МИЛЕВА АЛЕКСИЋ: СВЕТА ЗЕМЉA

Посећујући светиње широм православних земаља, сањала сам да ћу, једнога дана, поћи на хаџилук, у Свету Земљу. То је сан који се снева годинама, читајући Свето Јеванђеље, житија светитеља, слушајући ретке поклонике, који су свом имену додали префикс- хаџи. На хаџилук сам се одлучила изненада крајем лета, 2022. године. Са аеродрома у Будимпешти, после дуге и напорне царинске процедуре ,,летимо” за Тел Авив. Око три сата лета, уз радосно ишчекивање, али и стрепњу колико ћемо се задржати на аеродрому Бен Гурион, пре него уђемо у Свету Земљу.

ТЕЛ АВИВ…Бен Гурион је један од најбезбеднијих и најсавременијих аеродрома у свету. Релативно брзо стижемо на пасошку контролу. Запослене су, углавном, жене. Осавремењеност је максимална. Из искуства ранијих путника, слушали смо да је контрола ригорозна, да се поједини путници сатима проверавају пре уласка у Израел, да су свуда присутне војне патроле које под пуном ратном опремом заустављају аутобусе. Израел је у неком стању сталне борбене готовости. Међутим, моја група је на издавање улазног документа, који важи три месеца, чекала двадесетак минута. Утисак ми је да израелске власти знају све, о свакоме, ко жели да крочи на њихову територију. Локални аутобус и наш водич Палестнац чекају нас по напуштању аеродрома. У Светој сам земљи, на извориштима хришћанства, у сусрету са вековима. Напајање душе може да почне. Кроз прозор аутобуса, посматрам Тел Авив, град модерне архитектуре, широких булевара и чистих улица којима пролазе нови аутобуси, скупи аутомобили и ужурбани пролазници. Млади су одевени модерно, по последњој европској моди. Традиционални Јевреји су у дугим црним капутима са аутентичном јеврејском капом на глави, која означава ком религиозном реду припадају. Ужурбаност, ред и опрезност, то је мој први утисак о Израелу.
БЕИТ САХУР( Поље Пастира) У овом месту смо се сместили у веома лепом хотелу у коме смо имали изузетно гостопримство, љубазност, веома укусну храну и предусретљивост на сваком кораку. Прво изненађење нас је сачекало по изласку из аутобуса. Добродошлица уз осмех и љубазност. Док излазимо из аутопуса, наш пртљаг већ преузимају запослени у хотелу. Чине то са лакоћом и љубазношћу. За све информације, наша запиткивања и радозналости ту је наш локални водич Јасир, Палестинац који је студирао на Београдском универзитету. Српски језик говори на неком симпатичном дијалекту. Возач који ће нас провести кроз сва места Свете Земље је Мурат, изузетно љубазан, духовит, са снежно белим осмехом који личи на бехар расцветалих трешања.
У Беит Сахуру је, поред нове цркве, и стара црква из четвртог века, подигнута на месту где је била пећина у којој су живели пастири. Њима се јавио анђео Господњи и објавио им вест о рођењу Христовом. С леве стране видљиво је место, које поклоници целивају. Ту су пастири чули анђеоску песму:,,Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Пастири су први видели звезду, која их је водила до пећине у Витлејему у којој је рођен Исус Христос, спаситељ света. Као дар носили су јагње, да дарују Богомладенца. На првој литургији били смо у новој цркви у Пољу пастира, у којој сви присутни певају, а деца у стихарима носе иконе у великом входу. У таквом амбијенту се осећа духовна сродност, јединство у вери, једноставност и смерност у комуникацији. Храм је на два нивоа. Одлучујем се за галерију на којој је са десне стране група православних Палестинаца, уредно одевених. Истичу се изузетно лепим појањем, које се узноси до храмовног свода, са кога нас гледају умилне очи Господа нашега. Први пут присуствујем литургији на којој сви присутни узимају учешћа у богослужењу. Чини ми се да се та духовна радост уздиже до неба, да је чује најмилији витлејемски Младенац и да прима наша молитве. Док наша група полако напушта храм, осетих на рамену додир једне лагане руке. Осврнух се. Девојчица у дугој белој хаљини држи у руци танку погачу. Одломи комадић и спусти га, уз смешак, на мој длан. Само на трен ухватих светлост из њеног погледа. Хитрим корачићем сустиже остале вернике и дарује их хлебом нашим насушним. Не знам да ли је то заиста било једно танано, нежно детешце, или анђео Господњи.
ВИТЛЕЈЕМ(Бетл-ехем) Рано устајање. У аутобусу нас дочекује осмехнуто лице нашег возача Мурата. Покушава да нас анимира поздрављајући нас на многим светским језицима. Смејемо се као радосна деца. Осећам се као пастир који је пре две хиљаде година, ходио путевима богопознања. Витлејем је град у Палестинској губернији. Стециште је ходочасника из целога света. Ни ратни сукоби, ни неизвестан мир, не заустављају непресушну реку верника, који пристижу са свих континената.

У Јеванђељу по Луки говори се да је Јосиф са трудном Маријом путовао ради пописа становника у време цара Ирода. Пошто за њих није било места у свратишту, свратили су у пећину у којој су пастири затварали стада. Ту је у јаслама засијала светлост свету. Рођен је Богомладенац коме су мудраци са Истока, вођени звездом, дошли да се поклоне, доносећи дарове:злато, тамјан и смирну. Садашња црква Христовог рођења подигнута је изнад пећине у којој је Христос рођен, а пећина је претворена у црквени олтар. Бурна је историја овог подручја. Многи освајачи су рушили хришћанско знамење, али је извориште вере изнова обнављано и дограђивано. Цар Константин и царица Јелена су, средином четвртог века, подигли осмоугаону базилику. У шестом веку цар Јустинијан је подигао здање које је сачувано до данашњих дана. Окрутни Сарацени су покушали да униште цркву. Увели су коње и везали их за стубове покушавајући да је сруше, али је из једног стуба покуљала река стршљенова која је отерала освајаче. На стубу се и данас види мeсто одакле је кренула најезда стршљенова.

Застајем испред чудотворне иконе Богородице Витлејемске. Молим се за све који ме замолише да их помињем у молитвама. Неколико стрмих степеника води нас у црквицу у пећини. Тишина…Ослушкујем своје срце. Изнад наших глава је камени свод, са десне стране удубљење изнад кога су бројна упаљена кандила. На средини се налази витлејемска звезда која означава место где је рођен Богомладенац. Како да опишем тај осећај, ту усхићеност што се налазим пред колевком Господњом? Прилазимо, у молитвеној скрушености, љубимо место где су биле пастирске јасле, а у њима Јагње Божије. Заиста, амбијент подсећа на пећину која је скровиште, прибежиште, дом, колевка… Још једна литургија коју служи духовник нашег путовања. Међу људима добра воља…У једној од камених одаја налази се костурница дванаест хиљада витлејемске деце, коју је цар Ирод погубио, верујући да ће међу њима погубити и малога Христа. Гледам у малене лобање Витлејемских младенаца, несвесна на каквом се светом месту налазим.

