Mилева Лела Алексић: ДРУГОВАЊЕ

Зима је дебелом белом поњавом покрила њиве, дворишта и кровове сеоских кућа. Дарежљиво је окитила стрехе амбара, качара, салаша…Зацаклиле се леденице, као заљубљене девојачке очи. На прве зраке Сунца, откидају се крупне капље и падају на белу снежну простирку. Везу носталгијом трагове пролазности. Од куће до амбара, трапа, стаје, млекара…разгранали се утабани путељци. Кроз целац пртиле су их стопе домаћина, одевених у сукнене чакшире и кућевница са дугачким плетеним чарапама, до колена, омотаним упреденом вуненом подвезицом. На тим вуненим чарапама скупљале су се грудвице снега и као какве кићанке звецкале су у хитром ходу, носећи ужурбаност до набреклог крављег вимена, тек ојагњених јагањаца, до легла где кокошке,,носе“ јаја, до трапа где миришу разно- разне сорте јабука.

Свака кућа се закикотала дечјим смехом и радошћу. Није тад било као данас- двоје дечице, највише. За столом се отимала деца о топао хлеб са кајмаком, или пекмезом од шљива. На носићима, или у углу усана остајали су трагови пекмеза, који су будили смех међу браћом и сестрама.
-Како си брљав, како си брљав- цичали су око мусавог детешцета све док их прут у мајчиним рукама није опоменуо да се смире. У једној таквој породици растао је Раденко. Истицао се марљивошћу и уредношћу. Није псовао, галамио, није се љутио. Његов отац је у шали говорио:
-Жено, чије је ово дјете? Да је какав господин пролазио кроз село, па де се секирам. Колико се сећам само су Цигани двапут годишље доносили бакраче, бургије и којекаве мантра-куке. А, гле као пресликани ја. И смејуљице има на образима, као ја. Дика татина.
– Мени ђаво кожу дере, немам кад о паметнијим стварима да мислим, а ти се загледаш ђеци у смејуљице. Е, благо теби залудном. Но, иди нацјепај мало сувовине за потпалу. Морам ли ја и о томе мислити-прекоревала га је жена, а срце јој играло од радости што су јој деца једра, здрава и паметна.

Раденко је са смешком посматрао своје родитеље, растао је, понајвише, од њихове љубави. Поласком у школу, здружио се са Илијом, вршњаком којег није,,држало место.“ На све несташлуке био навикнут. Девојчице за плетенице вукао, другарима лупао чврге, инатио се са учитељем.Пентрао се по дрвећу,из гнезда купио препеличја јаја, једини он се усуђивао да стане змији на главу. Док су деца бежала колико их ноге носе, јурио их је носећи у рукама шарку која се још помало увијала у умирућем грчу.Нешто му је био мерак да, враћајући се из школе, откине по коју главицу купуса из врта крај пута, да сакупи дружину за игру,,на мале голиће“. На батине се беше навикао, као на ружан дан. И родитељи и учитељ су га тукли као вола у купусу. Пркосио им као какав хајдук. Беше у њему неког чудног јунаштва и непокора. Никада није издао друга. Често је на себе узимао туђи несташлук. Место у магарећој клупи било стално резервисано за њега.Није волео књигу, али је био бистар и пронициљив. Лако је памтио, рачун му је ишао лако, ко бистра вода. Песмице није желео да декламује. То му је било некако, сладуњаво и питко, што приличи девојчицама, а не њему, харамбаши разбојничке дружине. Шта је Раденка привукло, посве различитом другару, никада није докучио, ни у својим зрелим годинама. Можда та срчаност и смелост коју он није имао. Рискантност…Из ината Илија се пентрао по највишим стаблима до гнезда из којих су се чули гласићи тек испилелих птића. Једном му врана умало није изгребала очи, али он се лудом храброшћу доказивао пред другарима, изазивајући неретко њихову завист.За слабе оцене није марио У школу је ишао више из дерта, да се доказује у својим вештинама и лудостима. Враћајући се са часова, гађао је каменицама заруделе јабуке крај пута. Падали су рањени плодови, из којих су капали слаткасти сокови и примамљиви мириси. Био је несебичан. Најпре је јабуке делио својим другарицама, на крају је узимао најситнију за себе. Још од раних година наслућивао се његов пустахијски, али и милосрдни карактер. Никада није лагао. Код куће није прећуткивао слабе оцене, али ни несташлуке. Обећавао родитељима да ће се поправити, а онда је одмахивао руком и настављао да трчи кроз детињство- по своме. У школи је редовно добијао пацке по длановима. Трпео је да не виде јарани да га боли. Једном се усудио да ухвати прут док је учитељ замахивао према његовом длану. Гледао га право у очи, али не са мржњом, већ са неким пркосом који је било тешко објаснити. Другари су запањено гледали тај призор, како се Давид бори против Голијата. Схватили су. Илију би бирали за вођу, увек, у свему.

