На ивици сеоског шора, некако стидљива и срамежљива шћућурила се кућа покривена трошним црепом и ђерамидом. Испод неколико попуцалих црепова накострешио се зарђали лим; као да својим оштрим ивицама одгони од убогог дома немаштину и сваку другу невољу. Снегови и бујичне кише кидасали су на кров трошне куће у којој је текао живот у сталној стрепњи да се не прекине жила куцавица која храни, брани и чува нејач. Свега је недостајало у скромном дому, осим лепе и једре дечице чији обрашчићи беху румени попут јабука колачара. Не беше тако лепе деце- надалеко. Пакосне сеоске жене су јетко збориле:,,Сваке године по дјете у кућу. Чиме ће да их ‘ране? Ништа друго и не знају, осим да склепају дјете.“Беше у селу и оронули старац који је више личио на стари храст кога су кршили ветрови и громови, а он зачудо и даље дише,као да пркоси и животу и својој судбини.Кад би до њега стигле јетке речи сеоских аброноша, замахивао је чворноватим штапом, говорећи да ту анђеоску децу чува Бог, хране анђели и својом невидљивом руком благосиљају светитељи.
Муто се родио уочи Божића, леп, здрав, крупан дечак. Продорни дечји плач одјекну трошним домом. Мајка га пови у пелене које беху сашивене од поцепаног пртеног чаршафа, дотрајалог комада платна са брачне постеље. Те године зима беше сурова,високи снежни сметови се испречили испред стаја, трапова, салаша и дрвљаника. Ноћу се мистични сликар прикрадаше прозорима на којима сликаше чаробне шаре митолошких бића, гранчица, цветова, којекаквих санђама. Ујутру би сањива дечица приљубљивала своја топла лица уз шарено окно, радосна што су на дар добила кристалне слике од невидиљивог сликара. Та очараност је трајала кратко. Својим топлим дахом отапали су шарене фигуре, док је низ окно капала по која суза. На белом снежном губеру ноћ је шарала ситне трагове стопицама шумских живуљки.
Не беше Муто рођен са таквим именом. Родитељи му на рођењу наденуше име Сретен. Његов отац беше надничар код имућних домаћина, а мајка преља, плетиља, праља- вична сваком послу.Новорођену децу су прихватала старија браћа и сестре, а родитељи су се хватали у коштац са немаштином и тешким пословима, борећи се да отерају глад са кућног прага.Тек што се беше разданило, зашкрипаше шарке на дотрајалој дворишној капији.
-Ехеј, Станојла, јеси ли код куће-зачу се грлени женски глас комшинице Миојле.
-Будибогснами, а ђе ћу бити него код куће-проговори као за себе Станојла.
На простараном кревету протезала су руке и ноге тек разбуђена деца. Жмиркавим погледом поздрављаху нови дан. Станојла журно забради избледелу мараму и изађе да дочека ненадану гошћу.
-Еве, ја дошла да видим твог сина. Ваља се у бабине поћи рано, да дјете напредује к’о што напредује дан. А, момчину си родила, јакако.Но, јој како ћете, мислим можете ли се изборити, још једна уста…
-Ако чељад нису бјесна, ни кућа није тјесна. За хлеба ће бити, а остало што Бог да- не даде се збунити Сретенова мајка.
Гошћа се наднесе над колевком новорођенчета, подигавши шарену ткану струку да га осмотри. Гледаху је тамне окице лепог детешцета. На углу његових румених усана, сливаху се капи мајчиног млека.Тек што га беше одвојила од набреклих груди из којих задоји свог сина.
-Пу, пу, ништа не ваљаш.А, исти ко онај најстарији брат. Ево му једна пара да купи књигу…-говораше придошла гошћа, дарујући новорођенче по древном обичају. Некрштеној деци нису се говориле лепе речи, да се, по паганском веровању, не урекну.А,када се крсте, чувао их је њихов анђео чувар.Испод јастука су им мајке стављале којекакве амајлије да их штите од урокљивих погледа.
-Е,уранила сам ти јутрос, друго моја. Развила питу и направила потишпању, умјесила погачу…Ево да се ђеца почасте мало. Ваља се. Тако су и наше мајке у бабине ишле. –говораше умилним гласом.
