МИЛЕВА АЛЕКСИЋ: МАЈКА РУСИЈА

Путевима духовности и  Православља

Од како сам научила да читам и да пишем,  сабирала сам у украшену шкрињу моје душе бисере руске књижевности, духовности, уметности, историје… И другарицу сам добила у Основној школи, из Новосибирска, моју вршњакињу Нину. Писале смо једна другој разгледнице и новогодишње честитке, радовале се словима из далека. Од ранога детињства маштала сам да посетим тајанствену руску земљу. Да ме удоми у свом загрљају, као стамена бабушка, која привија драгог госта уз своје топле груди, испред своје бајковите даче. Чини ми се, када бих живела пет живота, не бих успела да сагледам сва пространства, блага, лепоту и знаменитости највеће земље на свету, која се простире на два континента-азијском и европском. Пространа као што је душа словенска, моћна, а христољубива, свесна своје надмоћи, у много чему јединствена и недостижна, од Бога дарована немерљивим природним лепотама и благом, стоји  изазовна, непокорна и самосвојна. Сви руски владари су остављали будућем покољењу већу територију него што су је наследили. Можда је најдрагоценије наслеђе руска духовност, из које се рађа свако друго благостање, овог посебног народа на кугли земаљској. Не бих, све и да хоћу, могла да набројим у чему је Русија прва, једина и јединствена у свету. Али, могу и желим да сагледам чиме је моју душу испунила руска духовност.

… Замишљам да јездим у кочији Јасном пољаном, са Лавом Николајевичем Толстојем. Јури тројка, распршујући снег на све стране, као златну прашину, док прапорци и фијук бича одзвањају простараном пољаном. У бунди од самуровине, са шубаром на глави, натученом на чело, путује у свој смирај намргођени творац ,,Рата и мира“, ,,Ане Карењине“, ,,Вазнесења“…Пожелим да га питам, зашто је казнио Ану Карењину, зашто јој је доделио тако сурову судбину, али се не усуђујем…Ана је волела онога којега није смела волети. А Вронски? Он је свој живот подарио слободи српскога народа. Не само у роману, већ заиста, у борби за слободу Србије, малене сестре моћне Русије. Језди тројка широком степом.  Толстој у мислима бије битку негде код Аустерлица. Озбиљан и замишљен. Ма, није му до разговора са мном на романтичне теме. Ћутим и маштам… Како бих желела да сам на раскошном балу, да играм кадрил, валцер, мазурку, да ме кроз плесну дворану води рука неког стаситог руског официра, беспрекорних манира, као у Толстојевом роману.

А Фјодор Михајлович Достојевски? Његова дела сам читала у различитим периодима живота и увек их сагледавала другачијим духовним видом. У младости сам се плашила Раскољникова, плакала за Њеточком Њезвановном, спуштала се у казамате ,,мртвог дома“ да ослушнем звекет сужањских ланаца, али и да гледам духовни препород покајаних разбојника. Достојевски… Нико није успео да тако сагледа сложеност људске душе, да је изнесе на светлост истине, као копејке из изврнутих џепова, да је умије, оснажи, препороди, хришћанском благодаћу да је покајану заодене, у снежно беле, чисте одежде. Хвала Богу, што у задњи час стиже помиловање за Достојевског.  Човечанство би било сиромашно без његових дела. Моја душа се поистовећује са оваквим расуђивањем Фјодора Михајиловича Достојевског:,,На овој планети можемо волети само са трпљењем и патњом. Ми не можемо другачије љубити, нити знамо и једну другу врсту љубави. Прихватам патњу, како бих добио љубав. Жедан сам љубави, ево у овом тренетку, да пољубим са сузама земљу коју сам оставио, и не желим , нећу прихватити живот на било којој другој…“

