Милева Лела Алексић: Херцег Нови – Манастир Савина, Белависта, црква Светог Спаса

Покушавам да расплетем мисли, руке и видике, свезане у чврстом загрљају са једним од ретких градова којег могу назвати домом моје душе. Дом је простор освештан љубављу, у ком се не скривам од својих несавршености, слабости, патњи, радости…То је рам у коме истачем сузе и песму, смех и уздах, где се грлим са морем, ветром, Сунцем, где поверавам тајну незнанцу као брату. Херцег Нови…Овај стамени град ме само на тренутак пушта из загрљаја да му се осмехнем, а онда ме, опет привија уз своје широке, топле груди. Узима ме за руку и уводи у древне тврђаве, које јече страдањем, слободарством и непокором.

Херцег Нови је град храмова, скалина, зидина, кула, тргова, манифестација…Украшен је бујним зеленилом, замирисан: магнолијама, камелијама, мимозама, агавама, кактусима, олеандрима, ловором… Нигде нисам видела тако раскошне грмове богумила које красе фасаде приморских кућа. Саграђене су од белог камена, са прозорима на којима су плаве или зелене шкуре, које штите домове од снажних ветрова, који наизменично дувају, час са мора, час са севера. Уз шеталиште,,Пет Даница“; и чувени новљански Шквер, засађени су читави дрвореди разнобојних олеандера, складно уклопљених боја, који су у овом амбијенту, као нигде на Јадрану, нашли своје станиште и плене својом надмоћном лепотом. Огромни бокори агава и кактуса обрушавају се са литица према мору, дајући овом чаробном граду изглед раскоши, бујности, снаге и живота. Ипак, овај град највише мирише на душе његових становника.

А новљанске душе нису лицемерне, са осмехом као позом, иза којег се крије јеткост, неискреност и отуђеност. Новљани су једноставни, достојанствени, јасни и искрени. Не остаје саговорнику дилема, нити запитаност у комуникацији са становницима овог древног града. Код њих је, како би рекли моји Златиборци ,,што на уму, то на друму“. Сусрет са Новљанима је као сусрет са првим комшијама, непосредан и срдачан.

Још једна специфичност је спонтаност у дијалогу. Док купујем воће, у једној радњици поред стазе која води на шеталиште ,,Пет Даница“; продавац ме пита из кога сам места у Србији. Мој одговор измами раскошни осмех на препланулом лицу.

-Дивно је Ужице. Служио сам војску у касарни у Крчагову. Ех, дивних ли, давних
успомена…

-По чему памтите мој град? Шта Вам се свиђа код нас?

-Ужичанке!-одговори без размишљања. Захвалих се у име мојих суграђанки. А ја сам очекивала да ће поменути културне манифестације, наше тргове, кафанице, пекаре са разно-разним питама, пецивима, бурецима и комплет лепињи, ужички говеђи пршут, сир и кајмак, вруће печење са пања… На дар добих најлепши румени нар и срдачни стисак руке. Другом приликом свратих у пекару, на путу према плажи. Немам ситну новчаницу. Продавачица нема довољно новца за кусур. Али, не оставља ме без
доручка.

-На здравље Вам било. Платићете када следећи пут дођете-каже осмехнута. Следећи долазак је био наредног јутра. Треба поштовати туђе поверење и доброту.

Херцег Нови је приморски град испод планине Орјен, који се каскадно спушта према мору. Центар је истоимене општине која се простире од граничног прелаза Дебели Бријег до најужег дела Боко-которског залива, теснаца Вериге. Ривијера је дуга петнаест километара и обухвата места: Мељине, Зеленику,Кумбор, Ђеновиће, Баошиће, Бијелу и Каменаре.Отвореност према мору Херцег Новом даје благу климу и омогућава му скоро двеста сунчаних дана у години.

Своје садашње име град је добио за време владавине Стефана Вукчића Косаче, када је доживео и највећи процват и развој. Бројни освајачи оставили су трагове своје владавине на овим просторима. До данашњих дана сачувано је неколико војничких утврђења и кула, међу којима доминира Канли кула из времена турске владавине овим подручјем. У преводу то је крвава кула у којој су били заточени и мучени устаници који су се бунили против турског ропства. Сада је та кула реновирана и једна је од најлепших летњих позорница на којој се одржавају бројне културне манифестације.

На уласку у Канли кулу, поред улазнице, добијам и карту са распоредом одаја овог древног утврђења. Спуштам се низ скалине до подземних одаја, замишљам сужње у овом простору који одише неком леденом језом. Хладно је између дебелих зидина.

