Mилева Лела Алексић: ЂЕДУКА

Те давне године, осамдесет и неке, пролеће је, као никада раније, било дарежљиво; дојездило је у украшеним кочијама преко Гујиног Камена, расипајући златну прашину по тек пробуђеним воћњацима и забранима. Закикотале се јабуке бехаром, загрлиле се засмејане гране, шапућући по коју тајну. Пчеле су љубиле сочне латице, жудно испијајући миришљави нектар. Само да слана не спржи заметке богатог рода.Крошње мајских трешања се заогрнуле мирисним бехаром.Личиле су на чедне невесте које покривају лице белим прозирним велом. Жустрост и ужурбаност, дозивање чељади, вриска деце испунише сеоска дворишта. Одјек бронзи и меденица утапаше се у арије славуја и џивџана. Домаћини се прихватише посла;да поправе зарушене ограде, да очисте ливаде од корова, њиве од стрњике, окрече стабла шљива и јабука, орежу сасушене гране.Сетва беше најузвишенији,скоро епски посао у сваком домаћинству.Кад су пуни амбари и салаши, кад замирише дом златним хлебовима, домаћини су спокојно испијали по коју чашицу ракије, благодарећи Богу на даровима. Хлеб…Хлеб је снага и гарант опстанка дома и укућана.

…На клупи испред качаре ђедука је изнео времешне године и дуго памћење.Одевен је у пртену белу кошуљу, плетени џемпер обојен у ораховом лишћу, ткане чакшире и исти такав копоран. Гологлав…Окреће према Сунцу бразду на десном образу, да огреје давне ожиљке и далека сећања. Чворноватим прстима захвата из дуванкесе прстохвате златног дувана, мирише га, зналачки процењујући квалитет. Из металне табакере, узима лист папира на коме савија танку цигарету. Чини то вештим покретом, док у мислима ниже слике давне прошлости, кратке младости и момковања, тегобних ратних година, кућења, борбе са животом и недаћама сваке врсте. Не пали одмах цигарету. Важно је да је ту, савијена у жуљевитим прстима, да зажеже ватром далека сећања, да сагори мукотрпност тешких успомена.Делује стамено, као један од јунака из епских песама. Само поглед који подиже према моме лицу одаје благочестивост и благодарност једне обожене душе. Дуго премотава свој живот у сећању, као кад ткаља одмотава саткано платно, износећи га на перило да га убели и спреми за разне рукотворине. Речи држи свезане у мислима, на кратком упреденом ужету које се зове мудрост. У колотечени сећања ковитла се живот стврднут у грумен, у камен, у спомен…Ретко коме отвара фишеклију живота у којој је увек спремна џебана којом се брани светост и светлост, завештања зазидана у темељима старе оџаклије,ожиљци, земља натопљена крвљу и знојем, родна бразда у Лучевини, посивели споменици, крајпуташи. А, ретко ко може и разумети казивања која се истачу из ожиљака као миро са мироточиве иконе.Тихост наговештава исповест душе, изношење на светлост пролећног дана сећања из малих и великих џепова, из поруба и штепова у којима се склупчало дуго памћење. Само крик гаврана ремети тишину. Ђедука га испраћа мрким погледом, као да њиме одгони птицу злослутницу од свог кућишта и омеђишта.Ћутим као пред олтаром старога храма. Истрајавам у смирености и стрпљењу. Стари људи су промишљени и мудри. Не говоре много, ни брзо, држе сваку реч под уздама разума. Отмени су као какви духовни великодостојници, а опет скромни и смерни као пастири у похабаним кабаницама. Њихова реч зри као јабука, упија светлост и снагу животног искуства и мудрости. Понекад је као кап причесног вина. Не отварају капије свога ума олако, тек беседе и разбибриге ради. Загледани у далеке пределе свога тегобног живота, као какви старозаветни пророци,износе на олтар истине своја казивања као што се под сводовима храма узносе молитве Богу.