О, Серјошка Јесењине! И с тобом сам плакала, писала писмо мајци, патила због растанака, ридала због,,сабаке и њених седморо жутих“ који цвиле у врећи…Колико су ми јада задали твоји стихови… ,,Растаћемо се уз смешак нас двоје…“Ма, нисам умела да се растајем уз смешак, разбарушени дечаче. Како ли је то теби полазило за руком? А, можда си се само тешио. Јер не би написао:,,Ко је љубио, тај не љуби више, изгорело нико не запали…“ И зашто си говорио,,да сретни не певају песме?“ У једном се слажем с тобом,,на песнике паре не лете“- како написа у ,, Писму мајци.“  Са тако мало година отишао си у бесмртност и поручио свима романтичарима, па и мени:,,Ко сам, што сам, ја сам само сањар,чији поглед гасне у магли и мемли…“Понекад помислим да си ове стихове завештао мојој души, па их повремено с уздахом декламујем:,,У олуји, бури, крај недаћа свих, уз тешке губитке и тугу клету, бити насмејан, природан и тих, највећа је уметност на свету.“

А, Александар Сергејевич Пушкин? Разуздан и растрзан у младости, са сваке порочне гране убирао је плодове, добијао и губио, волео и остављао, коцкао се за карташким столом, али и са животом. У свим посртањима, чувао је нетакнуту душу за поезију. И Пушкина је у једном тренутку поробила љубав вољене жене, до те мере да је, бранећи њену част, изгубио живот у двобоју. Како пророчки одзвањају његови стихови, као завештање:,,Волео сам Вас искрено и нежно, нек Бог да, да Вас тако други воле.“Да ли би у данашњем времену какав витез бранио љубав на двобоју? Да ли би неко девојачко срце пресвисло од бола због погинулог драгог? Желим да верујем, да ће једино љубав надживети све, да ће она закључати капије света.

…МОСКВА ме је дочекала као каква горда бароница. Свесна своје лепоте и величине, преливала се у сјају купола на храмовима, широким трговима, тајновитим зидинама Кремља иза којих је сабрана историја минулих времена, али и времена садашњег. Кремљ је постао синоним за снагу и лепоту  Русије. На Црвеном тргу доминира храм Василија Блаженог, један од симбола Москве. Мислим да нема туристе који није овековечио свој боравак у Москви, баш испред овог храма. Од савремене буке, супер-модерних брендова, луксуза и бљештавила, традиционална Москва је побегла у музеје, галерије и дворове, спустила се на барокне фотеље да се прибере од времена садашњег, у коме нема величанствених пријема, плесних дворана, дугих шушкавих хаљина од свиле, свечаних официрских униформи на стаситим кадетима који  оком соколовим одмеравају стас и лепоту тек процветале девојке.

Нека нико не гаји илузије. Москву је немогуће покорити, јер је непокорна душа московска. У то се уверио и Наполеон, када је наишао на спаљен и пуст град, без житеља, али увек изнова обнављан из пепела и срче. Приклањам главу  и душу, пред последњим руским царем Николајем Романовим који је рекао:,,Опростите ми што сам најпре Рус, па тек онда Србин.“Слава Светим мученицима Романовима, који су у голготи мога народа, сачували наше изданке из којих смо васкрсли и трајемо. Велики руски народ ће, увек, изнедрити по неког Кутузова или Жукова. У то не треба сумњати.

…Садашњом Московом проходе савремене московске житељке са урођеним геном за отменост, са препознатљивом руском лепотом, која бљеска у плавом погледу и дугој свиленкастој коси, понекад традиционално очешљаној. А, ја бих да, на неком пријему, сретнем Наташу Ростову, Пјера Безухова, Ану Карењину, Вронског, док спретни плесни кораци, промичу двораном, где се иза вешто прикривених емоција, одиграва у срцу права драма. О, како би било дивно, да уз балалајку, гледам казачок, док широке циганске сукње лете у небо, изнад распусних играча. А маљчици? Чини ми се да сам срела бар десет Серјошки Јесењина. Зашто ти се, увек враћам, несташни дечаче? Плава разбарушена коса и снени поглед загледан у гипке балетске кораке Исидоре Данкан.  Серјошка Јесењине, могла бих те цитирати у сваком дану мога живота. У сваком твом стиху, пронаћи ћу мрву мене прошле и мене садашње.Увек ти се враћам занесењаче и хазардеру исхитрени који си на рулет стављао ништа мање, него свој живот.