Још једна знаменита личност рођена је у Витлејему, Давид- цар Израиља и писац божанствених псалама. Једна од најлепших легенди везана је за цара Давида. Остала је до данашњег дана као пример борбе између јаког и нејаког, између храбрости и кукавичлука. Као најмлађег у породици, Давида су слали да чува стадо оваца. Изузетно надарен и паметан, дечак је лепо певао, свирао на харфи, писао узвишену поезију. Песме које је писао сабране су у књигу псалама, која је и у данашњем времену узвишена духовна поезија. Красила га је изузетна храброст и одважност. У нападима на јеврејску земљу, био је обичај да се одаберу два јунака из противничких војски, па ко победи у борби, тог народа је победа. У јеку битке са Филистејцима, изађе на двобој веома снажан јунак Голијат. Неколико дана је изазивао Јевреје, говорећи им да нису верни Богу, да немају јунака за двобој. Давид је то чуо и изашао је Голијату на мегдан. Успут је из потока изабрао каменчиће за праћку. Тако је погодио Голијата у чело, онесвестио га, пришао му и пробо му груди његовим мачем. Цара Давида Јеврији поштују на јединствен начин. У то сам се уверила када сам посетила његов гроб у Јерусалиму. Са узвишеном молитвом стоје пред његовим кивотом, читајући молитве из својих верских књига, потпуно искључени од спољашњег света.

ЈЕРИХОН-(ГОРА КУШАЊА-ХОЗЕВИТСКИ МАНАСТИР) је један од најстаријих градова на свету. Стар је десет хиљада година. Налази се на 258 метара испод нивоа мора. Једна легенда, из библијских времена, казује:,,Преко реке Јордана, људи који су живели у Јерихону, били су у страху због приближавања Израиљаца. Бог је рекао Исусу Навину план за освајање града. Требало је шест дана да обилазе око градских бедема. Седмог дана свештеници да снажно дувају у трубе, а војска да виче. Тада ће зидине саме пасти.”Тако су Израиљци освојили град. Зато су трубе у Јерихону, симбол града и оригинални сувенир. Док се спуштамо према Јерихону, осећамо благу вртоглавицу, и зујање у ушима. Изнад древног града, налази се Гора кушања у којој је Исус Христос, за време четрдесетодневног поста, кушан од ђавола, који му је обећавао сва овоземаљска блага, ако му се поклони. Господ је мудрим одговорима поразио ђавола.

На путу за Јерихон, пролазимо поред лепо уређених плантажа урми, манга, банана, поморанџи…Свако стабло је брижљиво однеговано, гроздови урми и банана груписани сазревају на пустињском сунцу. Крупни плодови манга савијају гране према земљи, као верници у молитви. Питам се како се наводњавају ове плантаже отргнуте од пустиње. Одговор добијам од нашег локалног водича. Израел и цела Палестинска област снабдевају се водом са Голанске висоравни за коју се у ратним сукобима изборио Израел. Наш возач Мурат нас бодри, уз раскошни осмех, показујући нам на стрму стазу, која води до Хозевитског манастира. У стенама се назиру манастирске келије. Нанизане су на хридима, као гнезда за орлове. Све изгледа као да је на дохват руке. Септембар је. Температура ваздуха је преко тридесет пет степени. Успињемо се у колони, неко спретније, неко застајкујући, дубоко дишући. Памучна танка хаљина, удобне патике од танке коже, на леђима лаган ранац. Проверавам да ли имам довољно воде. Чини ми се да нема краја прашњавој стази, на којој ситни каменчићи враћају кораке уназад. На крају напорног успињања дочекује нас Хозевитски манастир. Монашке келије су утиснуте у пећине. Наниназине су се једна потред друге. Само камене хриди и небо изнад каскадног каменог масива. У долини снева Јерихон. На оваквим местима душа је одвојена од свега што нарушава мир. Молитвеност је снажна, узноси се са хриди до неба. Овде се налази реплика молитве Богородици:,,Достојно јест.”Пожелех да овековечим овај тренуак огрнута српском заставом. Неколико фотографија за успомену. Спуштање је протекло много једноставније и лакше од успињања. На паркингу је немогуће заобићи продавницу сувенира и сушеног пустињског воћа. Испред кафеа, који нуди и хладно цеђени сок од манга и нара, излежава се камила. Окићена је ручно тканим ћилимом и огромним кићанкама заденутим иза ушију. Пожелех да будем Бедуинка из пустиње, у дугом каравану који проходи песковитим динама.У продавници ме дочекује изобиље свакојаких примамљивости, датуле, крупне као наше шљиве маџарке, сушене кришке манга и банана. У врло лепим боцама ликери разних боја и укуса. Тамнопути дечак радосно узвикује:,,Мама Србија!” Тај усклик и радост су искрени, спонтани. Бљесну ниска белих зуба из раскошног осмеха. Млади Палестинац, ми полази у сусрет раширених руку. Загрлих их га. Пригрлих уз своје срце дете из неког другог народа, другачије вере. Привило се уз моје груди као какво маче, слушам му откуцаје срца. Показује ми руком на другог дечака који посматра радосни сусрет са неком сенком сете. Палестинско дете ставља шаку на срце и каже:,,Палестина.”Потом прилази другару, ставља шаку на његово срце и каже:,,Израел.” Схватих… Приђох и загрлих и израелско дете. Када би одрасли људи били као безазлена деца, човечанство би било рај на земљи…

У Палестини, као и у Израелу, постоји права уметност трговања. Ако само додирнемо одређени премет, или застанемо на тренутак, разгледајући га, нећемо лако изаћи из радње, без пазарене робе. Журба и одбијање цењкања сматра се непристојношћу. Кафа са посебним укусом кардамона, служи се у малим чашама. Ту су и ликери за дегустацију и корпице са сушеним воћем. Све је у маниру гостољубивих домаћина. Умеће трговања може да почне. Власник радње нас пушта, извесно време да разлгедамо робу, а онда нам прилази са љубазним осмехом. Цењкање може да почне. У мојим рукама раскошна туника са ручно везеним мотивима. На понуђену цену одмахнух руком. Покушавам да вратим хаљину на своје место. Шармантни осмех нуди нижу цену, али и ја ,,коња за трку имадем”. Опет, уз смешак, враћам хаљетку. Као да ми чини велику услугу, узима из мојих руку тунику, сматрајући да је продата, понудивши је упола цене. Више не могу да се цењкам. Побеђена сам. Хаљина је спакована у лепој кеси са пустињским мотивима. На дар добих и мали сувенир. Сви задовољни. На сточићу у углу изложене су урме, сушени манго и неке егзотичне воћке. То су узорци за дегустацију. Одавде је немогуће изаћи док последњи долар не напусти наше новчанике. Са пуним рукама пакетића, у којима су сушене датуле и манго напуштам радњу, испраћена наклоном и ниском бисера из осмеха. ,,Мама Србија…!-виче за мојим корацима палестинско дете и маше ми, маше својом тамнопутом ручицом. Другом руком грли свога другара.

МАНАСТИР СВЕТОГ САВЕ ОСВЕЋЕНОГ (Мар Саба) налази се у Јудејској пустињи, недалеко од Мртвога мора. Подигао га је у петом веку Свети Сава Освећени. По свом оснивању добио је значај Велике лавре.