-Но, Станојла, ја би неке поњавае и губере да ткем. По’абале се боме старе покривке, па ти кад смогнеш снаге и ако имаднеш кад, да ми опредеш предиво за потку. Код мене увек можеш зарадити који динар. Мене стисла реума, не могу ни на перило више ићи, к’о некад. Па, ко велим, теби је заувар који динар да откинеш.
-Донеси вуну, могу ја мимогред да предем. Добра су ми и послушна ђеца, Богу хвала. Донеси, ето колко сутра- рече Станојла радосна што јој се указала прилика за зараду.
Док у старом шпорету пева разгорела ватра, кућом се шири мирис печених јабука. На плотни се топи зрно тамјана; опојни миомирис освештава стару оџаклију. Једно по једно детешце прилази до шпорета да се окади и прекрсти. Мајка седи на трошној столици поред колевке.Са преслице, спретним рукама, испреда нити пређе за газдинске поњаве и губере. Детешце у колевци беше већ ојачало, заједрали се румени обрашчићи. Као да га невидљиве силе небеске хране и одгајају. Мајка га љубљаше више погледом него га држаше у рукама. Запослене јој руке по цели дан. Из наћвара свакога јутра захвата брашно да умеси хлебове за бројну чељад. Просејава га кроз сито у дрвену карлицу за хлеб, са неком стрепњом на лицу. Далеко је до сетве и жетве, до новога рода.Једнога јутара брижљиво очешља најстарију ћерку. Дуго бираше речи којима ће јој се обратити.
-Милена,снаго и рано моја, узми ову копању, пођи до Миојлине куће. Реци јој да те шаљем да нам позајми ову копању брашна, па ћемо пребити рачуне за пређу. И уљудно се поздрави кад дођеш и пођеш. ‘Ајде благо мајци. И реци јој да ми имамо жита, али не можемо кроз сметове да стигнемо до воденице.
Миојла беше охола и горда жена. Њена деца беху разуздана и немирна. Узалуд их је кротила прутом и кајишем, у пролеће струком коприве.Понекад су се тако крвнички тукли, да су им дуго остајале модрице по рукама и лицу.Станојлину кћи дочека са гунђањем и надменошћу. Не понуди је ни јабуком, ни коцком шећера. Напуни, додуше, копању до врха и испрати стидљиво дете.Док стискаше у рукама посуду да се не проспе,девојчица корачаше полако,пазећи да се не оклизне на залеђеном путу. Наједном, иза себе зачу убрзане кораке. Пре него се окрену, спази злуради осмех Миојлиног сина Митра. Снажним замахом истрже из њених руку копању. Брашно се расу по одећи и лицу скамењене девојчице. Заплакаше небеса, али она остаде прибрана и чврста. Само сажаљиво погледа у злурадо лице свога комшије. Са косе и одеће отресе брашно, узе са снежне стазе празну копању и упути се своме дому. За њеним корацима одзвањале су грудве снега. У једном трену нешто се преломи у њеној рањеној души. Нагло се окрете према своме мучитељу. Њене топле очи га гледаху сажаљиво.
-Тебе ће казнити Бог. Упамти! Страшно ће те казнити Бог.Не што ја тако желим,већ што је последња реч Божја. Иди сад дому своме. Наједи се топла’леба. А, нама нека буде, како мора да буде.Данас у нашој кући неће замирисати хлеб. Хоћеш ли због тога бити срећнији, несрећниче?-проговори тихо, борећи се да сакрије сузе.
Мајка је дочека са болним грчом на лицу.
-Нису ти дали брашно, нису…-промуца зачуђена.
-Опрости ми, мајко моја. Ја сам крива. Опрости ми… Поклизала сам се на путу и просула сам брашно. Ево још га има по мојој доламици. Због мене ћете данас бити без хлеба. Опрости ми, мајчице моја-говораше кроз сузе.
Иако беше напунила тек седам година,била је мудра. Као да је анђео Господњи говорио из њене душе. Знала је да њена мајка зарађује по који динар у Миојлиној кући. Не хтеде да прекине ту цркавицу, оптужујући њеног сина. Њена мајка прикупи брашно из ћошкова наћвара, сваку трунчицу сабра у гомилицу. На њеном лицу бљесну зрачак радости. Биће за по танку лепињицу, да деца добију по парче хлеба. А, сутра послаће мужа у воденицу.Нека му помоћ Божија пропрти путеве.
