да помогне.Ма може он имати коју хоће… Збуњивала се Стамена. Можда је заиста тако. А, што би он кидисао баш на њену част код толико, тих неких, разузданих жена у граду. Све је мање снаге било у њеним ситним шакама, а дечја усташца су тражила све више хране.

Једног празничног дана, када се не ради у пољу, ни на њиви, дође у Стаменину кућу момак, сеоски лола. Лепо одевен, уљудан, сав некако преподобан.

-Стамена, ти имаш, Богу хвала, доста родне земље. Не стижеш све да сама опослиш. К’о велим, да ми даш ону њиву у Крчевини да посејем ‘шеницу, на пола. Ето, моја радна снага и ‘шеница за сетву, а твоја земља. Пола жита теби, пола мени. А, могла би ти дати по која кола стајњака. Видим згорело се ђубриво на големој камари. Је ли поштено?

Стамена прихвати понуду без много размишљања. А, родило жито те ратне године, као да је сами Бог помогао да се прехрани сирота породица.Мало по мало, задоби Стамена поверење сеоског бећара. И ливаде и воћњаке почеше делити на пола. Било је довљно берићета и за једну и за другу кућу.

-Имаш ли каквог абера од Ратка, Стамена?Зна ли се где је, да ли је жив?

Стамена одмахну главом са дубоким уздахом. Само је стигло једно писмо, прве ратне године… Ништа, после тога.

-А, ти Милојко, ако што знаш, реци севапа ради. Да знам, да не мрем сваки дан.

-Не знам о њему, не знам…Но, неки наши тамо се лјепо снашли. Припитомили се уз швапске удовице. Заборавили све ‘вамо. Неће ни да се врћу кући. Навикли на нежне руке швапских госпоја, на мирисе парфема и…Ма, шта да ти још причам. За неке поуздано знам.Но, није моје да причам.

Стамену жацну сумња посред срца. Ипак, отћута. Не би Ратко, не би он.Чиста му душа ко у ђетета…

У Лучевини Милојко распојасао белу кошуљу.Снажним мишицама коси Стаменину ливаду. Подне је већ увелико превалило. Стамена вирка испод куће да види да ли је ко донео ручак косиоцу. Није нико. Нешто се сажали на Милојка. Хитро напуни прилошку корпу храном и запути се на ливаду. Испод старог храста, распростире пртени столњак, поставља трпезу за радника, најамника. Нека јој радост у души. Ето, да учини добро дело.

-‘Ајде на ручак, Милојко. Ко је и овце погубио, до сад је ручао. ‘Ајде док се смок није о’ладио.

Са бардаком у рукама чека у хладовини да косиоцу поспе воду да опере руке и знојаво лице. Некако је навикла на Милојково присуство, као на домаће чељаде. Како се огрешила о њега. Па, није је ни у очи погледао.А, те ружне приче. Пакосни народ… Не уме да почисти испред своје куће, а завирује у туђу авлију.

У дугим самотним ноћима, размишљаше Стамена о свом животу. Све чешће се присећала Милојкових речи о нашим људима што ,,шурују“ са Швабицама, али га више никад не упита о томе, ама баш ни једну реч. Уз Милојкову помоћ одржа домаћинство. Понекад га је гледала док ради на имању, упорно, док не скрене његов поглед на своје умилне очи. Он би се само насмешио и настављао са послом. Све чешће је облачила лепу одећу, стојећу, ону у којој се иде на вашар, или на пијацу у граду. А, од Ратка ни гласа.Три године прођоше од његовог одласка. Црв сумње нагризаше Стаменину душу, све чешће, све жешће. Мора да се и њен Ратко тамо припитомио. А, понекад је била груба према њему. Пркосна…Сад јој враћа за све. А, требала је сву очевину на његово име преписати. Осећао се као слуга. Погрешила је…Ма, није погрешила…То је њена очевина… А, он је њен човек… Смућивале су је којекаве сумње, растрзале смираје. Једног предвечерја пође на ливаду да однесе Милојку топлу гибаницу и кисело млеко. Док је вечерао, посматраше га некако љупко, нежно. На тренутак се примицала ближе да му дода млека из глинене ћасе, да му ослушне дамаре. Поново се у њој појави пркос господарице. Она је увек имала све што пожели. Шта сада жели? Осећао је Милојко, већ одавно, њене немире и борбу. Хитрим покретом обриса шаке о ланену шустиклу. Својим снажним рукама подиже крхко Стаменино тело. Гледала га је право у очи у којима се разгорела давно запретена ватра. Није се опирала. Иза њих замирисаше откоси свеже покошене траве. На пропланку, у шумарку, зашумеше брезе од дуго потискиване чежње. Постеља од маховине се згужва неповратно. Један зрак Сунца је радознало провиривао кроз крошњу дивље трешње.Изнад њихове испреплетаности закикоташе се препелице.

…Стамена је тканим појасом, чврсто везивала стомак, стезала до бола да угуши грех који се миче у њеном стомаку, подсећа је на тренутак безумне слабости. Пртила је на своја леђа џакове са житом, скакала са стаје на земљу. Ништа…На моменте је помишљала да скочи са моста у набујалу реку, да вода однесе и њу и њену срамоту, а онда су је дечји гласови одвраћали од сулуде одлуке. Само једном је посустала, пала у искушење и ето… Није се усуђивала да иде код неких сеоских бабица. Неке жене нису преживеле такве надрилекарије.Рађала је у мукама, на моменте се губећи од силине болова. Само једна рођака је била уз њу.Родила је девојчицу, крупну, пуначку, руменкастог лица, са црном коврџавом косицом. Помисли да је родила страдалницу и мученицу. Да бар беше мушко…

Те године заврши се рат. Неки заробљеници се почеше враћати кући. Схвати Стамена. Време је да се врати и њен Ратко. Још детешце не беше престало да се храни на мајчиним грудима, Стамена прикупи пеленице, струку, и мало дечјих ствари и запути се код своје мајке, која је живела у суседном селу.