Из Беит Сахура крећемо у Јудејску пустињу одевени за прави пустињски амбијент. Опредељујем се за белу одећу и лагане кожне патике. Наш возач Мурат прича анегдоте. На поласку на хаџилук нисам знала шта да очекујем. Овде се све брзо мења, као временске прилике. Међутим, спокојство које се осећа на сваком месту, одаје утисак нормалног живота. Једино присуство војника на пунктовима, између израелске и палестинске стране, сведочи о потенцијалном сукобу два народа која се боре за сваку стопу Свете Земље. Израел и Палестина су раздвојени високим зидом, дугим преко шест стотина километара. Тај зид је видљив са пута који нас води до светих места. Из даљине изгледа као вијугава сива змија. Наш Мурат нас вози аутобусом кроз део Јудејске пустиње. Докле поглед досеже, само песак, камен и брежуљци пешчаних дина. Не назире се никаква вегетација. На узвишењу, изнад манастира Светог Теодосија, чека нас неколико теренских возила, наша превозна средства до манастира Светог Саве Освећеног. Клацкамо се на макадамском путу, измештени из урбанизације. Замишљам апостоле и подвижнике који су ходали боси Јудејском пустињом. Како ли је Света Марија Египћанка четрдесет година провела сама у пустињи? Како је Светог Илију хранио гавран? Како је Свети Герасим Кефалонијски припитомио лава, који му је долазио у пећинску келију? Из размишљања ме прену нестварн призор, манастир Светог Саве Освећеног на рубу каменитих хриди, смештен на ивици Кедронске висоравни.

Манастирско здање и високи бедеми су складно уклопљени у пустињски амбијент. Боја зидина и манастирских здања је у теракота боји песка и камена. Дочекују нас упорни продавци воде и сувенира. Тамнопута деца се умиљавају нудећи напитке и кафу из термоса. Повици на арапском језику, ужурбаност, хитрост… Испред свих светиња, које посећујемо, неизбежан је сусрет са трговцима разно-разних производа, Упорност и умеће трговине, доведени су до перфекције. А, опет све се чини са поштовањем и стилом, упорно, убедљиво, али одмерено. Дефинитино, закључујем да је верски туризам главни извор прихода за палестински народ.

У манастир могу ући само мушкарци. Тешка дрвена капија пропусти хаџије из групе. Вирнух кроз отворена врата у манастирску порту. Чудесни мир…Сунце немилосрдно пече. Скуписмо се под једином маслином, која нуди какав-такав хлад. Неко је мислио и на ходачаснице које остају испред манастирских двери. Испод маслине поређани су пањеви, импровизоване столичице за предах. Пожелех да осмотрим унутрашњост манастирске порте са бедема. Док се успињем, иза леђа чујем танани гласић који звучи као упозорење. Тамнопути дечак трчи за мном, сустиже ме и задихан стаје испред мене. Мали, добри заштитник. Показује на зидине, маше главом, час лево, час десно и одлучно ми показује да се вратим. Прича брзо, задихано, одлучно стојећи испред мене док не кренем назад. А, била сам близу циља. Јасно ми је све. На ручицу са дугим тамним прстима, спустих новчић. Овде се бакшиш, као вид захвалности, подразумева. То је део културе и обичаја, део традиције.

…Свети Сава Освећени је постао монах у осмој години живота, у Кападокији, у Малој Азији. Са осамнаест година дошао је у Јудејску пустињу да се подвизава у пустињским испосницама. По легенди Пресвета Богородица му је дала заповест да оснује манастир у пустињи, на рубу Кедронске висоравни. Тако је настао манастир у облику утврђења опасан високим бедемима. Једини проблем је био недостатак воде. Молећи се у пустињи, Свети Сава Освећени је видео магаре које копитима снажно копа пустињску земљу. На том месту потекао је извор чудотворне воде. Главна црква у манастиру је посвећена је Пресветој Богородици. У манастирском комплексу налази се више параклиса, црквица и монашких келија. У једној од њих је живео и Јован Дамаскин, веома образован духовник тог времена. Захваљујући њему Српска православна црква поседује немерљиво благо, икону Богородице Тројеручице. Јован Дамаскин се родио у Сирији, у веома угледној хришћанској породици. Борио се против скрнављења икона. Лажно оклеватан да је спремао побуну против исламске власти, био је кажњен одсецањем десне руке. Измолио је да му се преда одсечена рука. Ту ноћ провео је усрдно се молећи Пресветој Богородици. У молитви је заспао и уснио Богомајку живу на икони која му је рекла да не треба да се жалости, да му је рука зацељена, али да треба да настави да се бори у заштити икона. Пробудивши се, схватио је да му је рука зацељена, да се на месту одсецања види само танак траг у виду црвеног кончића. Из захвалности за чудорворно исцељење, Јован Дамаскин је направио руку од сребра и придодао је икони Мајке Божије. То је наша хиландарска Богородица Тројеручица.
Крсташи су у свом рушилачком походу, однели мошти Светог Саве Освећеног у Венецију. Тек седамдесетих година двадесетог века, враћене су у манастир у Јудејској пустињи. Монаси су сведочили да је светитељ раширио руке и подигао се да би му скинули папске одежде. У манастиру је расла висока палма коју је својом руком засадио Свети Сава Освоћени. Монаси су то свето дрво зову финика. Када су његове мошти однете у Венецију, палма се осушила и иструлила. По повратку моштију, изникли су младари нове саднице. Чај са тог светог дрвета помаже бездетним родитељима.

У прошлости, била је јака спона између лавре Светог Саве Освећеног и српских владара који су помагали манастир, али и многе друге светиње у Светој Земљи. Читав један век манастир је био под управом српских монаха. Походећи Свету Земљу, Свети Сава Српски даривао је многе светиње у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и хаџијама. Подигао је конаке у манастиру, у близини цркве Светог крста недалеко од Јерусалима.На брду Сиону је основао српски манастир. Том приликом је купио и кућу Светог Јована Богослова, звану Сионска горница, у којој је одржана Тајна вечера. У свом другом ходочашћу у Свету земљу, све српске светиње је поклонио манастиру Светог Саве Освећеног чији је био сабрат.

Будући прозорљив, Сава Освећени је оставио пророчанство, да ће доћи монах царскога рода, који ће носити његово име. Заповедио је да му се преда његов жезал и икона Богородице Тројеручице, да му се укажу све почасти и поштовање. Као знак да је стигао изабрани гост, наговестио је да ће жезал са зида пасти пред његове ноге. Био је то наш српски светитељ, Свети Сава. На дар је добио и чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице. Ове светиње се чувају у манастиру Хиландару…

Гасимо жеђ последњим капима воде. Око нас трчкарају тамнопута деца, која нам продају воду и егзотичне напитке. Стари Арапин, тешког хода, дели нам по гранчицу непознате биљке. Узимамо је збуњени, не знајући шта ћемо с њом. А, потом нам прилази са испруженом руком, очекујући да на испуцали длан спустимо по који новчић. Једна ходочасница нам објасни да је то финика, да помаже нероткињама да добију потомство. Стари човек замаче из нашег погледа. Коначно, отворише се манастирска врата. Монаси изнеше свете мошти да их целивамо. Мушкарци из наше групе, вратише се пуни утисака. Неколико ходочасница понесе гранчице чудотворне палме са вером да ће гугатање новорођенчета испунити и њихов живот.