Станојлине руке беху испуцале као кора на староме храсту,али њено лице беше лепо и светло. У очима је увек пламсао пламичак радости која је извирала из чисте душе. Зими су је жене звале да им опере велики веш-пртене креветске чаршафе, мушке кошуље и рубље, пешкире…У парјонице је,најпре, потапала рубље у врелом цеђу који је справљала од прокључале воде и пепела.Остављала је преко ноћи ,,запарени“ веш да одстоји, а онда га је ујутру цедила, слагала на обрамачу и носила на перило. На великом углачаном камену, тукла је пракљачом згужване комаде веша, тако санажно као да је у њима желела да убије сву муку и тегобност свога живота. Тако угрувано рубље испирала је у леденој води. Понекад су јој се прсти ледили док је цедила убељене кошуље,али она је ревносно обављала свој мукотрпни посао. Ни једна мрља није остајала на рубљу, али ни на образу сеоске праље.На жицама, раширеним између два стабла у воћњаку, белело се опрано рубље које је мирисало на чистоћу и Станојлину душу.Домаћице су остављале веш да измрзне, тако је постајао мекши, а онда су га уносиле у кућу и сушиле изнад шпорета.
Сретен је растао као из воде. Он беше последње дете које се роди у сиромашном дому. Одећа коју је наслеђивао од старије браће увек му беше кратка и тесна. Само за Божић добијао је нову кошуљу и панталоне. Такав беше обичај од давнина, да се укућани тога дана раном зором купају и потом облаче бар по један приновљени комад одеће.Једнога јутра пробуди се у бунилу. Цело тело му се тресло у грозници. У полусвесном стању је бунцао неке неразумљиве речи, на тренутак се грчио, па тонуо у кратак сан. На моменте се ручицама хватао за грло, као да покушава да одшкрине капије до својих плућа. Мајка га најпре пошкропи освештаном водицом. Пред иконом Светог Јована завапи њена намучена душа. Сузе се сливаху низ лице, као бујична киша са трошног крова њеног дома. Деца скамењена стајаху поред постеље свога брата. А, онда крену борба за Сретенов живот.Крпе натопљене ракијом обавијале су дечаково тело које је горело у грозници.На стопала му мајка привијаше колутове кромпира. На тренутак Сретен је долазио себи, зачуђено гледао своје укућане, па је опет упадао у бунило, болно се грчећи. Тело се наједном умири,на лицу се појави благ осмех.Сан се нежно спусти на његове очи. Мајка обриса зној са синовљевог лица, закрсти га знамењем часног крста. Буђење донесе нову болност. Широм отворних очију,Сретен обухвати простор око себе, пређе погледом преко лица своје браће и сестара, покуша нешто да каже, али се речи заплетоше у грлу. Очи хитро потражише мајчино лице.Са усана се откиде нејасан шапат. Болни грч се згусну на његовим уснама док пружаше руке својој мајци, верујући да га она чује, да ће га увек чути. Болест зароби све речи у Сретеновом грлу. Од тога дана злочеста комшијска деца му наденуше име Муто.А, био је тако леп дечак. У његовим очима као да се сакрило сунце, па греје сваког ко се нађе на домак његовог сјајног погледа.Стамене грађе, прав, јаких руку, чврстог карактера-издвајао се међу својим исписницима. Браћа и сестре су често тражили разлог да га загрле, да га обрадују, да за њега сачувају медењак или свилене бомбоне којима су покадкад даривани. Беше милосрдан, привржен мајци, послушан,увек спреман да из мајчиних руку узме наранак грања, корпу са јабукама, буцу са водом.Понекад му је сестра читала епске песме и бајке. Његове светле очи су се пуниле сузама; радост је ретко умивала његово лепо лице.
У играма жмурке, између две ватре, клиса, пиљака,надвлачења руке- учествовао је и Сретен. Био је виспренији и вештији, издржљивији од својих другара који нису прихватали пораз. Најгласнији беше Митар, злочести дечак који је просуо копању са брашном оне студене зиме кад се Сретен родио. Поражен у надвлачењу руке, уносио се у Сретеново лице говорећи:,,Муто, ти си само муто. Ајде кажи како ти је име. Муто, муто, нико си и ништа. Ајде иди кажи мајци да сам те назвао муто. Иди, иди кажи…“Не беше мржње у немом дечаку. Само је одлучни поглед, дубоко поринут у Митрове очи, говорио да рачуни нису намирени и да ће последња бити воља Божија.