-Само да је жив и здрав, поштен. Ма, где је ко видео мирно дјете и лјепу бабу.Овак’и ће увек државу и кућу бранити, а не они налицкани што ће само слегнути раменима кад загрме невоље и ратне трубе. Ово наше дјете се неће сакрити у мишју рупу. Неће да учи, нека неће. Неко мора и на земљи остати, да оре, сеје, жање, чељад ‘рани и државу брани-правдао га је његов деда,наслућујући у унуку нешто своје, пркосно, хајдучко.
Кришом му давао дим дувана и гутљај ракије, да га провери колико је стамен. Повлачио је први дим из дедине муштикле, не трепнувши, не загрцнувши се, али није се прихватао тог порока. За Бадњи дан водио га са собом у шуму, у цик зоре. Илија је схватао да је то рано устајање нешто јако важно, и дичио се улогом коју му је деда одредио. Иза крупних стопа утискивао је своје стопице у дубоком снегу, стискао у џепу шаку жита коју је својом ручицом захватио у амбару.

-‘Ајде благо деди, бирај ти церић за бадњак. Ове године ти да сечеш. Гледај да те не закачи стабло и да падне на Исток. Кућо моја…
Илија је бистрим оком меркао младе цериће, одмеравајући снагу својих дечачких мишица. Затим би три пута посипао житом одабрано стабло. Дедино срце се надимало од поноса, од неке неразумљиве среће. Понекад је затицао унука како држи у рукама његова ратна одличја са Солунског фронта. Знао је. На овој жилици стасаће његово родно стабло.

Раденко је друговао са својим јунацима из маште, повлачио се у осаму и маштао, маштао… Нико, поуздано, није знао шта му је у души. Пред полазак у школу, дуго се загледао у своје руменкасто лице, намештао је сваки прамен косе брижљиво, као да је желео да засени својом лепотом и бехар на гранама, и ливадско цвеће и младе борове. Друговао је са књигом, припитомљеним ланетом, са јагањцима. На лицу му је стално титрао зрачак осмеха. Мајка је понекад замишљено посматрала његово лице док је над белином папира покушавао да изнедри нешто из извора душе.
-А, мора да некој ђевојчици пишеш писамце. Која ли би то могла бити?Мора да је Јелена, Ненадова унука. Да је на време безецујемо. Богами, јединица, миражџика…Њина кућа на гласу. Слушаш ли ти мене, лане моје?- причала је мајка више сама са собом.

Раденку се преко лица разливала румен, као код свих чистих душа. Само је брзо затварао свеску да мајка не вирне у његову тајну и прву чежњу.
-Овог љета си ижђикљао као млади церић. На кога си тако ногат, дјете моје? Не стигнеш да подереш опанке, а нове морам да ти купујем. Чек, чек да те видим. А, још мало па ћеш се почети бријати. Замомчио си се, соколе мој-говорила је разнежено његова мати.