-Мајко, Бога ради, прихвати ово недужно створење. Наше је крви, мајко. Ја ћу ти у свему помагати. Ливаду ћу продати, стоку ћу продати.Нека је с тобом, нека живи, мајко.Бога радииии…-преклињала је грешна ћерка.

Ратко се вратио нарушеног здравља. Стамена га је неговала са њему непознатом брижношћу. Угађала му, спремала посебну храну за њега. Одмењивала га у пословима… Прикупљала снагу да му све призна.Али, сазнаде њен муж пре њеног признања. Дуго је ћутао, размишљао, ломио се, испијајао чашицу по чашицу ракије. Гледао своју децу како безбрижно трчкарају по дворишту. И преломи у души.Обуче се некако свечано, изађе из куће без речи. Упреже коња у чезу, замахну бичем и оде. Претрну Стамена. Не усуди се да проговори. Кршила је руке, ослушкивала његов повратак.Излазила на сокак да ослушне топот коњских копита. Тумарала је по дворишту, свесна да ће се велика тајна разрешити у овом дану.Како? Бог зна. Сутон се неприметно прикрадао иза Грабова, а Ратка нема. Испред куће се зачу танани гласић, као гугутање голубице. На вратима се указа Раткова висока прилика. У његовом наручју се умиљавало још једно његово дете. Стамена клече пред свога мужа. На његову десну руку изли сузе покајања. Тешко бреме се отисну са њене душе. Нестаде у сутону летње вечери. Деца притрчаше да загрле сестрицу.

У селу се нико не усуди да најмлађе Стаменино дете назове копилетом. Ратко је, понекад, смештао у чезу, да је провоза до продавнице, да јој купи медењаке и бомбоне. Склањале му се с пута сеоске аброноше.Ћутале…A, најмлађа кћи, мало по мало заокупи сву очеву пажњу и љубав. Борила се за његову посвећеност. Истискивала својим тананим ручицама старију сестру и брата из очева крила. Привијала се уз његове груди као какво умиљато маче. Ратку се, на моменте чинило да личи на њега. Исте топле очи, његова душа… Схватао је. Такав је он био када је дошао на мираз. Отимао мрву по мрву поштовања, поверења, љубави. У матичну књигу рођених уписао је на своје презиме. Беше узоран отац. На осталу децу умео је да подвикне, да их укори за несташлуке. За најмлађе чедо чувао је само нежне речи.Бог му је послао ово детешце као испуњење дуго жељеног сна. Стамена постаде кротка, смерна, ненаметљива жена. Покорна мужу. Захвална Богу. А, Ратко, коначно, постаде домаћин у својој кући.

Дочекао је да његово најмлађе дете одрасте. Није жалио новац за њено школовање.

-Стамена, дедер спреми шта дјете воли. Спреми дупло, да друштво почасти.Немој да ти шта изгори.И да ураниш зором, да све тазе буде. Кајмак са карлице да спремиш. И младог сира. Ја ћу пршуту да одаберем. Не знаш ти то. Ономад си скинула пресушен комад с тавана. И погачу да испечеш.Пита да се злати од јаја. Патишпањ да буде мек к’о душа. Ванилице води рачуна да се не смрве. ‘Оћу да ми се кћи не постиди кад јој дође отац. Отац…

На ужичкој железничкој станици, ослушкивао је писак локомотиве из правца Златибора. Мирис дима наговештавао је долазак,, Ћире“ на перон уског колосека. Дуго се путовало до Београда.А, у престоном граду, Ратко је чекао своју кћи притајен иза неког угла у близини Медицинског факултета. Мора он да види како се влада у том великом граду. Да ли је какав момак прати. Е, тога се највише плашио. Да је не превари неки ласкавац и препредењак.А, његова Милица. Излазила је уздигнуте главе као каква племкиња. На познати глас, трчала је у сусрет своме родитељу. Поносно га представљала својим колегама, будућим докторима.А, отац је из дебелог кожног шлајпека, узимао најкрупнију новчаницу и туткао је у ћеркину нежну руку, да почасти друштво, да виде да је на богатом стаблу стасала.

-‘Ајде и ти Стамена да видиш Београда. Не избиваш из млекара, кујне, не дижеш главу од плетива и преслице. Данас је посебан дан. Да не испа’не да Милица има само оца.Данас нам је кћи постала доктор. И пази шта ћеш да обучеш. У пунђу косу да очешљаш. Ципеле стојеће да обујеш. Е, шта цмиздриш к’о неко дјете. Доктора имамо у кући. Нико у селу, ма каквом селу, надалеко нико доктора нема у кући.А, ово двоје ђеце не изучише велике школе.Тутумраци…Но, добро је, неко мора и на земљи остати. Све је то Бог на време одредио.

…Ратко је дочекао дубоку старост. У Царство небеско преселио се са руку његове најмлађе кћери. Спокојан… Онако како одлазе праведници.