Mилева Лела Алексић: ЧЕСМА

Ни најстарији мештани нису знали када је подигнута чесма крај калдрмисане џаде. Из срца букове шуме провлачила се жила куцавица, тражећи извориште за жедна уста, али и за жедне душе. Крај пута, којим проходе уморна стопала, посрћуће запреге, потковани коњи, стада оваца и распевани чобани, потекла је вода укроћена у издубљеној буковој цеви. У пролеће је млаз воде био силовит, стихијски су се распршивале бисерне капи по зиду изграђеном од грубо тесаних комада камена. Не памти се да је чесма некада пресушила. Неуморно је пунила дрвено корито преко којег су се преливали слапови, понирући у испуст испод корита, па хитајући даље у жедно поље које се таласало стасалим биљем.Лети је вода текла у танком млазу лењо, успорено, уморно истачући живоносне капи у скупљене дланове путника намерника који су гасили жеђ, крепећи се на летњој припеци. На највећем комаду камена, назирао се запис, спомен завештање. Длетом и чекићем неимар је уклесао епитаф добротвора који је подигао чесму за покој душе свог сина јединца погинулог у Великом рату.

Чесма је била сабориште, збориште, свратиште, вашариште и састајалиште за важне договоре везане за село.Била је и одмориште за кириџије, путнике намернике, који су из удаљених заселака у малим караванима превозили робу до вароши удомљеној у котлини.Неретко, на брдским коњима, приљубљено уз самар, клацкало се какво болесно чељаде на путу до болнице, или каквог видара надалеко чувеног по свом исцелитељском умећу. И сви су застајали поред чесме- да се окрепе хладном водом, умију уморно лице, напоје коње, развежу бошчу са храном у којој је, најчешће био чанак са сиром и кајмаком, погачом, комадом сланине, главицом лука, јабуком колачаром, белошљивом, крушком јерибасмом…За чесму су се везивале невероватне приче на зимским поселима, на комишањима и разним пригодама где су се окупљали горштаци у доконим, зимским дружењима уз кувану ракију и мудре беседе. Шћућурена у углу топле собе, деца су ослушкивала таква казивања, смештајући их у памтивек. А, било је ту свакаквих приповедања:о привиђењима у поноћ, о приказама свакаквим, о жени врачари која нага баје крај воде, правећи које-какве магијске ритуале, о вуковима који ноћу долазе да пију воду, о хајдуцима који су испирали ране на чесми…На јави- чесма је била живоносна источница која је даривала, крепила, окупљала, проводаџисала, спајала, раздвајала, певала,туговала, чувала тајне и заветовања.Била је хроничарка и памтилица протеклих времена, срећних или тегобних.

…Јелена је одрастала у домаћинској кући у којој се знао сваки ред. Била је најмлађе од четворо деце. Помало размажена, упорна у својим жељама, све своје науме остваривала је умиљатошћу. Добро је знала до које мере може да иде у хировитости и упорности. Некако, од рођења, осећало се у кући да ће јој живот бити олујан и умилан, богат и тескобан, никако уједначен, миран и спокојан.

-Нема код наше Јелене,, повуци-потегни“. Она све ,,ломи преко колена“. За женско чељаде-не ваља… Хајдучасто је од рођења. Не знам шта би је у покорности могло припитомити – забринуто је, више за себе, говорила њена баба.

-Дођи, да те научим ткању, имаш вредне спретне руке, девојачку спрему да спремамо. Већ си се задевојчила. Код Цигана се са толико година удају- задиркивала је њена мајка док је поносно бацала поглед на стаситост своје кћери.

– Не треба мени девојачка спрема, ни свадба, ни свирачи, ни дарови, ни пијани сватови. То је било у твоје време, нано. Ја ћу бити…Не знам шта ћу бити, али ћу отићи негде далеко.

-Забранићу ти да читаш те књиге. Памет су ти ишчашиле. Дедер дај ми да видим шта то читаш. Те трице и кучине! Боље би ти било да узмеш оне рецепте за колаче да проучиш. Да научиш да будеш домаћица, једног дана кад се удаш, да не срамотиш кућу из које си дошла.