МАСЛИНСКА ГОРА-ГЕСТИМАНСКИ ВРТ –Обрасла бујним растињем и маслинама, замирисана биљем и цвећем, уздиже се Маслинска Гора. То је плодна област између Јудејске Пустиње и Јерусалима. Између високих црногоричних стабала извирују звоници бројних цркава. Заиста, рајска башта. Утискујемо своја стопала у стопе Господа нашега Исуса Христа, који је овде долазио са својим ученицима на проповед и молитву. Са врха Горе пружа се величанствен поглед на Јерусалим, који је удаљен око једног километра. На врху Маслинске Горе налази се место са ког се Исус Христос вазнео на небо, четрдесетог дана по Васкрсу. То место је означено каменом у храму Вазнесења. Недалеко се налази древно гробље. Верује се да ће са овог места почети васкрсење мртвих. Од бројних храмова на Гори, својом лепотом се издваја манастир Свете Магдалине. Златне куполе, препознатљиве за руске светиње, изирују између високих чемпреса. Манастир је подигла руска царска породица у седамнаестем веку. Све је раскошно у овом храму, све монументално. Руске монахиње, попут анђела, поју молитвене песме. Душа се пуни благодатном радошћу. Нека тиха језа прожима ми крвоток. Плачем… Сузе се сливају у поточићима на моје груди. Овакву духовну узнесеност осетила сам само у Дивјеву, у Русији. Подигох поглед са мојих уплаканих дланова. Моје очи се сусретоше са плавим погледом сићушне монахиње. Да ли је то поглед анђела? Пружам јој руке понесена молитвом. На њеном рамену моје лице нађе радосно прибежиште. Једна сићушна рука ме милује по коси која извирује испод свилене мараме. Спознах Божију љубав оличену у Божјем створењу. У манастирској лавки купих миомирисни тамјан и свето миро.
… Марија Магдалина је била верна Христова следбеница која је римском цару Тиберију однела црвено васкршње јаје као симбол Христвог васкрснућа. Поздравила га је са ускликом:,, Христос васкрсе!”. Била је једна од жена мироносница. За време свог живота два пута је видела васкрслог Господа.

На Маслинској Гори налази се и камен на коме је Христос седео када му је пришао Јуда да му да издајнички целив, пре него ће га ухапсити Иродови војници. Спуштајући се са Горе, долазимо до Гестиманског врта. Уска стаза пресеца стари маслињак. Древне маслине са упреденим стаблима, чувају молитве Господње. Верује се да је осам маслина старо две хиљаде година. После Тајне вечере, са једанаест апостола, Исус је дошао на Маслинску Гору. Дошао је да се испуни предање, да приложи свој живот за спасење света. Овде је узносио Богу Оцу своју молитву:,,Оче, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша. Али, не како ја хоћу, већ како Ти хоћеш.” На месту молитве подигнута је црква ,,Агонија”, у самом подножју Маслинске Горе. Карактерише је унутрашњост украшена бројним мозаицима. Овај храм још зову ,,Храм дванаест нација” јер је толико земаља учествовало у његовој градњи.

Ходајући Маслинском Гором, долазимо до цркве ,,Оче наш”. У њеној порти налазе се плоче са молитвом ,,Оче наш” на шездесет три светска језика. Шетам између табли идентичног облика и величине, нестрпљиво ишчекујући таблу на српском језику -,,Оче наш” на ћириличном писму. Стојим испред табле, читам молитву коју је на овом месту установио Исус Христос и оставио је свим покољењима да се моле до свршетка света. Однекуд се завијорише боје српске заставе. Скупљамо се као птићи испред ,,наше” табле. Још једна фотографија за незаборав.

ЈЕРУСАЛИМ је мој поглед очарао са врха Маслинске Горе, од које је удаљен око хиљаду корака. Тако су раздаљину мерили рани хришћани. Поглед се, најпре, зауставља на високим бедемима, који опасују град, и на златној куполи џамије Ал Акса, која се доминантно истиче у средишту Старога града. Испод Маслинске горе, у близини пута, налази се црква посвећена Светом Архиђакону Стефану. Пре него нас је прихватио најсветији град на свету, посетили смо храм подигнут на месту где је био заточен и мучен први Христов ученик и страдалник за веру, Свети Архиђакон Стефан. Амбијент, који дочарава тамницу, подсећа на пећину. Додирујем камен по коме су капале грашке зноја и капи крви светог мученика. На простору Свете Земље сваки камен, свака стопа, зрнце песка су освештани памћењем, предањем, страдањем, молитвом, светошћу… Речи су слабачак покушај да дочарам узнесеност душе и жедно испијање духовности која се нуди у изобиљу, у златним сасудима.

Јерусалим се налази међу брдима Јудеје, између Средоземнога и Мртвога мора. Најзначајнији је град на свету. Овај јединствени град носи и назив ,,Пупак света.” Седиште је три религије: хришћанске, јудејске и исламске. Град је подељен по квартовима: хришћанском, јеврејском, муслиманском и јерменском. У својој дугој историји припадао је бројним освајачима, уништаван и обнављан, носио је сачувано своје памћење које ће трајати до краја времена. До дана данашњег, упркос прецизним проучавањима, историчари, археолози, теолози…не могу да се сложе ко су били први становници, власници, јеруласимски. Око тога се споре Јевреји и Палестинци чији преци су били први становници древнога града. Вероватно, свако ће остати у свом убеђењу, заувек. Данас је Јерусалим подељен град –на источни, у коме су најсветија места везана за хришћанство, али и за јудеизам. Овде је све на волшебан начин испреплетано. Само велика толеранција и стрпљење могу чувати мир у граду над свим градовима. У западном делу Јерусалима је административна управа, израелски парламент, Кнесет.

Окупљени испред древних зидина, ишчекујемо улазак у Стари јерусалимски град. Са друге стране поглед се распростире по висовима Маслинске Горе. Из високих чемпреса извирују звоници храмова. У подножју се јасно види црква ,,Агонија” на рубу Гестиманског врта. Поред нас журно промичу пословно одевени Јевреји и по неки ортодоксни Јеврејин са упадљивом одећом која сведочи коме религиозном реду припада. Навикнути на свакодневне ходочаснике, не обраћају пажњу на нашу групу, која се шћућурила уз вођу нашег путовања. Улазимо кроз капију ,,Светог Архиђакона Стефана”. То је најближи пут до успоните стазе ,,Виа Долороса”(Стаза бола) којом је проходио Господ Исус Христос носећи крст до Голготе. На ,,Стази бола” је четрнаест станица везаних за пут страдања Господа Исуса Христа. Закорачисмо на стазу суза. Успонита уличица је пополочана углачаним каменим плочама. С обе стране стазе бројне су трговинске радњице. Неке су ,,закорачиле” и на стазу. Ако само на трен застанемо, изгубићемо групу, или ћемо се укључити у групу неких других ходочасника, пристиглих из свих крајева света. Ходамо, молитвено тихујући, утискујући уморна стопала у далеку хришћанску историју. Тихост на уснама, болност у души. Понудих се да понесем торбу сестри која с напором хода поред мене. Погледа ме кроз сузе:,,Није ми тешка торба. Како је Он носио овом стазом свој крст…”На првој станки Христос је осуђен на смрт, на другој су му мучитељи ставили круну од трња. То место се зове Литостротос. Ту је Пилат узвикнуо:,,Ево, човека!”На трећој станици Господ је први пут посрнуо под крстом, на четвртој је срео своју Пресвету Мајку. На том месту је Мајка последњи пут видела свога сина. Сада се ту налази Јерменска капела. На петој станици је Симону из Кареје наређено да помогне носити крст. У овом делу улица постаје веома успонита. Застајемо, скупљени једни уз друге. Свештеник чита Свето Јеванђеље. Господе, спаси нас и помилуј. Свако од нас носи свој крст. На шестој станици је Вероника истрчала из своје куће да убрусом обрише зној и крв са лица Господњег. Седмо застајање је било на месту другог посртања под крстом. На осмом застајању Господ се обратио јерусалимским женама:,,Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и децом својом.”(Јеванђеље по Луки). На деветом застајању, Господ је пао последњи пут на путу до Голготе. Десета станка је место где су подељене хаљине. ,,Раздијелише хаљине његове бацивши коцке…” (Јеванђеље по Матеју).Једанаеста је Голгота, место распећа, дванаеста –Господ је преминуо, тринаеста-скидање тела са крста, четрнаеста- Христос је положен у гроб рукама свештеника Јосифа из Аритмеје који је измолио тело од Пилата.,,И метну Га у нови гроб што је био исекао у камену, и наваливши велики камен на врата од гроба, отиде…”(Јевађеље по Матеју).