Те године, шездесет и неке, беше страшна суша. Жедна поља су вапила за кишом, сасушени плодови су капали са грана.Извори су пресушивали, вода у бунарима је била муљевита, сеоска чесма је била скоро на издисају. Старији мештани закључише да их Бог за нешто жестоко кажњава, али нико не признаде да има какав грех на души. Сви су пребацивали своју кривицу у суседно двориште, не признајући ни пред сопственом душом кривоклетство, премеђене међе, украдено дрво у комшијској шуми, клетву, мађије и свакакве друге грехе. Миојла пркосно замахну главом говорећи:
-Моја кућа је честита. Видите ви тамо шта сте радили, па сви испаштамо. Него, чула сам давно, говораху старе жене, да какво фелерично дјете треба да се моли Богу за кишу. Како но рекоше… вјетрењак треба да се моли. Ми имамо мута, овај …Није муто, него Сретен.Ајмо Станојлиној кући да молимо за милост –рече одлучно.
-А, несретници, сад вам ваља Станојлина кућа. А, кад сте се подсмјевали њиној сиротињи, сећате ли се?- прекори их старац који ослоњен на чворновати штап крену прашњавим путем, а за њим цело село.
Станојла журно остави преслицу и вретено. Пред њеном капијом зачу се жамор и дозивање. У тренутку се уплаши. Брзо дозва децу да уђу у кућу. Шта ли хоће тај народ од њих? Никоме нису дужни, ни сенка њихова није пала на туђе имање. Заповеди деци да не излазе из куће. Само Сретен стаде пред њу, узе њену уморну руку, решен да је не остави саму. Кроз трошна врата изађоше мајка и син. Уморним кораком у сусрет им кренуше кораци времешног старине. Утихнуше метеж и гласови у шареноликој скупини. Сретен чврсто држаше руку своје мајке.
-Дошли смо у миру, Станојла. Дошли смо да молимо твога сина да крене кроз наше њиве, ливаде и воћњаке. Да се моли Богу за спас од ове паклене суше, да иште од Бога кишу. Но, ми мислимо да нема међу нама чистије душе од његове.Па ако ће се Бог некоме смиловати,то може бити само наш Сретен.Да пођемо у крстоноше. Можда нам Бог пошаље кишу, да не крепамо и ми к’о наше сасушене њиве.
Сретеново младо биће преплави нека необична милина. Његово срце се испуни жеженом љубављу за све сабране душе које немо ишчекиваху одговор његове мајке. Као да са небеских висина зачу појање анђела; као да га обасја благодатна светлост. У његовом срцу зажубори молитва. Али, како… Па он не зна ни једну молитву напамет. Само се сећа мајчиних речи и њених суза које изливаше пред иконом Светог Јована Крститеља.И не сачекавши мајчин одговор, утрча у кућу. Скиде са чађавог зида икону Крсне славе и изађе пред своје сељане. Неке старице се прекрстише и тихо заплакаше. Испружи своје дуге, танане ручице и загрли мајку.Одлучним кораком крену према капији. У немој тишини, за њим крену цело село: стари и млади, натоварени бригама и немоћима, болесни, јаки и здрви. Водила га је невидљива благословена рука. Крену преко воћњака, па преко ливада, спарушених кукурузишта, кроз поља пшенице. У његовом срцу се разгоре ватрена молитва Богу, Мајци Божијој, Светоме Јовану Крститељу. На моменте је грлио икону, привијао је на своје груди;на тренутак се окретао према својим сељанима, подижући икону према небу. Цело село се згуснуло у једну душу, ходећи за дечаком у коме спознаше изабраног молитвеника пред Богом. У Сретеном срцу разгоревала се набујала нада. Са немих усана откидао се шапат само њему знане молитвености. Ходали су кроз све њиве, све забране, све воћњаке. Неколико дечака, међу којима беше и Митар, опсоваше Сретена и вратише се кући. Уморни и изнемогли сељани, гледали су испред својих посрћућих корака, у спарушене листове поврћа, ситне, прерано сазреле тикве, у полусасушене махуне бораније. Неколико кишних капи ороси Сретеново лице. Подиже своје очи према небу дуго загледан у невидљиве Божије дворе. А, онда киша поче да пада све јаче и јаче. Сабрани народ стајаше подигнутих глава, благодарећи за милост Божију.Мушкарци поскидаше са глава шајкаче, крстећи се жуљевитим рукама. Беше то библијски призор. Пред њима, као анђео Господњи, стајаше дечак чија душа певаше гласно, тако умилно, да су је чули хорови анђела. Од тога трена више се нико не усуди да Сретена назове Муто.На Божић звали су га домаћини да им буде положајник, верујући да ће им донети срећу у дом, заштиту од болести и злих сила. Ишао је из куће у кућу радостан. Његове топле, умилне очи говориле су више од замуклих речи из утихнулог грла. Кући је доносио дарове којима су га даривале сеоске домаћице:плетене чарапе, пртену кошуљу, пешкире, кудеље вуне,повесма, кутије шећера у коцкама, јабуке, колачиће од пекмеза.