Јелена је сетно гледала у мајчино озбиљно, још увек лепо лице, покушавајући да утиша немир набујале младости.Нешто непознато, силовито, отимало се из њеног срца, са уздахом се чупало из њеног бића, бојећи њен поглед измаглицом и носталгијом. То непознато осећање је налазило прибежиште у првим стиховима које је романтична душа скривала и од себе саме.

Марко је био Јелинин школски другар. Живео је на супротној страни од чесме, у кући која се видела издалека, подигнутој у моравском стилу. Била је то кућа ,,на гласу“ у коју су свраћали знаменити гости, утемељена на часном имену, чврстом као дебели камени зидови на којима је подигнута. Растао је уз деду солунског ратника који му је од малих ногу накалемио непокор, пркос, чојство, неки особени витешки дух.У том дому се знало,,ко коси, а ко воду носи.“Знало се из какве куће су достојне невесте да прекораче кућевни праг, уносећи свежу крв за нова стамена постојања. Јелена и Марко су ишли у исту школу,удаљену око сат хода од њихових кућа. Сретали су се крај чесме, ведри, насмејани, трчали су једно другом у сусрет као разиграна јагњад.На домак испружених руку, су застајали, збуњени, недоречени, гледали су се сунчаним погледом, па би обарајући ватре из очију журили путем према школи у долини.Зими су њихова мала стопала газила шкрипави снег који се цаклио као кристали стакла на утабаном путу.

-Добро је, прошла је јутрос воза, не морамо пртити пут. Дај ми торбу да ти понесем. Ух бре, Јелена! Руке ћеш ишчашити. Шта ти је у овој торби овако тешко? Морам да видим.

Без питања, као брижни брат, отварао је торбу у којој су биле по две-три књиге из школске библиотеке, чанак са храном и јабуке,румене као Јеленини образи, које је баш за њега брижљиво бирала њена ситна рука. Понекад би пут био углачан као стакло. На тананим ножицама двоје другара су се клизали- као на шличугама.Марко би кадкад узимао Јеленину смрзнуту руку и грејао је својим топлим дахом. Понекад би њене слеђене прсте стављао у своја недра,ту у близини свога срца.Није се опирала. Некако се подразумевало да Марко треба да брине о њој. Нису знали зашто су једно другом толико значајни и важни. Али, знали су да су једно другом искричава светлост која се гнезди у скривеним дубинама срца, да греје заувек. Марко се тукао са другарима само онда када уцвеле Јелену, када је повуку за дуге плетенице, или јој потуре ногу на кросу да не стигне прва до циља. Е, ти витешки двобоји… Понекад се као каква неустрашива соколица, у тучу укључивала Јелена. Стајала је пркосно испред Марка, вешто га заклањајући својим крхким телом. А, неретко је и сама,, извлачила дебљи крај“. У школским споменарима Јелана није уписивала прва слова Марковог имена. Није уписивала ничије име. Ипак, будно је пратила рубрику ,,Име вољене особе“. Понекад је болно гледала у иницијале Марковог имена које су исписивале њене другарице. На усамљеној клупи у школском дворишту, седела је загледана у пределе видљиве само њеној души.Нека тиха патња се ломила о хриди њеног срца. Ти удари слутњи и неразумљивих жеља су канџијали мисли у којима се ковитлала судбина неке од јунакиња из прочитаних књига. Марко је, понекад, кришом посматрао Јеленину усамљеност збуњен њеном тихошћу. Осећао је да је неки каменчић притиснуо њену душу. А, онда би журно узимао споменаре од другарица,грчевито тражећи иницијале неког дечачког имена исписане Јеленином руком. Није их било. Није било ни почетних слова имена његове симпатије. Били су то неразумљиви немири који се крију од сопствене душе.

Тог последњег школског распуста, пре него што Марко оде из завичајне удомљености у град на школовање, неразумљива растрзаност ломила је Јеленино крхко биће. Ни у чему није налазила смирење. Мајка је често затицала како замишљена седи испод старе јабуке санабије, загледана у белину папира. Нервозно је окретала оловку у руци, борећи се са набујалим немиром у души.Није умела да објасни духовну устрепталост своје кћери. Само би се тихо вратила својим пословима, остављајући је да се сама избори са својом сопственошћу. Прве љубавне песме…Оне што миришу на јасмин испод вајата, на калопер у мајчином цветњаку, на шумске јагоде. Чвор у души размрсила су два црна ока у којима су се настанили свици. Чесма надахнућа, жубораво се истакала из срца у поезију. Али, да ли срећни певају песме?