Ходамо ,,Стазом страдања”. Свако је загледан у своју душу. Преиспитујемо се колико можемо понети животна искушења, свој крст и сопствену голготу. После ове стазе, засигурно, многа схватања живота, многа вредновања и циљеви добиће другачије усмерење. Из Јерусалима је немогуће вратити себе предходног у животну свакодневницу. Треба заслужити префикс хаџи и носити га брижљиво бдијући над својом душом. Испред Цркве Христовог гроба или Цркве Васкрсења, чекају бројне групе верника да уђу на поклоњење Христовом гробу. Ту су хаџије из целога света. Уочљиве су групе из Етиопије, из Бразила, из Шангаја. Сви имају своју специфичну иконографију, гардеробу, хришћанске симболе. Чекамо трпељиво, премештајући се с ноге на ногу, да одморимо уморна стопала. У храму тишина, у дугом реду стрпљиво се поклањамо, целивамо гроб и излазимо не задржавајући се превише. Слава ти Боже, што си ме удостојио да дођем на место твог страдања и васкрсења. На благодатном огњу, на тренутак, палимо свежањ од тридесет три свеће које ћемо понети као благословени дар својим домовима. У комплексу храма пажњу ми привлачи плоча пред којом клече верници спуштених глава на испуцалом мермеру. Прилазим чекајући свој тренутак за поклоњење. То је камен на који је положен Христос када је скинут са крста. Из пукотина непрестано мироточи миро. Спуштам главу на мермер удишући благодатни миомирис, освештавајући своју душу и мараму која уоквирује моје лице.

Следећег дана били смо на литургији у цркви у којој се налази гроб Пресвете Богородице. Дочекао нас је српски свештеник који у низу година живи и служи у Јерусалиму. Гроб Богомајке је на средини храма. Издвојен је као у малој ниши. Налази се под стаклом. У том простору вођа нашег путовања се дуго молио пре почетка литургије. Пресвета Богородице, спаси нас. У овом храму налазе се и гробови родитеља Пресвете Богородице Јоакима и Ане.

Слободно време, пре повратка у хотел, свако проводи на свој начин. Са сестром ходочасницом, с којом сам се зближила још на аердрому, одлазим да се провучем кроз ,,Иглене уши”, које су симбол за трпљење и спасење.(,,Теже је камили проћи кроз иглене уши, него богаташу у Царство небеско.”) Заиста између две стене, тешко је провући се кроз узани отвор и продужити до ,,Зида плача”, култног места за јеврејске вернике, али и за бројне туристе из целога света. Ходајући уским јерусалимским уличицама, осећам се као једна од жена мироносница, приспела из једне земље на ветрометини светских путева. И мој народ непрестано, кроз векове, носи свој крст, сведочећи на тај начин да припада народу Божјем. У малим радњицама је изобиље сувенира, кожне галантерије, дивних сандала од фине меке коже, свила, накит, ешарпе, керамика, сребро…Ако само застанемо испред радње, вешти трговци нас неће пустити док не купимо бар неку ситницу. Вештина цењкања је доведена до савршеног умећа комуникације. Све је пропраћено финим манирима, осмехом и ненаметљивишћу. Не морамо знати ни арапски, ни јеврејски језик, лако се споразумевамо, у свему. Поверење се подразумева. Сви народи у Јерусалиму веома држе до части. Овде нам нико неће закинути ни један цент, ни један шекел у кусуру. Посебно поштовање показује се према женама, на свим местима, у свакој ситуацији. Међутим, није дозвољено фотографисати муслиманске жене и ортодоксне Јевреје. То се сматра непримереним гестом и узнемиравањем. Још један манир је неизбежан у Јерусалиму-бакшиш. Заиста, безначајан је тај износ чашћавања у односу на захваност, предусретљивост и љубазност која се дарује на сваком кораку. На малим, покретним тезгама, продаје се дивно пециво, упаковано у целофан. На сваком кораку нуди се ручно цеђени сок од егзотичног воћа. У једној уличици може се добити све- од накита, сувенира, гардеробе, хране, напитака…Просто пожелимо да се шуњамо тим шареним простором, измештени из бучне хаотичности и градске ужурбаности. Свако здање, сваки камен на стази, сваки прозор су сведоци далеке и богате историје.
Где год се нађем, изван мога отачества, тражим трагове постојања мога народа, записе остављене у здањима, повељама, граматама и задужбинарству. У Светој Земљи тих дубоких трагова је толико да су уписани за памтивек. Можда и због тога, на помен да смо Срби, наилазимо на добродошлицу и поштовање код свих народа. Изненеђење и понос испуниће моју душу пред дверима храма посвећеног Светим Архангелима, Михаилу и Гаврилу. Манастир се налази у близини Христовог гроба. Подигао га је цар Душан. Поред цркве саградио је болницу за бесмоћне и болесне. Триста година манастир је био у поседу српских монаха и дом за бројне српске ходочаснике који су долазили на хаџилук у Свету Земљу. Изненађена сам сазнањем да је манастир Врањина на Скадарском језеру, са свим својим поседима и виноградима, био метох манастира Светих Архангела. Био је то славни период манастира Врањина, када је бројао преко три хиљаде монаха.

Седим на високој стасидији у цркви Светих Архангела. Осећам се спокојно, као у свом дому. Нека чудна радост излива се из срца, прелива се преко патинираних фресака, па се слива у једну крупну сузу поносницу. Овде су, кроз векове, грејали душе и јачали веру, српски краљеви, путописци, боготражитељи, неимари, хаџије из свих српских земаља. Кад збори душа, чује гласове из давнине, али и молитвеност упијену у древном иконастасу и сваком кутку храма.

Јерусалим се у Јеванђељима помиње више од сто пута. Предсказање казује да ће у свом другом доласку Исус Христос ући у град кроз,,Златну капију” која је сада закључана. У Давидовим псалмима снажан је стих, завет:,,Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја…”Такво завештање је преношено кроз векове и нашло је своје испуњење у савременој историји јеврејског народа, који се кроз миленијуме у расејању поздрављао:,, Догодине у Јерусалиму.”