Мајка га грљаше сузних очију, док су се браћа и сестре тискали око ткане торбе, ишчекујући какав поклон за себе. Још једно чудо пројави необични дечак. Док су старија браћа и сестре учили да читају и да пишу, он их је пажљиво слушао, наизглед незаинтересовано. Једнога дана на рубу новина, на малој слободној површини написа лепим словима ,,Моја мајка се зове Станојла“. Настаде радост, грљење, жамор његове браће и сестара, док мајка привијаше уз груди свога сина, верујући да је он, заиста, чудо Божије.
Године детињства прохујаше брзо, као олујни ветрови са планине испод које су се удомиле сеоске куће. Сретенови родитељи скупише снаге да направе нову кућу, невелику, али светлу, покривену на четири воде, у којој остадоше да живе само са двоје деце. Старија браћа и сестре пронађоше своје путељке;кренуше у град да изуче занате, радећи мукотрпно да би зарадили за школовање и стан. Најстарији је успео да заврши и медицински факултет,,са својих десет прстију“-како поносно говораше његова мајка Станојла.Сретен се већ замомчио. Проходећи кроз село,скретао је на своју статитост пажњу сеоских девојака које су га гледале кришом док замиче на ливаду са косом пребаченом преко рамена, или док снажно коси високе откосе траве. Говорио је очима, поздрављао комшије погледом, подигнутом руком, снежно-белим осмехом. Имао је изоштрен слух. Понекад је чуо иза својих корака домунђавање сеоских девојчица.
-Е, благо оној која се уда за њега. Може му звоцати до миле воље, а он јој не може одговорити-прогунђа Стана Милојкова.
– Е, замисли може му жена само наређивати, а он као послушно дете слушати-закључи да тако мора бити приглупа Перса.
– Јадан он- ни једној не може рећи да је је воли, ако неку овакав и заволи-некако сетно прошапута Анђа Станишина.
– А, шта мислите би ли му се ђеца мутава рађала?-проговори замишљено Ленка Миојлина.
-Не би, море. Мени је мајка причала да се он нормалан родио, него од неке опаке болести занемео. Сагорела му болештина глас. Но, ко би могао да живи с њим у сталној тишини.А, греота, како је умилан и леп. Нема му равна.
– Наћи ће се нека- тихо проговори Ленка. Добар је, радан и честит. Богу хвала има очињи вид, чује, па шта ако не прича…
Сретенова ливада беше уз Ленкин пашњак. Док је слагао откос поред откоса, Ленка је везла ситну вођицу на мушким чарапама. Њено бројно стадо пасло је раштркано по простараном пашњаку. Неколило пута је погрешила у разбрајању мустре;неки чудан немир уселио се у њено срце. Поглед је све дуже задржавала на стаситој фигури свога комшије. Он се не осврташе у њеном правцу. Испод старе крушке лубеничарке откивао је косу, и гасио жеђ водом из тестије, па би се опет прихватао посла, снажним замасима слагао је откос поред откоса.У Ленкиној души затитра чудна одлучност. Остави свој вез и тихо, се прикраде до крушке испод које беше празна тестија за воду. Журно се упути ка стублиници која није пресушивала ни у највећим сушама. Нека јој титрава радост потресаше срце. Напуни реском водом тестију, па се лагано приближи леђима неуморног косиоца. Тихим кораком приближаваше се све ближе и ближе. У њеним рукама подрхтавала је вода у тестији. На тренутак оклеваше, а онда направи одлучан искорак. Заобиђе откос, хитро га прескочи и стаде надомак Сретеновог погледа. У рукама је стискала тестију.Срце је тукло у снажном ритму, непослушно. Утихнуше замаси косе. Ленка се не усуди да подигне поглед. Кораци који кренуше у правцу њеног немира, опоменуше је да мора истрајати до краја у својим жељама. Сретен застаде испред њене збуњености. Ленка помисли да треба да спусти воду на откос и да побегне, али нека невидљива рука је задржа на домак најраскошнијег погледа, какав није ни слутила да постоји. Прибра се и подиже очи према Сретеновом лицу. Он је гледаше оним истим погледом којим призиваше кишу, некад давно у његовом детињству. Беше у том погледу и искрења, као кад се радовао својим ситним победама у дечјим играма. По неки зрачак светлости подсећао је на радост мајчиних умилних успаванки.Ленка схвати да све мора читати из његових очију, све што говори његово чисто срце. Али, шта да она прозбори, она којој је Бог дао дар говора?Руменило преплави њено лице. Одважи се да каже шта јој заповеда срце.