Седим на оронулој храстовој клупи са мојим ђедуком. Нека ми чудесна снага пуни дамаре. Необјашњива је та бодрост,као да времешни ратник истаче своја завештања у мој непокор, уверен да их заветује неком ко ће их сачувати и предати потомцима да битишу у неприкинутом ланцу заветног трајања. Испред мене глинена ћаса у којој се румене мајске трешње. Убране су руком мога ђедуке.Благост из усахлог погледа разли се мојим лицем. Прекидох дубоку тишину из које зажубори исповест за незаборав.

-Дошла сам ти, ђедука. Да ми приповедаш, а ја да печатам у души. Бог ми је послао тебе да ми причаш о времену које иште моја родољубива душа. Треба памтити, отимају нам ветрови неке нове идеологије тапије, затиру нам памћење, присвајају наше, наговарају нас да примимо туђе…

-Е, дедине златне косе. Треба пожурити. Вакат је да и ја пођем. Сви моји исписници ћуте тамо на гробљу. Мене Бог још за нешто држи на овом свету. Можда и због тебе. Заиграло ти срце да чујеш, памтиш и сачуваш нашу голготу, али и васкрс. Ако, ако…Треба сачувати. Кривотворе ови садашњи. Те није било како је било, већ како би они шћели да је било. Не може, бре! Не дам.

-Не дам ни ја, мој ђедука. Има још непокора у нашем народу. Ето, мене не зову у те њихове организације. Немам њихове чланске карте и књижице. Полуписмени, а подобни, су ми претпостављени. Хоће да сломе ову клицу непокора у жилама. Не могу је дохватити, ражестили се на моје жилаве корене, а ја пркосим.Кажу ми да сам неподобна. Нека сам.

-Бог је једини праведни судија. Они су Бога прогнали из душе, из дома, из цркве. Сами су себи пресудили. Ја нећу дочекати. Ти ‘оћеш. Па кад ми будеш палила свјећу за покој ове напаћене душе, причај ми како су попадали к’о зреле крушке. А, биће тако јер је таква Божја правда. Ко би то помислио сада. Држе се ко у најтврђој тврђави,опасани са седам бедема,силници, море… Узалуд је све, запамти шта ти велим, дедине златне косе. Отето је проклето. А, ко се на Бога каменом баци, од тог истог камена ће и погинути. Прије овог другог рата, сваке неђеље пуна црква народа. Играло коло у порти за велике празнике. Сад само ја и још један мој исписник идемо да се Богу молимо.Истурило се све к’о оне дуге на каци за комину. Пође народ за безбожницима к’о овце за шаком соли. Не море ово на добро да изађе.

Прште сокови раних трешања, као крв из расцветалих рана солунског ратника. Уморни поглед допире до Метаљке и Беле цркве каранске. Док у руци догорева жижак цигарете, распламсава се ватра у дубини сећања; запретена у пепелу, да не повређује незарасле ране.

-Ђедука, давно је била девесто четрнеста. Шта је остало у памћењу?

-Е, благо мени. Што’но кажу, не знам шта сам јутрос доручков’о, али четрнесту заборавити не могу.Још се понекад брецнем кад се се сетим тог судњег дана. Звона на цркви звоне неђељом и за празнике. Позивају народ на службу Божију. Тога дана звоне у недоба. Зло се очекивало, а јопет молили смо Бога да нас мимоиђе. Још се нису о‘ладиле топовске цеви од Балканских ратова, нисмо два Божића у миру дочекали, ударио душманин да спржи оно српске младежи, к’о слана паприку. Ја са братом крчио неки шевар на ивици шуме. Издивљачиле се гране, не може да се прође. Погледасмо се…Оба војно способни. Забацисмо секире на раме, па ‘ајде кући. Успут смишљам шта да кажем…

-Коме ђедука? Мајци шта да кажеш?