Раденко и Илија су у дружењу срасли као прст и нокат. Ма, као рођена браћа. Ишли су заједно свуда. У реци, што вијуга кроз кањон, ловили кленове и кркуше у кош, а понекад и голим рукама. Сами учили да пливају. Батргали се у вировима, праћакали се као уплашене рибе, али нису одустајали. Замахивали рукама, млатарали ногама и гле радости. Победили су и хировиту реку. Понекад су се играли хајдука. Раденку није баш ишла та игра. Он је некако био као какав филозоф, песник. Два другара су се допуњавала у најлепшим, најузвишенијим врлинама. Из детињства су искорачили неприметно, замомчили се. А, Јелена? Као каква танковита бреза носила је слапове своје бујне косе, држећи се помало гордо, надмоћно. На вашарима се китила са три ниске дуката, стављајући будућим просцима до знања из какве је куће, каквим миразом располаже. Све момке гледала помало презриво. Све, осим једног.Оног што је над белином папира, записивао за њу најлепше речи. Некако, с пролећа, кад се буде сокови у брезама, и пој птица бруји кроз воћњаке, кад се све разиграва у природи, на пашњацима, сусрете се Раденкова заљубљена душа са Јелениним немиром. Загледали се једно другом у душу, горели су образи од неке непознате ватре, ћутали, кроз тишину певали из свег гласа, певали прву љубав. Ни једно, ни друго нису били сигурни, да ли је лептир слетео на њихове усне, или је то први пољубац на трен заталасао поље пшенице у коме су се скућиле њихове радосне душе. Крадимице, волеше се Раденко и Јелена. Беше то прва тајна коју не поделише два другара, све до дана кад их Илија не спази на вашару како играју у колу као никад пре, обарајући поглед, али некако се чврсто држаху за руке, да се нико не усуди да заигра између њих. Нешто га жацну у грудима. Додуше, није он од тих што стихове пишу и броје звезде у летњој ноћи, али кад нешто пожели, тако ће и бити, па макар Липовац на Чиготу преместио.Тајна се испречи између два другара, као стабло ишчупано из корена које препречи пут.

Беше пролеће, те године кад шљивицима, пропланцима и пољима пшенице замириса љубав. Не знајући шта ће са својим немиром, жељама, сновима, понекад су и Раденко и Јелена само ћутали, стиснути једно уз друго као два залутала јагњета. Осећали су неразумљив немир, као кад се иза Сунца прикрада олујни облак.

– Јелена, мени нема живота без тебе. Ја морам поћи у војску. Хоћеш ли ме чекати? Да све признамо родитељима,мојима, твојима. Да се веримо и заветујемо. Хоћеш ли, Јелена?

-Чекаћу, надати се и чувати те на овим длановима, у мојим плетеницама, у сновима, у даху, и у чежњи. Пођи с Богом…Чекаћу те.
Беше то време када су регрути испраћани у војску уз велико славље,уз трубачки оркестар, бројне званице, родбину, комшије, случајне путнике намернике.Дан и ноћ гости су се гостили, веселили, лумповали, бацали шајкаче са глава у неком чудном дерту,певали песме које се само у пијанству извлаче из промуклих грла, оне што се скривају у фијокама минулих времена. Имати сина стасалог за војску, била је част равна испуњењу дате заклетве, крштењу или венчању. Традиција војевања провлачила се кроз крвоток, наслеђивала се у генетском, непрекинутом ланцу, од искона. У народу се веровало да младић није стасао у човека док не одслужи војску. Ретко ко се женио пре одслужења војног рока. Синови нису делили очевину пре него,, одслуже војску“. Беше то мера мушке зрелости.На Раденковом испраћају највеселији беше Илија. Није жалио ни новаца, ни своје грло. У трубе насумице убацивао крупне новчанице, терао свираче да по неколико пута певају,,ону његову“ песму, ломио чаше у распусном дерту као какав пустахија. Ујутру мамуран и блед дође да испрати друга. Само га чврсто стисну за раме, загледа му се у очи, у дубину зеница и прозбори:,, Не заборави оклен си и чији си…“Па га снажно загрли, окрену се и оде. Иза његових корака остајаше акорди песме:,,Тамо далеко, далеко од мора…“

…У малом словеначком граду, у близини границе са Италијом, закорачи у касарну стасити војник са златиборских пропланака. Сањар се прихвати војничких дужности, предано извршавајући све обавезе. Две године војног рока. Како да преживи две године без оних зеница у којима остаде његов заљубљени поглед.Био је, некако, превише послушан, дисциплинован. Све је код њега било по правилима. Ништа му се није имало приговорити. Био је примерног владања, беспрекорне уредности. Једном његовом земљаку је личио на каквог слабића, тако предан сваком задатку, без отпора, без трунке бунта.