-Мајко, идем да донесем свежу воду са чесме- напречас се одлучивала Јелена. И пре него што њена мајка проговори, трчала је низ сокак ка чесми у нади да ће својим мислима призвати некога из песме. А, на чесми само жубор њеног срца и млаз ледене воде из букове цеви у којој се хватала, понегде, зелена маховина. И тако данима… Једног послеподнева спази на зидићу Марка како посматра млаз воде што одлази у неповрат. Да ли тако истиче живот?- размишљаше некако одсутно. Јелена му се прикраде као лаконога срна са леђа, притусну сојим дугим прстима његове очи. Тако су се некада играли на путу од школе до куће. Утиша дисање ишчекујући да ли ће је Марко препознати.

-Знам те, не стискај ме тако јако. Поломићеш ми тебе у очињем виду. Чекам те овде свакога дана, окрутна, бездушна…А, ја ћу ускоро поћи, па се наслађуј твојом себичношћу.

Јелена спусти руке са Марковог лица. Сузе се заискрише у њеним очима. Не да им да потеку.Не сада. Напуни шаке бисерима из чесме и баци их на своје лице.

-Узалуд се кријеш од мене под копреном росних капи…Ма, знам те, знам те…

-Не знаш, ево шта сам радила ових дана. Чик погоди!

– Размишљала си о мени. Ето, недостајао сам ти!

Неки пркос запламте у Јелениној души. Закорачи у дрвено корито пуно воде. Обема шакама захваташе воду и бацаше је на Марково лице, косу, одећу.

-Не волим те. Не волим те, не волим теее…Лажеш…Не волим те-викала је у помахниталом бесу поливајући водом Марка све док јој се бес не утиша, руке малаксаше, а она заплака као дете које су разоткрили у лажи. Стојећи босонога у хладној води, размишљаше како јој се кида један сан на ситне комаде и како се завршава једна нада, једна чежња, а настаје бол.

-Тешко мени. Ко ће бранити тебе од тебе? Убиће те инат, знаш ли?Много ти је лакше са мном, неголи са самом собом. А, зашто, Јелена? – говораше некако прибрано, смирено, као да је он њен заштитник, чувар, спаситељ.Јелена стајаше као уплашена срна. Подиже своје очи ишчекујући да проговори стих из њене песме.

-Дај ми руку. Излази из те воде, шашава. Водићу те на Приштавицу, да те научим да пливаш. ‘Ајде, дај ми руку…

Прсти се уплетоше у стисак непролазности. Знали су то обоје. Као два магнета, спојише се усне у првом пољупцу. Сунце искапи Јеленине сузе, смешећи се…

Прва љубавна песма хировите срне звала се ,, Откровење“.(,, Бисер по бисер из чесме пада/опчињен лепотом сунчевих зрака./Пролеће ме ово од детињства оте./Пружам руке за лептиром белим /а прсте ми твоји прсти кроте./Погледом бих да претрчим поље/ал’очи су моје у очима твојим./Од немира свог бих да погнем/ал’усне ми твоје пољупцем првим/запречише пут./Бисер по бисер из чесме точи/и прва љубав заједно са њим“).

Чесма је постала сведок, јатак, сабориште и скривалиште тајни два бића која су лагано откривала једно друго у устрепталој непознатости. Кад би знала и хтела говорити…

Маркова породица је одлучила- поћи ће у престони град да изучи војне школе-колико год то школовање трајало, колико год коштало. Таква је породична традиција. Није то ланац од маслачка па да се тако лако покида.

-Немој ми говорити када ћеш поћи. Знаћу. Иди тамо где желиш или мораш. Нека мене да се смрзнем, да се на леду поломим, да ми косу почупају они дивљаци…Нека мене мени… Тамо те чекају неке госпођице у мини сукњицама, златним косама, негованим рукама…А, ја? Нека мене мениии-говораше у бунилу Јелена.