Од свих московских лепота, безусловно се приклањам храмовима. Литургија у храму Христа Спаситеља… Какава дивота..Млада мајка приводи две девојчице да се поклоне пред целивајућом иконом. Корачићима ланета прилазе икони, крсте се, пропињу се на прстиће и целивају икону Господњу. Литургија…Душа се узноси на небо од умилности појања ,од молитвености, скрушености, саборности…Док свештенослужитељ поје:,,Вјерују…“, прати га сав сабрани народ. Сузе ми замичу у недрима као расуте ђинђуве. Срце се отима из груди. На тренутак, поглед ми се утопи у плавим зеницама сестре Рускиње. Грлимо се и плачемо, попуштамо загрљај, па се опет снажно уплићемо у љубави словенској. И ништа не говоримо, а разумемо се говором срца.  У мојој групи неколико говорљивих сапутница. Причају гласно. Ниоткуда се појављује строга бабушка и ,,учи их реду“.

ПРЕПОДОБНА МАТРОНА МОСКОВСКА је руска светитељка која је живела у деветнаестом и двадесетом веку. Рођена је слепа, али је имала дар прозорљивости, сагледавања догађаја и личности духовним видом. Њена мајка је сањала необичан сан, слепу белу голубицу без очију. То је било предсказање да ће родити слепу ћерку. По рођењу,  хтела је да је да у сиротиште, али се сажалила над својим чедом које се родило без очних јабучица. Од ране младости, Матрона је имала  дар пророштва и бесплатно је помагала  свим људима који су тражили њену помоћ. Осећала је и људе који су имали лоше намере и спашавала их од рђавих дела.

Код Преподобне Матроне Московске не иде се без цвећа. То завештање светитељка је оставила за време свог тегобног земаљског живота. Улица поред храма подсећа на раскошну цветну башту.  Дуги, дуги редови испред храма. Чекамо стрпљиво.  Широка  је душа словенска. Нашу групу пуштају да уђе прва. Матронушкин кивот се за пет минута прекрива букетима. Две девојке хитро скидају освештано цвеће, делећи латице посетиоцима, који их носе својим  домовима. Добих латице од тамно црвене руже…

О савременим научним достигнућима, спортским успесима, уметничким узлетима, у свим сферама руске уметности, сви знамо све. Пожелех да на Црвеном тргу још једном чујем хор ,,Александров“, у њиховом извођењу ,,Каљинку.“ Да одјекне Црвеним тргом:,,Каљинка, Каљинка, Каљинка маја“, да ме понесе та енергија на крилима широке руске душе. Или, у Подмосковљу да ослушнем ,,Подмосковскије вјечера.“ Ех, шта бих све да доживим у Москви. Да слушам Чајковског и ,,Лабудово језеро“, у елегантној дугој хаљини, са лепезом у рукама, на којој је осликана панорама Москве. А, потом, да у неком ресторану једем руски кавијар, јастога, рибље специјалитете и торту ,,Москва“. Тај хедонистички ужитак је могућ изван поста. Иначе, у манастирским трапезнама служи се посна храна:боршч, гречки, слани и слатки ваљушци, изобиље салата, рибљих паштета… Све без вотке, наравно. Може се попити црни руски квас, хладан и освежавајући…На здаровије!