ВИТВАРА-ЈОРДАН –река крштења и духовног просветљења. Када сам се спремала на хаџилук у Свету Земљу, понела сам бели стихар за погружавање у реци Јордану. Донела сам га из Русије са јединственог ходачашћа великим руским лаврама и манастирима. Вило је то испуњење дуго сањаног сна. У том стихару сам се погружавала на Источнику Светог Серафима Саравског, у језерцету које уоквирују танковите брезе, у води чија је температура три степена. Тај стихар ће повезати две свете воде које ће потећи мојим духовним крвотоком.

…Света места у Израелу и Палестини су тако згуснута, као да се надовезују једно на друго. Река Јордан је од изузетног значаја за народе различитих религија и националности. Сви је, с разлогом, могу назвати својом реком. Извире северно од Галилејског језера. С обзиром, да је подручје, кроз које протиче, сиромашно водом, државе којима припада, максимално користе њене ресурсе. Зато је садашњи ниво реке веома низак, а ширина на појединим местима је свега неколико метара. Протиче кроз Јордан, Палестину и Израел. Улива се у Мртво море. По предању на месту где река Јордан излази из Галилејског Језера, крштен је Исус Христос, Спаситељ света. Зато се на овом месту, крштавају многи ходочасници. За Израелце је Јордан симболика слободе, јер су преко реке, у древна времена, прешли у Обећану земљу и избавили се од ропства. За хришћане, река Јордан је света вода, на којој се догађа једно од три чуда у Светој Земљи. Поред благодатног огња на Васкрс у цркви Христовог гроба, благодатног облака на Преображење на Тавору, треће чудо се догађа на Крстовдан у Јордану. Када Јерусалимски патријарх очита молитве и спусти у реку сребрни крст, вода почиње да тече узводно. У то су се уверили многи верници, чак су то забележили својим камерама…
У белим стихарима стојимо на обали Јордана. Нисам знала како изгледа света јорданска вода. Можда сам очекивала неку већу реку, која протиче бучно између брда, или широко разливену кроз равницу. Међутим, испред мене је река која се може препливати у неколико замаха. Налазамо се на израелској територији. Испред нас је застава са давидовом звездом. Са друге стране обале, вијори се застава државе Јордан. Река је државна граница између две земље које су у блиској прошлости биле у ратном сукобу. Строго смо упозорени од локалног водича, да не пливамо на супротну страну. Схватили смо. У свету воду, најпре улази свештеник, духовни вођа нашег путовања. Ми, као какви бели лабудови, улазимо једно по једно у воду, прекрстимо се, пољубимо крст. Свештеник три пута потапа нашу главу у воду. Освештани смо у светом Јордану. Слава Богу за све!
ТАВОР је једна од светих гора, у Светој земљи. У библији се помиње као граница између три племена израиљева: Завулонова, Исахарова и Нафалимова. Налази се на израелској територији, девет километара југо-источно од Назарета. Познат је по Преображењу Господњем, описаном у Јеванђељима.,,Једнога дана, треће године своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део своје божанске славе. Поред Христа указаше се и Мојсије и Илија и разговараху с њим о смрти која га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, и глас из облака говораше:,,Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте.”(Мт 17,5). Петар, Јаков и Јован су били омиљени Христови ученици. Јованово име у хришћанству представља љубав, Јаковљево наду, а Петрово( Симоново) веру. Вера, нада и љубав су основни темељи хришћанске вере. Сваке године на празник Преображења, у току литургије, на вернике се спушта благодатни облак. Узалуд су метеоролози покушавали да објасне тај феномен. То је једно од Божјих чуда. Благодатни облак се појављује само тога дана изнад храма посвећеног Светом Илији.

…Од нашег локалног водича, опоменути смо да обујемо удобну обућу, јер ћемо једну етапу пута, до врха Тавора, прећи пешачећи. Део пута путујемо у комбијима, непрестано се успињући. Манастир Светог Илије се налази на врху горе. Дочекују нас љубазне грчке монахиње. Испред царских двери налази се комад камена на ком је стајао Исус Христос када се преобразио. Већи део камена налази се у олтару. Манастирска порта је украшена брижљиво негованим цвећем. У гостопримници смо послужени воћним соком коме нисам успела да одредим од ког је воћа спремљен. Наша група се разишла по манастирској порти, разгледајући пределе у подножју горе. Моју пажњу привлачи град, у подножју, са белим зградама, скоро идентичне архитектуре. Нешто касније ћу сазнати да је тај бели град Назарет.
НАЗАРЕТ је град на северозападу Израела, који у данашње време броји око шездесет пет хиљада становника. Насељен је, углавном, арапским становништвом. Стециште је реке поклоника, из целога света, који долазе у место Христовог одрастања, да се поклоне у његовом дому и у храму Светог Архангела Гаврила, на месту где је Богородица примила благу вест о рођењу Богомладенца. Изван древног Назарета настао је још један град, модерние архитектуре, који је насељен, углавном Јеврејима досељеним из целога света.

На месту где се анђео Господњи јавио Пресветој Богородици, подигнут је православни храм у коме је сачуван извор на ком је Богомајка стајала када је зачула благу вест, да ће зачети од Духа светога, да ће родити сина којему треба да надене име Исус. Спуштамо се низ дуги ред степеница, које од широких, масивних врата, воде до места на коме жубори ограђени извор бистре воде. Мноштво металних новчића светлуца у води. Ми нисмо бацали новчиће, само смо стајали загледани у бистру воду, благодарни Богу што нас је довео на место где је своје стопе утиснула за вечност Света Мајка. Поред жуборавог извора, налази се и освештана вода коју добијамо на благослов.

…Свети Архангел Гаврило је благовесник радосне вести. Док је Света Ана туговала у врту, зато што је бездетна, јави јој се анђео Господњи рекавши јој, да ће родити кћер и да ће јој наденути име Марија. У истом часу, ту радосну вест саопштио је и Јоакиму, њезином мужу. Благу вест је јавио и свештенику Захарији и његовој жени Јелисавети о рођењу Светог Јована Крститеља и Претече Господњег. И пастирима је јавио радосну вест о рођењу Исусовом, узвикнувши:,,Јављам вам радосну вест. Данас се роди спаситељ света!” Тада се зачула песма анђела:,,Слава на висини Богу и на земљи мир;међу људима добра воља!”Анђео Гаврило се јавио и женама мироносницама саопшавајући радосну вест о Васкрсењу Христовом…

Ходамо старим градом Назаретом. Овим уличицама је проходио млади Исус. Питам се како су протицале његове ране године, пре него је почео да учи столарски занат, да чита свете књиге у синагоги, да држи прве проповеди…Да ли је у Назарету настала пословица:,,Најтеже је бити пророк у своме крају.” Ово је град његовог детињства, стасавања у проповедника, чудотворца и исцелитеља. Прва чуда није учинио у своме крају. Јагње Божије…

У уским уличицама начичкано је мноштво радњица са оријенталним производима. Испред радњи и кафеџиница седе мушкарци, обучени традиционално, равнодушни за странце пристигле из неких далеких крајева. Удубљени у своје озбиљне разговоре, нехајно повлачећи димове дувана из дугачких муштикли. У посластичарницама оријенталне посластице, преливене слатким сирупом и украшене колутовима лимуна. Има ту и разно-разних ђаконија које први пут видим, примамљивих за око. Кувани хрскави ђевреци, са сусамом су најбољи избор. Њих можемо грицкати и у разгледању града. Нанизане с обе стране улице, бројне радњице ишчекују купце. Трговци су веома вешти у продаји своје робе. Скоро је немогуће не купити, бар по нешто. Купих монографију о Светој Земљи, богато илустровану на енглеском језику. Испред аутобуса дечак од десетак година нуди исту књигу на српском језику, за упола нижом ценом. Овде је то тако. Купих и књигу из дечакових руку и добих на дар раскошни осмех, због бакшиша који стиснух у његову ручицу.