Пре него доби одговор, окрену се и побеже. Побеже од себе у непознатост. Тог дана, када су Марка испраћали у бели град на школовање, осетила је неку болну ватру у грудима. Знала је.То је тренутак када се од њеног стабла откида најјача грана. Као рањена срна, склупчала се у вајату у коме су мирисале свеже убране гране босиљка.Друговање са оловком и белином папира замени безбрижне годинице.

Мој далеки дечаче,

,,Данас су те отргли од мога срца. Знам да те је болело то одвајање. Знам и да си се опирао и отимао. Звале су те наше стопице у снегу, наша чесма, моје очи и онај неми вапај из моје душе. Ја те нисам звала. А, и чему? Знам да ћеш ме чути и преко седам гора и у вреви белога града. Да сам бар пре тебе отишла да видим наш престони град, да га удахнем, да сазнам хоће ли ти бити боље и радосније тамо негде, него на нашим пољима, крај наше чесме, на нашој стази која се прекинула у ходу до снова. Има ли тамо наших мирисних јабука и нашег сунчаног свитања?И кад ми буде хладно, грејаћу у сећању промрзле прсте у твојим недрима. Све ћу знати. Запамти –све!И када ме издаш, знаћу. И када те наши чедни тренуци разнеже, знаћу… Не сумњај. Знаћу!

Одох до наше чесме, мој далеки дечаче. Нећу плакати. Плакаће наша чесма за обоје.“

…У граду, крај реке загонетног имена, Јелена жудно упијаше знања у гимназијској клупи. У тамној школској унформи, са белом уштирканом крагном, уредна, одмерена, достојанствена упијала је знања жудно, некако грозничаво. Сенка сете се уселила у њеним крупним црним очима. У градској библиотеци су је чекале одгонетке на њене запитаности и тајне. Марка је носила у кутку срца у који нико други не свраћа. Грејала га је својим животом.У дугим ноћима, када се склопе корице књига, настајала су писма која су журила на адресу Војне академије.

,,Теби, искрице из мојих успомена,

Данас је падао снег, дуго, као да га из огромне вреће просипа нека невидљива рука. Први пут, у овом граду, сам ходала лагано, стопу по стопу по снежној, шкрипавој белини, као некада на нашем путу до школе. Сећаш ли се моје дуге, црне косе? Сада је већ стигла до мога струка. Кажу да су очи и коса украс мога луца. А, мени је све, баш све свеједно. Знам да је најлепши део мог бића, онај кутак у срцу у коме чувам тебе.Док су се крупне пахуље скупљале на мојој коси, потражих у школској торби рукавице. Одустадох. Нека ми се смрзну и руке, и душа, и срце… Хоћу да ме грејеш својим дахом.На тренутак се уплаших. Не, не дам да ми се заледи срце. Ту чувам тебе. Сећаш ли се како си из све снаге грејао својим дахом моје прсте, кад смо се задње зиме нашег друговања, враћали из школе?Беше то негде између Колишевице и Мрамора.Нисам ти ништа морала говорити. Ти си твојим бистрим оком све видео пре мене. Колико сам ти дужна, мој Марко.Ја те чувам да те не прекрије снежни покривач заборава, а ти…? Чуваш ли нас ти, искрице из наших дана?“

…У Марку се сваким даном све више и више разгоревао непокор његових предака. У кадетској униформи је изгледао као један од руских кадета из дела Лава Толстоја. Усправан као бор његових постојбинских гора, пленио је својом појавом. Учио је вредно, поштујући благослов својих родитеља. Према девојкама је био пажљив, предусретљив. Понекад би га повукла знатижеља, стас, умилност неког звонког гласа у искушење. И пре него што је кретао у изазов, из сећања су светлеле Јеленине црне очи, са искрицама завичајног сунца у зеницама. Постиђен враћао се себи, оном чистом непоновљивом тренутку који умивају капи воде из завичајне чесме.