-Донела сам ти свежу воду. И сутра ћу је донети, и до краја живота ћу је доносити на ову ливаду која ће бити и твоја и моја. И онај пашњак и оно стадо, и житнице мога оца ће бити наше. И твоја мајка ће бити и твоја и моја. Разумеш ли ти шта ти ја говорим?И ја ћу бити твоја, или ничија.Па ти види шта ћеш-говораше као у бунилу гледајући у најлепше очи у којима запева срећа.
-И да ово ниси никоме рекао, разумеш ли?- изговори озбиљним гласом, па кад схвати шта је рекла приђе ближе, још ближе Сретену, обриса својим дланом зној са његовог лица и побеже, не осврћући се.
Сретен остаде затечен ненаданом срећом. Седе на свеж откос и подиже поглед према небу. Дуго остаде у молитвеној скрушености очекујући неки знак од Оног који га никад није изневерио. Као да зачу појање анђела, благи поветарац миловаше његово лице. Не, то је анђеоско крило, сигурно јесте. Схвати, од данас његов живот поприма нови облик, затвара се круг који му је Бог одредио. Погледом потражи Ленку која се беше шћућурила у хладу крошње старога храста. Зачудо, сигурном руком везла је раскошни вез на приглавку мушке чарапе. Журила је. Знала је за коју прилику везе ситан везак.Њена одлучност беше тако снажна, да је била спремна да се ухвати у коштац са свим видљивим и невидљивим силама које би се испречиле на путу њених жеља. Постала је изненада пркосна, без разлога весела, умилна, угађајући својим укућанима. Понекад би је мајка затицала како замишљена стоји крај прозора гледајући у суседно двориште. Ноћу је дуго горело светло у њеној соби. Везла је чаршафе, шустикле, шибицаре, пешкире понекад до раних јутарњих сати. Те изненадне промене њеног понашања само је умела да протумачи њена промућурна мајка. Знала је. Неко се уселио у срце њене кћери. Само није знала ко би то могао бити.
На обуду села протезала се густа букова шума. Огромна стабла су се узносила према небу, пуштајући у своје крошње по који зрак сунца. Тишину је реметила само по која птица која доноси гранчице за градњу гнезда, или детлић који неуморно гради свој дом у буковом стаблу. Митар беше решио да гради нови вајат. Покупи алат, тестере, тешку секиру, дебеле конопце и пође у шуму.Одби помоћ остарелог оца. Био је сигуран у своју снагу, вештину и виспреност. Намћорасте нарави од рођења, није трпео критике, нити прихватао савете. Ретко кога је прихватао за пријатеља. Био је особењак, сам себи довољан. У исто време Сретен забаци на раме косу, задену за пас рог и брус и пође да заврши косидбу на ливади која се граничи са шумом. Њега Митар није волео, увек је тражио начин да му се наруга, да га омаловажи.Док ужинаше своју скромну ужину, у подножју шуме, до Сретена допре јак тресак осеченог стабла.Затим се проломи страшни болни урлик.У тренутку схвати да је неко у шуми у великој невољи. Остави своју храну мравима и птицама и хитро се запути у шуму. Шипражје и пузавице су му саплитале кораке, али он се вешто провлачио у правцу јаука који допираше из дубине шуме. Изашавши на чистац, потрча колико га ноге носе. Призор који је затекао, заледи му крв у жилама. Обе Митрове ноге биле су притиснуте дебелим буковим стаблом. На бледом лицу крупне грашке зноја. Више не беше снаге у његовом гласу. Угледавши Сретена, једва чујно промуца:,, Муто, овај Сретене, спаси меее. Дошли су на наплату моји греси. Помози ми, кајем се, за све се кајем…“ Сретен дебелим ужетом обухвати буково стабло. Покуша да га помери са Митрових ногу, али направи само мали помак. Узалуд покушаваше свом снагом да ослободи Митрове заробљене ноге. Док он упињаше сву своју снагу, Митар је губио свест, па би се на тренутак будио. Сретенове мисли се згуснуше у вапијућу молитву. Његова чедна душа завапи Богу да му пошаље снаге у овом тешком часу. Удахну дубоко и трже конопац најјаче што може. Стабло се окрену. Митар беше ослобођен. Покуша да помери ноге, али болни јаук се разлеже шумом.