Мемла и мирис прохујалих векова упијени су у камену, у пукотинама, на каменим плочама на којима стојим. Боже, да ли су моје стопе на месту где су букагује и ланци спутавали кораке једног слободољубивог народа? Да ли су овде заробљени фијуци камџије? Да ли је на овим плочама капала крв и зној новљанских непокорника? Јесу ли стражареве очи изгубиле вид од светлости пркоса из очију заточених праведника? Ја се питам, хладна одаја ћути.

Враћам се на камените степенице које воде поред зидина, на којима су мали отвори, пушкарнице. На комадићу земље израсла је смоква. Како ли је успела да се окити са плавим сочним плодовима на грумену посне земље? Између два камена извирују ситни плави цветићи, скривајући се од врелог Сунца у хладовини смоквине крошње.

Неколико грана се надвило преко тврђаве стремећи према Сунцу и мору. Застајем поред удубљења у зиду, затвореног металном решетком. Поглед на морску пучину и на раскошне олеандре у подножју тврђаве је очаравајући. Седим испред прозора зачарана лепотом морског плаветнила. Како је лако постати заточеник Херцег-новске лепоте. Посебно благо Херцег Новог су храмови: манастир Савина, црква Светог Архангела Михаила на Белависти, црква Светог Спаса и црква Светог Ђорђа на Топлој. Манастир Савина се налази у бујној медитеранској вегетацији. Име казује коме припада и чија је задужбина. Манастирски комплекс сачињавају три цркве: Мали храм Успења Пресвете Богородице, Велики храм Успења Пресвете Вогородице и храм Светог Саве по коме је манастир добио име. Походећи ове крајеве, Свети владика Николај Велимировић је забележио: ,,Сва је Бока лепа, сваки је кутић њен за дивљење, али једно је место најлепше, једно је уточиште најсветије, на једном неголемом простору усредсредио је Творац Света све лепоте природне. То место, тај мали Едем, јесте манастир Савина“ . У манастиру Савина налази се чудотворна икона Богородице Савинске. У овом манастиру је краљ Александар Карађорђевић боравио пред кобни одлазак у Марсељ. Изнад
стасидије на којој је седео, налази се натпис на коме је записан тај податак.

Док се успињем према Белавести, пролазим поред споменика новљанском оџачару. Испред мене су степенице иза којих се уздиже Сахат кула, једна од новљанских знаменитости. Ако нисам била на Белависти, као да нисам била у Херцег Новом. Тај простор је као гнездо у коме се удомљује моја душа. Црква Светог Архангела Михаила је необичне архитектуре и доминира на тргу који је складно уклопљен у амбијенталну средину. Ни један детаљ не ремети хармонију овог јединственог простора. Налази се у најлепшем делу града. Не знам где ћу пре. Да ли да се најпре помолим у цркви посвећеној Светом Архангелу Михаилу, или да загрлим бисту песника Алексе Шантића, који је своју душу источио кроз песму, посвећену своме роду, уверен да је ,,Бока љепша од своје приморкоње виле и светлија од њена ђердана“; Да ли да се свијем испод заставе моје отаџбине која се виори на српском конзулату, испод цркве? На тргу, заправо у порти храма, одржавају се бројне културне манифестације и уметнички програми. Једна од посебних манифестација је ,,Трг од ћирилице“, затим ,,Трг од књиге“; промоције књига, духовне беседе великих духовника, музички програми…На Белависти сам заточеник лепоте, поезије, историје, духовности. Док седим испод храма, изнад главе ми се вијори застава моје отаџбине, на згради у којој је смештен српски конзулат. Ретким пролазницима, не остајем незапажена. Ваљда на мом лицу виде моју опчињеност овим градом. Вероватно осећају моју постојану љубав према новљанским здањима, Сахат кули, Цитадели, Канли кули, храмовима, бисти новљанског оџачара, надасве према новљанским душама. Прилазим бисти песника Алексе Шантића. И он је снажним замахом срца опевао боко-которску раскош. Прислоних длан на лице песника народа мога, који је као ретко ко осетио било и душу страдалника, мајки и очева на посном комаду земље,, гдјено дјецу уче, просте добре мајке, кам рођени како брани се и љуби. “И мене, као и њега,, све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца“; Херцег Нови искрено прима свакога добронамерника. Поносан је и слободољубив. Уме да препозна весника благе вести, са маслиновом гранчицом у руци, али инстиктом слободољубивог стражарника зна да осети рушалички дух, ма од куда да долази.