-Бре, земљаче, ко нека си стрина. Ајмо у кантину по коју чашицу. Што си к’о сека Перса?Е, к’о да си из неке госпојинске куће дошао у ове словеначке горе. А, виђи. Ја ћу намерно да направим белај. Треба ми мало узбуђења у овој покорности. Јесмо ли ми ‘ајдуци, или коњушари?А?Е, знам шта ћу! Нећу да намештам кревет. Ето, безазлена побуна-наговарао је на непослушност свог другара. Узалуд!Раденко је поштовао правила. Прве године писма су летела брже од ластавица. У слободно време, војска је излазила у град. Начин живота, навике и слободе беху другачије него на Раденковој планини. Девојке су на корзоу изазовно, помало дрско, посматрале војнике. Госпођице у широким, цигованим хаљинама испод којих провирује чипка на белим жипонима. Коса распуштана низ леђа, са заносним локнама, неговано лице што мирише на помаде и парфеме. Не издржа Раденко. Саплете се на звонки смех у једном сутону кад су опојно мирисале липе.

Јелена је узалуд очекивала заносне риме из далека. Постајала је све тиша, тужнија… Мајка је забринуто пратила њене уморне кораке док замиче у цветњак, низ сокак, на извор. Знала је. Тако потмуло боли изневерена душа. И ране трешње, и шефтелије, и јабуке петроваче остајале су недирнуте у њеној соби. Образи су попримали нездраву боју. На вашаре није ни помишљала да иде. Ни нове хаљине, ни балетанке, ни ђинђуве нису будиле радост у њеним очима. Помирила се са својим прекинутим сновима. Било јој све, баш све свеједно.На поселима је брижљиво везла свој ситни везак на ђерђефу, одсутна, мислима измештена из простора у коме се другује, задиркује, испија по каја чаша куване ракије и водњике. Тек реда ради, узимала је понешто од послужења из руку својих другарица.По селу почеше говоркања да са најлепшом сеоском удавачом нешто не ваља.
-Да није, Боже сачувај носећа. Онај њен оде у војску… Двије године,ехеј.

– Ма, није, то није. Море бити да је нагазила на какве мађије.
-Мен’ се чини да је нешто болешљива. Нешто је изнутра изједа. Да није јевтика, далеко било.Џаба и забрани и шуме и куће, и мираз. Шта ће коме са бољком у дом.

Тако, у доколици, сеоске жене покушаваху да одгонетну зашто су бледи Јеленини образи и како се зове туга што јој боји очи.
Одевени свечано, са даровима, некако упарађени, дођоше у Јеленину кућу Илија и његов отац. Задњих година њихово домаћинство се обогатило, нове грађевине изградили, две велике ливаде купили, увећали стада, загаздили се. Честити, ником дужни, свуда радо виђени гости. Беше јасно укућанима. Дошли су у просидбу. Јелена се сусрете са Илијиним погледом. Било је у њему неког чудног жара који до тада није упознала. Није то била она умилна светлост из Раденкових очију. Овај поглед је одавао сигурност, стаменост, наду. Мало се уплаши те озбиљности у дубинама његових зеница.У очима које она памти била је само умилност и нека озареност која је прожимала њену душу.Ова непознатост је трже као кад се капи ледене воде отргну из леденица са кућне стрехе , па оросе њено испијено лице.Зачудо, не обори поглед пред Илијиним тамним очима. У исти мах јој се чинио и недокучив и никад ближи њеној узрујаности. Најпре помисли да се нешто страшно догодило Раденку, па у њену кућу долазе гласоноше тешке вести. Пре него изусти питање, Илија замоли Јелену за разговор у четири ока. Неће он мимо њене воље, неће је силом повести у своје дворе. Не жели је на тај начин учинити господарицом свог живота.