Напустисмо Назарет, али неће нас напустити сећања и благодатна радост у срцу што се окреписмо у храму Светог Ахангела Гаврила, благовесника благих вести.

ГАЛИЛЕЈСКО ЈЕЗЕРО-ГЕНЕЗАРЕТСКО ЈЕЗЕРО највеће је слатководно језеро на територији Израела. Налази се на древном римском путу via maris који је повезивао Египат са северним римским провинцијама. Због климатских промена, ниво воде се сваке године смањује, али израелске власти, веома одговорном политиком, према стратешким ресурсима, решавају ниво воде приливом десалинизоване воде из мора. Део језера је припадао Сирији, али је Израел у ратном сукобу успео да заузме цело језеро, као и Голанску висораван, са које се снабдева пијаћом водом. Уз језеро су кибуци који се марљиво баве производњом тропског воћа и поврћа, које у оваквим условима доноси и по два приноса годишње. Кибуци су удружења, или како бисмо ми рекли задруге, где становници заједничким снагама и трудом производе храну за своја домаћинства. Веома је висока свест о заједништву и солидарности. Бројни туристички и рибарски бродови налазе се на галилејској води, нудећи туристима јединствено крстарење, али и богат улов рибе за ресторане на обали.

Галилејско језеро је место чудесних догађаја из живота Исуса Христа. Ту је често долазио са својим ученицима. Са апостолима Андрејом, Петром, Јованом, Јаковом и Матејом одржао је проповед пред пет хиљада људи. Имали су само пет риба, а народ је био гладан. Умножење риба и хлебова десило се на обали језера. Како је описано у Јеванђељу, умноженим даровима, наситило се пет хиљада људи и преостало је још неколико котарица рибе. Још једно чудо десило се на овој светој води. Апостоли су видели Господа да хода по води. Апостол Петар је пожелео да му крене у сусрет, али се уплашио и почео тонути. Тада га је Исус Христос опоменуо:,,Маловерни, зашто посумња.”

Недалеко од Галилејског језера је Гора блаженстава где се окупљао верни народ слушајући Исусове проповеди. Посетили смо Гору на којој се налази камење, брушено вековима, над којим се наткриљују огромна стабла еукалиптуса. Седели смо на стенама, попут древних хришћана, загледани у језеро које се назирало кроз густе крошње црногоричног дрвећа. После двадесет векова, слушали смо проповед нашег духовника о ранохришћанском периоду и подвизима првих хришћана. У густим крошњама, неколико папагаја, чудним гласовима, се укључивало у наше беседе. Септембар је. Веома топло време. Спустих се са Горе до језера. Седим на камену, потапајући уморна стопала у сиво-зеленој води. Посматрам на другој страни, неколико усидрених бродића. Растиње на обали припада Сирији. Овде су границе држава на дохват руке и погледа. Опрез се подразумева.

… У близини језера, седимо у лепом ресторану, ишчекујући да будемо послужени ,,Петровом рибом”. Препорука за ручак је од нашег локалног водича. Нисмо погрешили. Не знам како се зове риба која је аутохтона врста Галилејског језера. Да ли је овакве рибе Господ Исус Христос умножио да нахрани верни народ? И ми, савремени боготражитељи, осећамо благодат благословене Свете Земље. Примећујем да за столом нема једног нашег ходочасника. У аутобусу је седео испред мене, помало неспокојан, стално приговарајући по нешто. Схватих то искушење као тест мога смирења. И ја доживех чудо на Галилејском Језеру. На изласку из ресторана, спазих озарено лице, смирено и препорођено. Брат…У рукама држи диван плод манга, свеже убран, још капље сок са петељке. Пружи га мени, тражећи опрост за гунђање и нестрпљење. Лишио je себе ручка, да би у суседном кибуцу, убрао плод божанске љубави. Белики си Господе, у делима својим.

КАПЕРНАУМ се налази на северној обали Галилејског језера. Овај град се често спомиње у Јеванђељима, као место великих чуда које је Христос учинио. Иако је живео у Назарету, често је долазио у Капернаум, који му је био омиљено место за проповед. Град је значајан и по томе што је у њему рођен апостол Петар, код кога је Христос радо боравио са својим ученицима.
У Капернауму нас је дочекала црква ,,Дванаест апостола” са необичним куполама црвене боје. У порти веома лепо однеговани кактуси, раскошних цветова. Били смо једина поклоничка група у том тренутку и могли смо у миру и без буке да разгледамо храм и околину. Испод црквене порте, налазе се остаци древног града, који је у Христово време био значајно место са раскошним здањима, али су његови становници живели разузданим животом. Христос му је предвидео судбину Гоморе, да ће ,,иако се подигао до неба, да ће се у пепео претворити.” И, заиста је било тако. Кроз једну од високих капија, улазим на локалитет синагоге из четвртог века, која сведочи о моћи и лепоти градитељског умећа тог времена. Високи мермерни стубови, на којима су неразумљиви натписи, стоје као неми сведоци некадашње славе. На простору, којим ходим, назиру се камене плоче, прекривене травом. Потмула тишина. Моја група се разишла по другим локалитетима. Понекад волим да се осамим и да слушам гласове из дубоке прошлости. Иза синагоге, поглед ми се заледи. Сиви остаци Капернаума из древних времена, као апокалиптички призор. Све подсећа на паклену пустош. Предсказање Исусово да ће се град сравнити са земљом је испуњено у разорном земљотресу, јер се народ није покајао. Вратих се из амбијента библијске прошлости. Моја група се окупила око необичног здања. Убрзах кораке баш у тренутку док наш водич показује остатке куће Светога Петра. Темељи су испод стакла, а над аутентичним остацима, подигнута је необична црква која припада римокатолицима.

…Капернаум је био омиљено место Христове проповеди. Звао га је ,,својим градом”. С обзиром, да се налазио на главном путу од Дамаска према Јерусалиму и Египту, био је прометна жила куцавица. Овде се Исус Христос могао срести са различитим народима, богатима и сиромашнима, а његове поруке могле су да буду однесене у многе земље и у многе домове. Тако је његова мисија откривана свету. Он је сведочио истину и поучавао народ на једноставан и уверљив начин. Његова мисија је постајала незаустављива. Потпомогнута многим чудесним исцељењима, примала се у срцима као спасоносно избављење. Говорио је умилно, али уверљиво, тактично са људима пуним предрасуда. Приводио је народ богопознању љубављу и трпљењем. У Капернауму је ослободио од демонске поседнутости бесомучника. Исцелио је од грознице Петрову ташту. Многи слепи су прогледали, хроми проходали, неми проговорили. Слава Богу за све!…

ВИТАНИЈА(Ал Еизарија) још се назива и ,,Дом сиромаштва”. Налази се око три и по километра од Маслинске Горе. Позната је по Христовим верним следбеницима Лазару и његовим сестрама Марији и Марти.