Многе знамените личности бацале су сидро свога живота у новљанској луци и градили су у овом чудесном граду свој дом. Међу њима је и наш нобеловац Иво Андрић. Скоро двадесет година је живео са супругом Милицом у медитеранском спокоју, бдио над њеним нарушеним здрављем. У свом врту је узгајао преко педесет медитеранских биљних култура. Спуштао се низ бројне скалине до мора, да у морском бескрају тражи дубину својих мисли и своје душе. У осами, уз морску модрину, загледан у Канли кулу, можда је градио,, Проклету авлију'' или обрисе раскошне ,,На Дрини ћуприје.'' Можда је на новљанским скалинама остављао знакове поред пута. Негујући свој раскошни врт, стварао је амбијент за угодан боравак својој супрузи, над чијим крхким здрављем је бдио са посебном посвећеношћу. Баш у том врту његова сапутница је завршила свој овоземаљски живот, удахнувши последњи пут мирисе жалфије, лаванде, рузмарина, агава…

Посетила сам кућу Иве Андрића која је, после низа намена, коначно постала музеј, са дивно уређеним парком у коме су заступљене биљне врсте које је узгајао и познати нобеловац. Мирише лаванда, рузмарин, жалфија…Читави грмови лековитих биљака, зналачки су засађени на ободима дворишта. У средини врта доминира биста Иве Андрића. Приђох да га осмотрим, али се не усудих да га присно загрлим, као Шантића.

Нобеловац ми је деловао превише озбиљно. Док га посматрам, учини ми се да подиже шешир да ме поздрави. Ипак, прислоних лице уз његово ухо да ослушнем по коју добро чувану тајну. Бивши дипломата дипломатски ћути. Од аутентичних предмета из Андрићевог дома, остало је само једно велико венецијанско огледало. У холу су фотографије из пишчевог живота са цитатима из његових познатих књижевних дела.

Привуче ми пажњу фотографија са супругом, у шетњи, ухваћен покрет, корак, осмех и нека посебна благост на лицима. Како су велики људи једноставни и присни.

Ходећи низ скалине, уз скалине, из уличице у уличицу, сретала сам ретке пролазнике. Никада се раније нисмо срели, нисмо се у очи погледали, а као да се познајемо одувек.

Срце је снажно желело да их ословим, да им чујем глас, бокешки нагласак, понеку необичну реч која се удомила у њиховом говору, залутала од бројних освајача који су владали Боком. И увек на моје: ,,Хвала“; одговорали су: ,,Жива била“ или: ,,Здрава била“; Ко те не би волео, херцегов граде?

У Херцег Нови најрадије долазим у рану јесен, када је море још увек топло, када је вегетација у раскошном бујању, а нема гужви, туристичке вреве. Тада се спуштам са Топле до мора, седим на некој високој хриди, купам се у скривеним увалицама, у бистрој прозрачној води, скупљам шкољке или само тихујем на песку, слушајући тајне које ми шашућу таласи. А, када ме море упорним шапатом наговори да му се приближим, бацам каменчиће у његове дубине, да отерам тог шармантног удварача, тако сигурног у своју надмоћ и моју слабост према њему. Загрљај са морем је највиши ступањ моје присности. С поверењем се препуштам плаветном морском бескрају који ме сваким замахом мојих руку, носи све даље од обале, упијајући безброј искричавих капљица у моју кожу. На пристану испод шеталишта ,,Пет Даница“,  понекад, ускочим у неки од туристичких бродића који организују незаборавно крстарење Боко-которским заливом, купање у Плавој шпиљи, искрцавање на Жањицима где је вода чудесно чиста, тиркизно-плаве боје. Испод древних маслина налази се неколико ресторана у којима се, увек, одлучујем за морске специјалитете.

Волим да дочекам сутон уз море, када Сунце позлати воду, пре него зарони у златни спокој. Из романтичних коноба допире тиха музика, а љубазни угоститељи послужују вечеру, или неки десерт на плажи. Тада море, без знатижеље, може открити све моје жеље и све моје заробљене тајне. Душа се сама откључава и све, дубоко потиснуто у тамне одаје, излази на пригушену светлост раног сутона, да ослушне умилне звуке и осмехне се неком заборављеном шлагеру што се искрада из коноба. И ране мање боле кад се умију лепотом. Душом сам сједињена са овим чудесним градом, са његовим пркосом и поносом.

Има таквих места из којих никада не одлазимо и када смо стотинама километара далеко. Има тих поузданих чувара наших успомена. Постоје вечите споне са неким посебним градовима, јаким као морнарска ужад, које су нераскидиве, баш као ретке, вечите љубави. Понекад пожелим да се ушушкам у некој бродици у новљанској луци, да ме море њише час лево, час десно, а ја да се радујем као раздрагано дете. Моја вечита чежња и непролазна љубав је Херцег Нови.