-Све ја знам, Јелена.Нисам хтео стати на пут другу. Ма, није то било само друговање. Ја бих за њега десну руку дао, крви бих му дао… А, сад… Сад бих га пустио да га однесе набујала Приштавица. Нисам га ни требао спашавати кад се давио док смо учили да пливамо. Ма, требао сам га издеверати, да му сва ребра пребројим. Ето, ја не знам да ти причам те умилне речи, али ја бих ти живот дао да будеш срећна. Ја сам те волео и кад је твоје срце сневало Раденка. Сагоревао сам своју љубав да мој друг буде срећан. Можеш ли са мном бити срећна, Јелена? Нека,нека буде све по твоме; само да се руменило врати у твоје образе и Сунце у твоје очи, да моја кућа замирише твојом душом.
Јелена га је посматрала погледом у коме се назире нада. Гледала га као избавитеља из њеног пакла. Њој беше свеједно како ће изгледати њен будући живот. Само мајку да ослободи патње, да се не назове уседелицом. Беше и прође све њено.Пружи руке Илији, који их прихвати у своје крупне кошчате шаке.На тренутак светлост засија у његовом тврдом погледу. Та умилност се разли по Јелениним бледим образима који попримише боју шумских јагода. Не опираше се његовој снази. Осећала је сигурност док су њене ситне шаке упијале топлину Илијиних руку. Он је само гледаше погледом који нуди све што јој беше недокучиво, у исти мах примамљиво. Његове усне се спустише на раздељак њене бујне косе.Није засигурно знао шта осећа у том тренутку. Његовим телом није буктала пожудна ватра распламсале младости. Гледао је у лепо, сетно лице једног бића које недужно страда, нестаје у вртлозима изневерених надања. У њему се пробуди нека чудна одлучност- да је спасе и сачува од свих невоља што јој ломе спокоство као олуја крхке гране набрекле од рода трешања.

Свадба је била како доликује домаћинским кућама. Три дана се веселило и лумповало, опијало, подврискивало. У новом дому младу дочекаше са љубављу и свакојаком пажњом. У супружничкој соби, Илија је посматрао бледо лице своје жене, решен да јој живот учини по њеној вољи. Волео је неком нејасном љубављу. Понекад јој је причао бајке, као каквом болесном детешцету. Понекад јој говорио шале да је засмеје. Њен смех је био његов тријумф. Из града јој доносио омиљене колаче и неко воће које не сазрева у његовом воћњаку. Стрпљиво је хранио као рањену срну, приносећи мале залогаје њеним полуосмехнутим уснама. Застирао је ћилимима чезу у коју је лаким замахом смештао своју жену, да је провоза кроз село, да се поноси њоме… да сви схвате да је она сад ребро од његових ребара. Кад се мрак ушуња у њихову собу, ушушкавао је крхко Јеленино тело у миришљаве покриваче, држећи њену ручицу док не заспи. Једног јутра пробуди се срећан. На његовој косматој руци спавала је Јелена. На лицу се смејуљио несумњиви доказ њене задоценеле љубави. На бледе образе као да су се спустиле две румене трешње.У Илијиној души запева радост.

Две године служења војног рока протекоше у примамљивим искушењима и покајању. До Раденка стиже вест о Јелениној удаји. Осећао се изневереним. Па, обећала је да ће га чекати. Некако, по његовом повратку, Јелена се борила са замором, сувим кашљем и врућицом. Привијала се уз Илијине груди, знајући да ће је он спасти од сваке тескобе, немира и болести. Само Богу и свом човеку је веровала. Једнога јутра на белом јастуку угледала је румене трагове. Знала је- то је јевтика. Знала је и зашто се и кад разболела.
-Не дам ја тебе, срно моја. Не дам тееее, чујеш ли ме. И земљу и небо ћу преорати да ти наћем лјека. Знам да ми верујеш. Има на Златибору једна травка што се зове ива. Одма’ ћу је набавити. А, сутра идемо код доктора. У нашој болници има докторка Зинаида, Рускиња, дошла давно. Она ће те спасити. Ја’ње моје, Бог ће те спасити.