-И мајци, али…Ето, решили били да ме жене. Шта да кажем и будућој невјести. Но, немадох ја кад да то обавим, да ми коло пред кућом заигра. Војну буквицу у руке, па трк пред цркву. Ја први, брат за мном. Пристижу јарани с друге стране рјеке,обучени у руво у чему се ко задесио. Неко ни земљу са руку није имао кад да опере, а потрч’о да за ту мрву земље гине. Да л’ је то Бог удесио, или људи, ко ће то знати. Све важно за наше село догађало се у цркви, или око цркве. Значи, воља Божија.Кад доље, чита се наређење војне команде о мобилизацији. Мене и мога брата распоредише у Дринску дивизију. Ја артиљерац, он пешадинац. Први пут нас раздвојише у дужностима.

-А, страх, би ли ти жао да оставиш кућу и мајку и…

-Нисмо ми били ови садашњи. Очврсли на њиви, за плугом, у ливади, у воденици, освитали и омркнули аргатујући, нисмо се имали кад свићи на лагодност. Све што дође, дочекаш к’о вољу Божију. Е, кол’ко сам пута засп’о на откосу, на ледини…Тренем мало да заваракам сан, па скочим да се при’ватим мотике или косе.Позва нас наша мученица Србија.Моја мајка обара очи да јој не видим муку у срцу што се загрцнула у неисплаканој сузи. Гледам је пребира по сандуку, тражи чисту преобуку за двојицу синова. Па, узме ону вашарску кошуљу, загледа је. ‘Оће да је спреми, па неће, ‘оће, па је јопет враћа. Нада се мученица да ће свако зло бити за три дана, да ћемо се брзо вратити. А, та кошуља ми је стојећа, убељена пракљачом доље на Лужници, мирише на смиље и кадифицу. У две пртене торбе спрема преобуку, вунене чарапе, комад сланине и по пола погаче, откида са чађаве греде по комад пршуте што је за славу чувала. Грдне јој славе кад синове у рат испраћа. Из сандука у ком је из рода донјела ђевојачку спрему, извуче смотуљак у везеној марамици. Одмотава га, нека чудна одлучност јој на лицу. Ниска дуката, све наполеони. Из добре је куће моја мајка, ујчевина ми честита, на гласу, добри домаћини. Три реда дуката на нисци. За унуке чувала. ‘Оће да покида ниске, да синове не шаље без пребијене паре у рат. Слушала некад од свог оца како је хајдук Вељко у бојеве носио силно злато; ако погине, да Турци не виде да су погубили какав башибозлук¹. Задржах мајчину руку. Узесмо само по два велика сребрењака, од по пет динара. Са једне стране краљев лик, са друге српска круна. Пише на њима 1903. година. Бијаше ли то она година кад су нам се смјениле династије. Јесте, то је та година. О тим парама ћу ти посебно причати.

– Мој Ђедука, знаш ли да ћу поћи да обиђем сва места куда је корачала твоја војничка чизма. Обећавам ти.

– Чизма? Док сам стиг’о на ред за чизме, носиле су ме хитре ноге у опанцима у којима сам од куће пош’о. Попуцали кљунаши, прсти и пета боси, везујем их крпама и опутом, али идем, идем у голготу и у славу. Но, не рекох ти до краја како од куће пођосмо. Прекрстисмо се пред Крсном иконом. Не иштемо ништа у молитви. Зна Свети Ђорђе куд смо се запутили, знаће и да нас чува, а ми да се чиста образа врнемо дома. Мајка стегла срце, закрсти нас часним крстом. Видим да се бори да не заплаче, бар док низ Штуловину не замакнемо. Пољубисмо јој руку и искорачисмо преко кућног прага. Брат се куражи, младост лудост. Започе кајду²:,,Мој Милане, јабуко са гране…“Дрхти глас, ломи се доље неђе у Лучевини. Одозго, од Трнаве пјевају Драшковићи. Боже мили, каква смо ми сорта. Пошли у рат, к’о на свадбу…