Док се приближавамо Витанији, сетих се моје вољене сестре из Будве, која је сада монахиња у једном приморском манастиру. Делиле смо хлеб и со, сестринску љубав и бриге, литургијска сабрања, ходочашћа, цело-ноћна бдења у манастиру Подмаине. Наш духовни отац је говорио:,,Ево, дођоше моје Марија и Марта”.’У шали смо се такмичиле која ће да буде Марија, јер ,,Марта се брине за много, а Марија је бољи део изабрала.” Сложих се да сам ја више Марта. Нека се благост разли у души. Осетих твоју молитвеност, сестро Јована.

Витанија је место које је насељено, углавном, муслиманским становништвом. И гроб Лазара четвородневног одржава муслиманска породица. На благо успонитој уличици застајемо испред продавнице која нуди раскошне ешарпе, сувенире, али и кафу са укусом кардамона. Преко пута радњице, широм отворена стара дрвена капија. Само по четворо верника може закорачити кроз тајанствена врата. Ту је улазак у гроб Лазарев. Стрме, скоро верикалне степенице, поред степеника метални рукохвати около камен. Осећа се мемла и нека студена језа. Спуштамо се до празног гроба из кога је Господ Исус Христос васкрсао Лазара.

…По Јеванђељу по Јовану, у Витанији, је живео Христов омиљени следбеник Лазар са својим сестрама Маријом и Мартом. Док је Христос боравио један дан хода далеко од Витаније, разболи се и умре Лазар. Пре смрти свога брата, Марија посла поруку Исусу ,,Ево, болује онај, кога ти љубиш.” Но, Господ остаде још два дана изван Витаније. А, онда рече својим ученицима да је Лазар заспао и да иде да га пробуди. Чувши да долази, Марта му пође у сусрет, а Марија сеђаше дома.,,Господе, да си био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам да све што заиштеш од Бога, даће ти Бог.” Исус је васкрснуо Лазара који је већ четири дана био мртав. Тај догађај се збио седам дана пред његово страдање. Јевађеље сведочи да је Христос заплакао када је видео мртвог свог љубљеног следбеника. Тада је над гробом узвикнуо:,,Лазаре, изађи напоље!”И васкрсну Лазара.
На месту где је Марта срела Исуса, подигнут је руски манастир у коме се подвизавају руске монахиње.

МАНАСТИР СВЕТОГ ГЕРАСИМА ЈОРДАНСКОГ је посебан сусрет са светињом, али и са веома занимљивим житијем светитеља, које је немогуће заборавити. Пре пута на хаџилук још једном прочитах житије Светог Герасима Јорданског, које личи на бајку. Улазећи у манастирску порту, имала сам утисак да баш овако изгледа рајска башта. Високе палме, расцветале богумиле, маслине, олеандри и разни други расцветали грмови испуњавали су простарану порту. Овде се сваки поклоник може искључити из групе и у неком раскошном кутку напајати душу у тихости и молитвености. Док се група прикупља, пронађох кутак испод палме. Један широки пањ понуди ми предах у хладовини. Изнад моје главе чује се глас неке пустињске птице. Жуте палмине бобице падају по мојој коси. Испред манастирске капије посматрам две скулптуре окренуте једна према другој- лав и магарац овековечени послушници Светог Герасима.

…Једног дана, у Јорданској пустињи, Свети Герасим срете болесног лава. Напаћена животиња га је гледала молећиво, показујући му на ногу у којој се био зарио трн,због чега се беше скупио гној у рани. Светитељ, без страха, приђе лаву, ишчупа трн из ноге из које истече гној. Затим добро очисти рану, зави је и отпусти лава. А, животиња не хтеде да напусти старца, већ свуда иђаше за њим. Од тада га старац храњаше, дивећи се његовој благоразумности. Монаси су у лаври имали једног магарца, који је са Јордана доносио воду за потребе братије. И нареди старац лаву да иде са магарцем да га напаса поред Јордана. Једног дана лав се удаљи од магарца и заспа на сунцу. Спазивши саму животињу, човек који пролазаше, свеза је и поведе са собом. Лав се врати у лавру невесео и утучен због своје немарности. Ава га упита где је магарац, помисливши да га је лав појео. Животиња је постиђено гледала у земљу. Од тада је лав доносио по четири меха воде са Јордана.

Долазећи у манастир због молитве и старчеве поуке један војник виде лава да носи воду. Сажали се на њега и даде три златника да купе магарца за такве послове, а да лава ослободе. Прође од тог догађаја много времена. Идући у Јерусалим да прода жито, један трговац вођаше са собом и магарца. Кад пређоше Јордан, случајно их срете лав, који угледавши магарца са камилама, познаде га, рикну и јурну према њима. Трговац и његови сапутници уплашени побегоше, а лав узе у чељусти узду и доведе магарца у манастир. Старац се обрадова и рече братији да су се, без разлога љутили на лава. Тада му надену име Јордан. Лав често долазаше старцу и узимаше храну из његове руке. Када се преподни ава Герасим упокојио, лав не беше у порти. По повратку тражаше старца, али му ученик аве Герасима говараше да је старац отишао Господу, нудећи му храну да једе. Но, лав не хдеде да једе, тужно ричући. Једнога дана одведе ава Севастије лава на старчев гроб, плачући тужно. Лав је ударао главом о гроб, ричући силно. Затим рикнувши силовито, испусти душу крај старчева гроба…

Уз дрвене степенице успињемо се у тајновити храм. Овде се, заиста, душа напаја чудесним благословеним нектаром. Испод степеништа се на зиду налазе осликане фреске. У Светој Земљи, на више места, смо имали прилике да видимо осликане фасаде на храмовима. Преко пута цркве су древни конаци. Испод једне настрешнице, на столовима се продају иконе и манастирска рукодељ. Млади монах нас послужи соком од нара. На његовој мантији видљиви су трагови дневног послушања. Имам утисак да је у журби истрчао из келије да послужи приспеле госте. У тихости изађосмо кроз тешку манастирску капију. Свети Герасиме Јордански, моли Бога за нас.

Док се спремам за повратак са хаџилука, брижљиво пакујем грамату Јерусалимског патријарха. Испред мог имена префикс хаџи. Душа претворена у духовну ризницу. Кроз овај запис остављам печат мојих стопала у Светој Земљи. У хотелском ресторану последња вечера за нашу групу. Са разгласа се чује српска химна ,,Боже правде.” Тако се од нас опраштају наши дивни домаћини. Све време боравка у Беит Сахиру имала сам осећај да сам у гостима код драгих пријатеља. Јутро нам доноси повратак у Отачество. Наш водич Јасир и наш возач Мурат чекају нас испред аутобуса. Осећам срцем да ћу се вратити. Са књигом мојих путописа. Обећала сам тај дар мом палестинском брату Јасиру. Враћам се са дупло више пртљага, него у доласку. А, тек колико блага носим у души, оног које само небо може да препозна. Печат на посошу…авион узлеће за Будимпешту. Слава Богу за све!