У болничкој соби, смештени су болесници који болују од јевтике. Има доста и младежи. Јелена решена да преживи. Дугује то Илији. Он се свакога дана спушта пречицама преко Збојштице и Врела, да јој донесе млади сир и козје млеко. Прочитао у,,Пелагићевом лекару“ да је то лек за ту опаку болест. Месеци пролазе у нади и стрепњи. Пролеће је измамило бледуњава лица на чист ваздух. У кругу болнице висока стабла четинара и којекаквих украсних грмова. Иза једне тује једне очи прате уморне кораке младе жене. Низ лице се закотрља тешка мушка суза. Проклети плави увојци у словеначким горама.Једна крупна шака се стушти на раме младића који крадом посматраше ону коју издаде, изгуби занавек.Осврну се. Сусрет бивших другара.Одмерише се два погледа. У једноме беше помешаног стида, нелагодности, покајања. У другоме одлучности, снаге,непоколебљивости. Илија с презрењем гледаше свог бившег друга. Раденко са тугом тражаше искре пријатељства из давних дана. Чврстина Илијиног погледа га сломи. Све што изусти беху речи које су у истом трену биле молитва и аманет.
-Ја је нисам достојан…А, ти је чувај к’о очи у глави. И моли је да ми опрости, ако може.

-Раденко… Морао сам да је спасем од те љуте ране што јој зададе твоје неверство.Не би издржала. Ја сам је изгледа, волео више од тебе и када си јој оне умилне речи у житном пољу шапутао. Сећаш ли се нашег друговања? Завршило се. Издајицама ја не могу бити брат. И… И не прилази мојој жени- проговори одлучно подигните руке.

Раденко упрти свој бол и стид и крену према болничкој капији.Прихвати пораз као заслужену казну. А, тамо у словеначким горана његов грех се пакосно кикоће његовој несмотрености. Јелена устрептало ишчекиваше свога човека. Иза високе тује појави се његова стасита фигура.Два бића убрзаше кораке, хрлећи у загрљај. Радост се као рујно вино разли по Јелениним образима.

-Води ме нашој кући. Нема на снимку више ни ожиљака. Знала сам да ће твоја љубав бити јача од проклете јевтике.
…У Илијином воћњаку вриска разигране деце. Такав је и он био у времену давном. Мали хајдучићи. Само што сада нема учитеља са шибом. У празном дому Раденко гаси љутом ракијом јад свог промашеног живота. Бог намири све по својој правди. Премеће успомене од зоре до сутона. Беше једном и он срећан. Имао је најлепшу девојку и најбољег друга. И стихови су га напустили, побегли из неверне душе. Само понекад му зрачак светлости обасја лице, кад у игри Јеленина деца претрче у његово двориште, да дохвате одбеглу лопту. У пролеће их је даривао гранчицама мајских трешања. Одламао је витке гране, кршио их као што је њега скршио живот. Једнога дана пробуди се смирен. Мрско погледа на флашу на столу. Пробуди се у њему нешто од дечачких снова, од нетакнуте чистоте у души. Звук црквених звона је допирао из даљине, преко шуме се прикрадао до његовог срца, да га позове у Дом Мајке Божије. Ниси сам, покајани грешниче- шапутао је глас спасоносне наде. Одевен као некад за вашарске игранке, баци се у седло свог верног дората. Једна рука се подиже из суседног дворишта и неприметно га закрсти крсним знамењем. Јелена схвати да му је већ давно све опростила. Својом чистом душом осети да ће и Раденку Бог опростити и да ће му показати пут вере, наде и љубави.