Несташна моја,

Овде је све како мора и треба да буде. Немој се одмах љутити. Чини ми се да подједнако припадам и тамо и овде. Станиии…Не тако како ти мислиш. Овај комад земље, што га зовемо Отачеством, је свуда докле досежу отаџбинске међе. А, ја сам се заветовао себи да је свака стопа мајчице Отаџбине олтар, кућни праг, мајчино крило. Сад те видим како обараш главу и питаш се где си у том простору ти. Е, нећу да ти кажем… Чик погоди! Баш волим тај твој пркос. Подсећаш ме на хероине из наше историје. Има те у свима њима помало, а опет… Ти си тако посебна. Свима си тајна, осим мени. Знаш да те знам и од тебе више. Баш зато се бринем. Твој пркос је изван моје снаге, вапаја, жеља. Сећаш ли се кад си, мени из ината, стајала на киши док су громови парали небо и цепали високе букве у дедином забрану? Како си била смешна последњег нашег пролећа на екскурзији. Побегла си у собу кад сам оној пегавој Милици поклонио један плес. А, знаш ли да ја због тога нисам хтео да вечерам. О, Јелена моја! Ма, куда да нас живот одведе, ми се размрсити не можемо из ових наших запетљаних нити. Плашим се, помало. Плашим се…

Пробуди ме ујутру. Сваког јутра прва мисао си ти… А, сваке вечери у снове ме испраћаш ти. Па, ти види…И напиши ми како се зове ова збрка међу нама.“

Зима је попуштала свој ледени обруч пред првим зрацима стидљивог сунца. Јелена је сваке недеље одлазила кући, жедна успомена, гладна сећања. На путу до родитељског дома, застајала је поред чесме, некако хипнотично загледана у бисерне капи што одлазе у неповрат. У мислима је призивала оне тренутке радосног откровења који усрећују и муче, у исти мах, њено танано биће. Тог пролећа,Марко је спремао последње испите на Војној Академији. Кратки флертови нису нарушили снагу и лепоту љубави према Јелени. А, она ништа, баш ништа, није тражила од њега-нити да је воли, нити да је памти. Збуњена том везаношћу, што их спаја невидљивом руком, осећала је да ће и у деветој димензији припадати Марку. А,он? Није имала одговор на то питање. У одгонетању њихове замршености,нека студена језа прекидала је њено размишљање. Плашила се… Није знала од чега.

Звездице моја завичајна,

Сутра идем са мојим класићима у природу, на вежбу преживљања у некој недођији. Не знамо где ће нас упутити, али ја сам спреман. Кад огладним, замишљаћу црвену јабуку којом ме храниш из твоје ручице. У ком то разреду беше? Хајде сети се. Ја знам, али да чујем да ли се ти сећаш. Једемо једну јабуку заједно. Један гриз ја, други ти. Па, ти дивна моја, негде на половини јабуке кажеш:,, Не могу више“. А, сећаш ли се оних великих медењака из сеоске продавнице?Били су као мала сунца. Ух, какав си грех напраила. Због нас.Слагала си мајку да си изгубила кусур из продавнице, да би нам купила медењак. Мрвица теби, мрвица мени… Наши дани.Ето, сутра у дивљини, ја ћу се хранити сећањем и напајаћу се капима росе са твојих усана, оног пролећа крај наше чесме. Ја живим наше успомене. Ти?

Молим те чувај се кад се пењеш на стару тврђаву. Све ја знам. Волиш да се осамиш и посматраш град са зидина Старога града. Чекај мене. Стрпи се. Повешће те моје срце и моја рука.“

… Тог лета, на самом крају двадесетог века, сретоше се Марко и Јелена крај старе чесме. Беше то сушно лето. Вода се утишала, само нечујно истаче бистре капи у нежне Јеленине руке. У скупљене дланове, као у златни кондир, точи реске капи, па их приноси Марковим уснама. А, онда им се срца разгоре успоменама, радошћу, сретном сусретању две душе које се на необјашњив начин сједињују у трајању. Испод чесме заталасале се ливаде, миришу кантариони, дивља нана, матичњак. Лептири љубе сочне усне нежних пољских цветова. Јелена кротко прихвати Маркову руку. Иза њихових корака заталаса се висока трава, примајући их у тајновитост и чежњивост. Као да су јуче били нижи од ливадског биља. Сада… Утапајући се у недрима стасалих трава, Јелена је следила Маркове кораке, нервозно стискајући његову руку. Није ништа питала, није се опирала. Увек га је следила. И када се љутила,бежала од њега, отимала се, увек је хрлила њему. Све је знала о тренутку неизбежности из безбројних књига којима је хранила своју бесаност у дугим ноћима без Марка. На цветној миришљавој постељи два бића се сјединише у вечности. Знали су то обоје. Па, ипак Јелени сенка туге пређе преко срећног лица. Само јаче загрли Марка, ћутећи…Биће како мора да буде.