-Ђедука, знаш шта хоћу да те питам, а не умем да те питам…

-Е, дедине златне косе.То што ти свадбу поменух,то да ме питаш. Та моја суђеница, је ли? Изашла мученица доље на џаду, на раскрсницу. Да ме испрати, или да се опрости. Ко зна шта јој је било на души. Дрхти к’о јасикова лиска, тешко јој видим, али ђе да заплаче. Па, нисмо ми два- три кола на вашару одиграли. То је све што наше бијаше. Стисла у рукама везену марамицу и црвену јабуку. Ако примим марамицу, значи да примам и завет да ће ме чекати. Ја у рат пош’о. Женска главо, знаш ли да сам у погибију по’шо. Ја заустио да јој кажем да јој је с моје стране Богом просто, она ме прочита, па пре ишта рекох, тутну ми у руке јабуку и марамицу. Окрете се и побјеже. Чујем, плачу јој кораци. Вјетар јој чупа косу с главе. Жацну ме посред срца, па се заинатих да преживим. И довикнух иза посрћућих корака:,,Вратићу сееее!“

Из муштикле се испредају сиви праменови дима. Подсећају ме на конопљано повесмо, из кога се извлаче танке нити за струке пртеног платна. На колену смирај нашла ђедукина рука. Потамнела је од година, или од тежачког рада. Ћутимо…Видим да пребира нешто по сећању. Само на трен смркне му се лице, задрхти брада. Тада повуче дим из цигарете пуним плућима. Гори неку муку у души. Мени се срце умирило. Не смем ништа да запиткујем. Осећам из ове борбе, са крвавим сећањима, сазнаћу оно што се зове завештање, аманет, завет…Е, зато сам и дошла, мој ђедука. Није само због мајских трешања.

-Знаш ли ти, благо деди, шта је војничка част? Има да гинеш по десет пута, а да образ сачуваш. И јопет да гинеш, а да име не укаљаш. Так’и смо ми били. Ово садашње све некако свилено и пртено. Не знам како би Швабу за гушу шчепало. Е,ех…Какве смо ми војводе имали. Са Степом, ‘вако к’о с тобом се у очи гледао. Он баш волио нас Дринце. Крвави Цер. Ту ме ранише, шрапнел у главу. Пробудих се у ваљевској болници. На воловским колима довозе јунаке са Цера. Тискају се мајке, траже своје синове. На канатама само мало сламе која се црвени од крви из љутих рана.Нема ни завоја, ни санитетског материјала. Ракијом опијају мученике док им секу здробљене ноге и руке. Шта је човек без руке? Није ни за пушку, ни за мотику, ама ни за кашику није. Е, туне такве болничарке к’о ти тако. Ко сестре рођене да су нам. И она сликарка што но молује слике. Дошла из Париза да превија љуте ране своје браће.Кад нестаде завоја, та сликарка поцјепа своје кошуље и ‘аљине, зауставља липтање крви из јуначких рана. И све нас бодри и куражи нас и соколи. Како се зваше, помози ми касти.

-Надежда Петровић, тако се звала, мој ђедука. Знаш ли и да је умрла у ваљевкој болници, од тифуса?Али, остала је занавјек жива у своме роду. И ја бих била ратна болничарка. Побегла бих од куће. Верујеш ли ми, мој ђедука?

Нека ватра запламса у погледу старог ратника. Поносница.

-Не дао Бог, никад више. Но, не ваља ни код нас све. Не дао Бог ‘ јопет. Али… О злу ни у гори не говори.

На тренутак поглед одлута преко расцветалих воћњака и ливада. У оку се згуснала тегобност као магла у котлини после јулске кише. Бразде на лицу се згрчише, примакоше се једна другој у ишчекивању горке приповести. Само очи горе неком ватром, као пред борбу на живот и смрт. Брзо отворих нову страницу у памтилици душе. Дуван у муштикли поприми боју разгореле ватре. Из плућа истече густи дим.Као из каквог сулундрара извијаше се нови колутови сивог дима. Ћутим. Чекам да се утиша ватра у ратничкој души.