-Иди, иди Сретене, доведи мога оца. Нека дође са воловима и канатама. Иди, молим те.
Митров опоравак је трајао дуго. Обе ноге су му биле сломљене. Опорављен, храмао је на десну ногу. Горко размишљаше- коме је теже;Сретену што је нем, или њему што више не може ни у колу заиграти, нити потрчати. Ленки тешко паде братова повреда, али јој та несрећа ули нову снагу и одлучност. Негде пред крај лета изађе пред своје родитеље.
-Оче, мајко, имам нешто важно да вам саопштим. Тражим ваш благослов, овај знам да тако Бог заповеда, али ја се надам да нећете стати на пут мојој срећи. Ја сам…Како да вам кажем…Ја сам испросила Сретена. Желим да се удам за њега. Удаћу се за њега, или ћу остати уседелица-изговори одлучно пред зачуђеним родитељима.
Прва се прибра Миојла.
-Зар за Мута да те дам, праљиног сина?У сиротињску кућу?Зар си сметнула с памети, несрећо једна? Ја сам им давала брашна да не скапају од глади. Накотили се онолики. Додуше, старија браћа су изучила школе, али он… Па никад га чути не можеш ни шта ти мисли, ни шта не мисли. Не дам!Остани уседелица, ако ти је тако милије. Не дам!-одбруси Миојла, чврсто решена да не попусти.
Сретен пажљиво слушаше разговор мајке и кћери.
-Стани, мајко. Саслушај ме. Имам нешто да вам признам,грех који ми одавно пече душу. То брашно што спомену да си давала у Сретенову кућу. Од тог брашна нису окусила хлеба Станојлина деца. Ја сам га истргнуо из руку њене кћери и просуо. Прогони ме тај поглед у коме не беше злобе, већ само сажаљење. И јесам заслужио сажаљење. Тада ми је рекла да ће ме Бог казнити. И стигла ме је Божја правда. А, зар си заборавила ко ми је спасао живот? Не греши душу!Бог ником не остаје дужан, мајко. Ленка, ја сам на твојој старни. Радуј се, сестро.
Миојла заћута, дуго пребирајући по својим сећањима. Митар обуче ново одело и изађе из куће. Испрати га само топли смешак његове сестре.
Зашкрипаше шарке на новој капији суседног дворишта. Пред изненадног госта изађе Сретен. Двојица вршњака се поздравише дугим погледом. Затим Митар клекну пред свога комшију. Низ његово лице се сливаху сузе покајања. Снажним рукама Сретен подиже свога покајаног брата. Његово чисто срце му је већ одавно све опростило.
-Гледај ме у очи, Сретене. Моја Ленка те је данас испросила. Не оглуши се о њену љубав. Волиш ли ти моју сестру? Твоје очи ми говоре да је волиш. Богу хвала.’Ајде како ред налаже. Обуци се у народно руво, па са оцем и окићеном чутуром дођите да просите девојку. Ја вам главом јамчим да ће бити твоја-изусти одлучно и оде својој кући да сачека просиоце.
О Сретеновој и Ленкиној свадби дуго се причало. Вест о њиховом венчању одјекну околним селима. Богобојажљиве душе благодарише Богу.А Сретен и Ленка живеше свој бајковити живот. Њихова наручја испунише цвркутава дечица. Спокојство и срећа се настанише под сводовима скромног дома.Заувек!