ДИВЈЕВО…Напуштамо Москву устрептало ишчекујући сусрет са једним од највећих руских духовника, Светим Серафимом Саровским. Баћушка Серафим… То је та душа која кроти медведа и дивље звери. У његову убогу колибу у шуми, долазили су и просјаци и цар са својом свитом. Баћушки Серафиму се у сну јављала Мајка Божија заповедајући му шта да чини. Сваког добронамерника је поздрављао:,,Христос васкрсе, радости моја!“ Већ дуго моја душа жели да се поклони Светом Серафиму Саровском. И не знам да ли је манастир у шуми, скромна, дрвена изба, да ли се до баћушке стиже уском стазом између букава и бреза, да ли је све као некад, као из житија преподобног. Међутим, Дивјево је раскошна лавра, у којој доминира храм у коме је кивот Светог Серафима, са низом манастирских конака, трапезни, продавница са црквеним мобилијаром. Посебна знаменитост је Канавка Мајке Божије. То је стаза, около манастира, на коју се свако вече спушта Мајка Божија, обилазећи свој дом. Предање казује да ће се Дивјево у последња времена, вазнети на небо. А, ми Срби? Ходимо за духовницима нашега путовања, Канавком Мајке Божије, са бројаницама у рукама, следујући молитвеном правилу Светог Серафима, тихо изговарајући молитву ,,Богородице дјево…“. Свако у свом срцу узноси молитву за свој неспокој, незаралу рану, за ближње, за испуњење богоугодних жеља, за потомство…Ходе бездетни родитељи. Сав смисао живота се излива у молитви, да Мајчица Божија испуни и њихова срца, руке, и колевку. И тако у молитвеном ходу  сто педесет пута изговорених молитви.  Свако зрно на бројаници је још један  зрачак светлости у души. И једна нада више, да смо се бар мало приближили милости Мајке Божије.

На Источнику Светог Серафима Саровског, брезе и врбе огледају своје лице у језерском огледалу. Танане гранчице, као дуге ручице неке сањалице, додирују стакласту површину воде. На ободу језера налази се неколико дрвених кабина за пресвлачење. Одевени у беле стихаре, стојимо уз језеро, као какви бели лабудови. Сунчани, августовски дан. Гледамо једни у друге, одлажући тренутак да  закорачимо у студену воду. А, онда крећемо радосни. Преко дрвених дасака улазимо једно по једно у језерце, три пута се прекрстимо, погрузимо се, и освештани  излазимо. Температура воде је три степена, али се нико није разболео на овом источнику.

…У тронедељном прохођењу руском родином, примале су нас раскошне манастирске лавре, Оптина пустиња, Сергијев посад, манастир Шамордино, сав саздан од изрезбареног дрвета, као од чипке, Муром, Вирица, Гатчина, Смоленск, Псковско-печерска лавра, Свирски манастир… Од Москве смо се успињали према северу, кроз простаране степе у којима столују елегантно обучене брезе, улазили смо у тајге, па опет у непрегледна пространства златастих поља  из којих су извиривиле дрвене даче, као скривени цветови у високим травама. Ако бих неком детешцету желела да опишем кућицу из бајке, у којој царује срећа, онда бих се сетила руске даче.То су куће од дрвета, са украсима изнад прозора и врата, са дрвеним посивелим кровововима А, у  дачи, радосна дечица, окупљена око мајчине љубави, уредно очешљана и одевена. На столу се из дрвених посуда извија мирис неке од руских каша. Док у молитвеној тишини звецкају кашике, мајка их љуби погледом. Из срца  узноси молитве Богу, тихо, тихано говорећи:,, Господи, помилуј…“

САНКТ ПЕТЕРСБУРГ сам ишчекивала са устрепталом чежњом. Све сам знала о граду на Неви, а у ствари нисам знала ништа. У мислима сам премотавала сазнања из историје о граду мученику и хероју, као да ће ми бити од значаја у сусрету са најлепшим градом на свету. Неко рече-

-Северна Венеција…

– Неупоредива је ова лепота, јединствена и непоновљива, ни са чим упоредива…-прозборих одушевљена.

Љубав са северном руском престоницом је букнула на први поглед. Најлепши град на свету. Дефинитивно…И не знам шта је лепше-сагледавање Ермитажа, Зимског дворца, Храма на крови, који је споља сав у мозаицима, музеја, тргова, двораца, галерија, храмова, или крстарење Невом и разгледање града са реке. Док пред занесеним погледом промичу историјска здања, прену ме глас руског водича:,,У оној кући је живео Александар Пушкин.“ Да, ту је градио Оњегинов лик, мајсторски брусио до уникатности.