У црквици испод шуме стари прота дочека свог парохијана који је долазио у храм само једном годишње, да донесе на освећење славски колач и жито. Хвала Богу бар је Крсну славу сачувао. Дуго је испод епитрахиља исповедао једну покајану душу. Препород је дошао изненада, Божјом милошћу. На послушања у храм, Раденко је хитао радостан. Постао је и чтец који умилно поје за певницом. У његовој души засијала је светлост из раних година, када је танана душа сневала и писала у осами стихове. Осећао се слободним као соко што узлеће у небеске сводове. Једнога дана у храм закорачи смерност једне танковите Светлане. Дошла из далека, у посету сестри коју један горштак доведе из Сибира да му буде животна сапутница и посвећена мајка Александру и Владимиру. Два погледа се загрлише под иконом Мајке Божје. У Раденковој души бљесну светлост из кандила које осветљаваше икону Богомајке. Нека нестварна умилност преплави његово биће. Никада није тако милозвучно звучала Херувимска песма коју испеваваше из дубина срца, из оних кутака који су сачували чистоту непорочног дечака из његових раних година.,,Иже херувими, херувими…“-тихано, а радосно распростираху се звуци кроз стару црквицу, као благодатна роса спуштаху се на душе верног народа. Млада Рускиња се мољаше с посебним умиљенијем. Њене плаве очи беху загледане у сводове старог храма. У том молитвеном погледу огледала се њена светлосна душа, пуна молитвеног жара. Са усана, скоро нечујно, жуборили су акорди Херувимске песме.Само је тихано утапала свој глас у Раденково умилно појање. Њена висока, стасита фигура беше одевена у раскошну дугу хаљину. Бујну дугу косу прекривала је шарена руска марама од кашмира. Кроз ту одевну смерност исијавала је лепота јединствене душе која је на моменте била потресно раскошна, као да је из рајске баште сишао анђео Господњи. Цело њено биће беше предато молитвеној узнесености. Стари прота је служио литургију на црквено-словенском језику. Неколико старица се крстило и кад треба и кад не треба. Спуштале су своја трошна тела на високе стасидије баш кад треба да одстоје, да скрушено одслушају Молитву Господњу, Симбол вере, Јеванђељску причу.Од свих присутних верника једино Светлана отпева,,Вјерују“ тачно, тихано као да се стиди свог талента и знања.Са скрштеним рукама на грудима, лагано се примицаше путиру да прими часне дарове.Раденко застаде да је пропусти, али она обореног погледа, сачека да он први приђе путиру.

По завршетку службе, стари прота беше некако необично весео. Одавно на његовом лицу не беше такве светачке светлости. Осећао је да је Бог пројавио своју милост и љубав у његовом скромном дому. Светлана приђе да узме благослов, дубоко се наклонивши старом свештенеку.Старе жене се нешто домунђаваху у ћошку цркве.

-Ово мора да је нека велика грешница. Шта има да љуби попу руку. Е, види је како се умотала у мараму, очи јој се не виде. Оклен ли је дошла ‘вамо?Од нашијех није. Што ће код нас да ми је знати.А, виђи, виђи како је наш Раденко гледи.Е, кукала му мајка смантаће га ова туђинка.
-Браћо и сестре, данас је Мајка Божија излила своју љубав на све нас кроз ову невестицу своју. Из далеке нам, а срцу блиске Русије, дошла нам је ова анђеоска душа да увелича ово наше литургијско сабрање. Благословена да си, кћери. Но, да пођемо у гостопримницу, да се мало почастимо- позва своје парохијане стари свештеник.Из бошче од пртеног столњака, замириса пита од јабука. На столу се нађоше и ванилице са пекмезом од шљива, по које кувано јаје и колачићи од пекмеза сушени на купусном листу. Неколико крушака лубеначарки, шефтелије и ораси растрчаше се по столу. Од свих дарова издвоји се један поглед, једно устрептало рађање новог живота.