Тајно моја, лептиру у латицама звончића,

Морам завршити ову школску годину са великом тајном. Морам- да не жалостим моју мајку. А, шта да радим са прекинутим сновима- да ћу једнога дана бити…Шта сам све маштала да постанем. Можда ми се снови и остваре носећи у наручју све ради чега вреди живети-носећи нас.Ти си досегао до остварења свог сна. Сада се успињеш лествицом до последњег циља, до звезда. Ја више не размишљам хоће ли ме водити твоја рука. Знам да хоће. А, знам и да ћемо заједно водити две мајушне ручице на стазу сигурних корачића. Мој Марко, да ли овако изгледа срећа? Ћути…Не говори никоме… Не сада.Воле те твоја звездица и твоја искрица“

Док је читао Јеленино писмо, над престоним градом се огласи ваздушна опасност. Марко јаче пригрли радосну вест. Постаће отац. Тако млад. Бог тако хоће. Знао је одувек да је Јелена његова неизбежност. И колоко год га је збуњивала неминовност наступајућег живота, био је срећан, веома срећан. Али, зашто се његова маштања о будућности кидају, зашто их не види јасно… Нека тиха језа се разли његовим крвотоком. Задрхташе фини дамари његовог бића. После много година заплака. Збуњен гледаше у Јеленин елегантни рукопис. На моменте је осећао своје чедо на грудима, па би га нека невидљива рука отимала од њега. У измаглици је видео мајчино лице стиснуто грубим шакама како се њише у болном грчу. На тренутак му се у халуционом бунилу појављивао отац са проседом брадом. Зашто се не брије отац? Пожеле да што пре стигне кући. Да трчи, трчи до свога завичаја, да се окрепи спасоносним капима на чесми, па да долети до родитељског дома. Муштулук да узме од мајке. Да га пригрле очеве руке. Снажна детонација га трже из радосног сновиђења. За овај тренутак се спремао, заветовао. Журно написа писмо Јелени и… Написа неколико нежних речи и своме потомку. Нешто што се шапуће, а памти се занавјек. Још неколико речи написа својој мајци, журно. Још једна снажна експлозија одјекну из правца војног аеродрома. Долетеле су гладне птице злослутнице. Отаџбина позва своју децу. Марко затеже опасач на војничкој униформи, погледа се у огледалу и изађе у прохладно мартовско јутро.

У забрану, изнад Марковог родитељског дома,огласи се кукавица. Један црни гавран запара јутарњу тихост у крошњи дуда. Маркова мајка клече пред икону Светога Ђорђа. Остаде дуго у молитви, узносећи вапај за спас свога сина. Не воли те птице злослутнице. Стојећи крај капије, гледала је низ пут, ишчекујући некакав глас. Била је смирена, чак некако радосна. Марково писмо је затече како сади босиљак у старом бакрачу у ком је као млада снаха спремала храну за бројну породицу. Добиће унука! Знала је- само јој Јелена може родити унука.

Јелена стискаше рукама стомак као да покушава да заштити, одбрани Марков и свој живот. Сузе су се котрљале низ лице, као вода из чесме кад утихне бујица, па тихи млаз точи некако тужно, безгласно.Није знала зашто плаче. Тешила се да су то ти ненадани тренуци,, другог стања“, када се све ковитла у крвотоку и мења се расположење као кише, сунце, па шарена дуга. Њен плач пређе у јецај. Трзај у стомаку је опомену. Прибра се и изађе у двориште. Са друге стране поља, одјекну крик, па лелек. Знала је… Заштоооо баш тебе, Маркоооо?-оте се крик из њених груди.

Негде пред крај лета, млада мајка прикупи нешто дечјих ствари, неколико писама и тихо се искраде из родитељског дома. На прагу Маркове куће, детешце у њеним рукама, зацвркута радосним гласићем. Шкрипавим звуком отворише се врата утихнулог дома. Јелена стискаше у наручју Марковог и њеног сина.

-Дошли смо кући, мајко- прошапута тихо.

– Добро дошао, сине Марков. Благословена мајка која те је родила. Данас се врати живот у овај дом. Слава Богу за све!