– Ехеј,крвава Албанија. Глад је гора од погибије. Погинеш к’о човек. Глад мучи, понижава. Кад нађеш зрно кукуруза на путу, к’о да си дукат наш’о. Из удубљења где је коњско копито стало, узмеш по коју кап воде. Идеш, не знаш докле ти је Бог одредио да стигнеш. Не знам ништа о моме Рајку. Раздвојили нас у повлачењу. Мени комадић убуђале проје грије срце. Чувао за брата.А, сто пута ми рука кренула за њедрима да га чимнем, бар мрву.Проклете Проклетије. За дукате Арнаути продају парче ‘љеба. Ко живи костури стигосмо до Драча.Ту се сретох са братом. Само га по очима познадох. И јопет мука, чекање да се великаши договоре шта ће са живим српским мученицима. У јадно доба смиловаше се да нас превезу. Веле да им је запрјетио руски цар, да ће се повући из рата на страни савезника, ако оставе српску војску да пропадне. И би, вјерујем тако учинио, миропомазаник Божји. Но дуго су чекали, да пошаљу лађе за живе костуре који још имају снаге само да се Богу помоле. У јадно доба по нас дођоше талијански бродови. Мене и Рајка превезоше на Крф. Ја видим тули³ му се живот, догорјева ко славска свјећа. К’о велим издржаће, млад је. Ја га привио уз груди к’о мајка болесно дјете. Велим да га згријем са оно мало снаге што преоста у мојим жилама. Он ме гледа, гледа широм отворених очију. Видим, купи жељу.И до нас дође доктор који пребира шта да остане, а шта да се жртвује. Ја стиснуо мога Рајка. Не дам га. Нека умремо заједно, ето ту под том маслином на Крфу.Узеше га од мене. Још памтим његове очи којима се опрости од мене. На тренутак ми се учини да ми се осмехну.Однеше га на климавим носилима на Видо. Еех, остао је доље у мору. Бог да му душу прости. Ако икад смогнеш снаге, пођи на Крф. Мене звали два пута, нисам иш’о. Ти пођи, благо деди.

-Поћи ћу, обећавам ти, мој ђедука. И на Крф, У Драч, у Ваљевску ратну болницу, на Кајмакчалан…А, ти, хвала Богу претече и врати се као што си обећао.

-Претекох, некако. У почетку нам давали по мрву ‘ране, па поистилаву⁴ све више и више. Живи костури васкрснуше у војнике. Врати се и поредак и дисциплина. Краља Александра глед’о ‘вако ко тебе. Шетам кроз маслињаке, замишљам моје шљивике, да дочекам да уберем плаве шљиве са мојих родних грана. Узаврела крв, иште повратак. И дочекасмо… Обуче нас Француска, све ново…и униформе и оружје. Дође и тај дан да се намире рачуни. Кад пређосмо на територију Старе Србије, падамо на кољена, љубимо земљу, па јуримо к’о змајеви напред. Да се гине на својој земљи… Поћерасмо Бугаре, наплатисмо им за све бедне издаје и ударце у леђа. Бјеже к’о миши. Не може француска коњица да стигне српску пјешадију. Ето, тако бјеше, дедине златне косе. Дођи да ти још причам за какве заслуге сам одликован Албанском споменицом првог реда…И пођи на Крф.

Испунила сам ђедукин аманат. Посетила сам Ваљевску ратну болницу. На том месту сада је веома леп хотел. Седела сам у углу и замишљала сликарку Надежду Петровић која кида комаде своје кошуље да превије ране ратника са Цера. Можда баш ране мога ђедуке. У Драчу нисам пронашла ни један траг, ни једно обележје, нити гробље српских ратника. Бог их је уписао у књизи вечности. На Крф сам одлазила више пута.У маузолеју се молила за покој душе ђедукиног брата Рајка. У рукама држим велики округли сребрењак од пет динара. По традиционалном обичају, ђедука је даривао једно изданче из његове лозе. Спустио га је у креветић моје тек рођене ћерке Љиљане. Када је дошао да је благослови, стајао је ослоњен на дечји креветић. Дуго је гледао у њене тамне окице. Једна суза се закотрљала из његових сјајних очију. Солунски ратник је био побеђен само љубављу својих потомака.