Заволеше се Раденко и Светлана. Из Сибира до златиборских гора летела су писма као какви голубови писмоноше. Ни брата, ни друга не имаде Раденко. Стари прота не беше избор за његове планове. Преломи у себи- поћи ће код друга из детињства. Осећао је да има у њему још по нешто од старог другарства. Из старог храстовог ормара осећао се мирис патине, ланолина и луча. Његову пажњу привуче народна ношња прекривена везеним чаршафом.На ексеру у гостинској соби тиховала је давно заборављена чутура. Из гена дечака сањара проговорише преци. Из потамнелог рама осмехиваше се лице Светог Пантелејмона.Време је да се роди нови живот у утихнулом дому.
Снажно куцање на вратима, прену Илију. У народној ношњи, са шајкачом на глави, са окићеном чутуром, стајаше Раденко испред свога другара из детињства. На моменат Илија се збуни. Испред њега је стајао онај бистри дечак из његових раних година. А, опет, беше то стасити човек са знамењем њихових предака. Као што је ред, први проговори Раденко.

-Помаже Бог у овај честити дом. Долазим ти у миру и братској љубави, Илија. Буди ми брат. Прими из мојих руку ову чутуру у знак моје братске љубави и благослови ме. Волим једну Светлану, далеко је, далеко. Али тако је близу моме срцу. Ако Бог да, решио сам да се женим. А, ти…Тебе молим да ми будеш и брат и кум. Немам пречег од тебе.
Преко Илијиног рамена огласи се одлучни Јеленин глас.
– Ја се радујем сестри. Пођи,Илија.

Кроз пространи сибирски град тумарају два побратима у српској народној ношњи. Отпоздрављају радозналим пролазницима. О Илијином рамену радости се окићена чутура. Немир у Раденковој души надраста широка сибирска пространства.Што је сусрет ближи, бура у души је силнија. Ломи последње бедеме спокојства. Из сећања светли благост из топлог Светланиног погледа.
У старој дачи чуло се тихо читање-акатиста Светој Ксенији Петроградској. Светлана га је читала са посебном усрдношћу. Веровала је да ће Света Ксенушка умолити Бога да јој пошаље оног којег љуби срцем. Двојица другара на трен оклеваху. Светлана у магновењу спази испред себе Свету Ксенију. Њено лице беше умилно и светло. Сузе потекоше из танане душе. Знала је. Њене молитве биће услишене. Одлучно куцање на вратима прену њене родитеље. Ненадани гости закорачише у лепо уређен дом украшен бројним иконама. Цела једна страна у салону беше испуњена књигама. На зиду се башкарила стара балалајка. На лепом овалном сточићу прибор за чај од старог порцелана.Из самовара се искрадао опојни мирис сибирског биља. Неколико примерака старог оружја беше у витрини од махагони дрвета. Раденко се збуни. Као да су дошли у дом неког руског грофа описаног у романима руских класика. Поколеба се. Он је сеоски домаћин са великим поседом који му оставише преци. Али, у његовој кући осим Светог писма и неколико збирки поезије нема других књига. Хоће ли моћи она да се навикне на скромност његовог дома.
Док Светлана представљаше ненадане госте, нека смелост се зацари на њеном лицу. Та одлучност, помешана са радошћу, охрабри Раденково срце. Илија подиже чутуру спреман да изговори здравицу. Домаћин подиже руку, што беше знак да га сачекају.Тренуци ишчекивања дуги као Тихи Дон. Само Светланине очи беху обасјане неком пламеном надом.

-Сечас давај, давај-Зачу се громки глас њеног оца. Одевен у свечану козачку униформу, са сабљом у сребрним корицама за пасом, са бројним ордењем на грудима, стајао је испред двојице младих Срба који само на трен занемеше, изненађени.Први се прибра Раденко. Са подигнутом чутуром у десној руци, гледаше право у очи њиховог домаћина. Здравица коју беше научио од свога деде потече лепим, чистим гласом из његовог грла. На трен отпи гутљај ракије из чутуре и додаде је козаку у свечаној униформи. Знали су-ако прихвати здравицу и чутуру, добро су дошли, ако одбије биће то њихово понижење и пораз.Одмеравање снаге у дугом погледу. Раденко не обори поглед. Илија ишчекиваше судбоносни тренутак. А, онда крену чутура из руке у руку, уз здавице, смех и песму.
…Светлана донесе веру, наду и љубав у село на оброцима планине. Јелена доби јетрву, сестру и куму. Бог намири све рачуне по милости и правди својој.