О историји Петрограда, Лењинграда, Санкт Петрербурга, једног истог града, којему су владари мењали име, знамо много. Не бих у мом запису додавала ни једну нову чињеницу. Ја се поклањом пред жртвом, пркосом, издржљивошћу, васкрсењем руске  душе, поклањам се граду хероју, који је издржао страшну опсаду за време Другог светског рата, али је остао непокорен. Неман је поломила зубе на жртви страдалног руског народа. Док ходам велелепним трговима, замишљам петроградске страдалнике, који из удубљења насталих од граната, скупљају воду, који у фатаморгани пружају руке за парче хлеба. Али душа, душа словенска радосно одлази у руке творца, а отаџбину завештава будућим покољењима…Тако је кроз векове.

Санкт Петербург је град неугасле светлости, белих ноћи, у којима се романтичари надмећу у лепоти снених погледа, а песници у полусну пишу најлепше оде бившој или садашњој љубави. Све романтично, или полубудно заплиће се у пијаном заносу Невским проспектом. На обалама Неве, стражаре Зимско село, Ермитаж, Перто-павловска тврђава, у којој је био заточен Достојевски. На сваком кораку се присећам Достојевског. Има тих великана из света књижевности, који нас уплету у мрежу свога стваралачког духа, чији заточеници остајемо заувек. Такав је и наш Меша Селимовић.

Санкт Петербург…Када би све знаменитости света нестале у неком катаклизмичном потресу,а да остане Ермитаж, било би довољно духовног блага, да осветли човечанство. Највећи музеј на свету садржи преко три милиона експоната. Можда највећи допринос за сабрано уметничко благо, припада царици Катарини Великој. То је она Прускиња, прагматична и хладнокрвна, што је придобила наклоност и поверење војске и збацила са власти свог неспособног мужа. То је она контраверзна владарка, која је више заволела Русију, него родну Пруску и учинила је моћном и дивљења вредном земљом на свету. Највредније благо Ермитажа, сабрано је за време њене владавине. Е, сад… О Потемкину, Орлову и осталима ћу да ћутим…Ни речи…То су тајне закључане у царичиним одајама. Само понека интрига се искрадала да трачари по петроградским салонима, у чајанкама у пет. Кад боље размислим, то су пакости невољених племкиња, посивелих од зависти.

…На Смоленском гробљу, велики број поклоника  чека на стази наткривеној растињем, да се поклони у капелици Свете Ксеније Петроградске. Смоленск… Да, овим простором је у растројству тумарао Раскољников, са распосполућеном душом, смишљајући свој злочин. Достојевски… Опет се њему враћам. Гледам Смоленско гробље, делује некако мистично. Споменици обрасли маховином, једва се назиру натписи. А Ксенушка Петроградска, јуродива, чека нас Србе, придошле из далека. Замишљам њен блажени лик, док у подераној одећи тумара петроградским улицама. Духовник нашег путовања чита акатист Светој Ксенији, клечећи на коленима. Цела наша група клечи у молитвеном тиховању. Глас се једва чује до руба шуме. Али, гле чуда… Докле поглед досеже, непрегледна колона верника чека да приступи Светој Ксенији. Схватајући да се чита акатист, сви падају на колена, иако не чују ни реч од молитве. Ко те не би волео, душо словенска…И тако уплетоше се душе српског и руског народа, у молитви и љубави, засијаше љубављу небеса.

МУРОМ  се налази у близини Вологорда, у Владимирској области. У аутобусу неколико младих брачних парова чита акатист Светом Петру и Февронији којима је посвећен манастир. Искрено, о житију ових руских светитеља, нисам ништа знала пред полазак на ходочашће светој руској земљи. А, житије више личи на легенду, или какву бајку. Наиме, муромски кнез Петар разболео се од губе. Ниједан лекар није могао да га излечи. Тад је кнезу саветовано да се обрати девојци простог сељачког порекла, Фефронији. Она услови његово излечење, тражећи да се с њом ожени. Оставила је неизлеченом једну велику красту, да би га приморала да се определи и узме је за жену. И беше тако. Кнез никада није зажалио због своје женидбе. Брачни пар је живео у целомудрености, слози и светости. Када су се сељани побунили против кнегиње, Петар и Февронија су се одрекли кнежевског достојанства. Замонашили су  се у различитим манастирима, удаљени једно од другог. Упокојили су се у истом дану, у истом часу и били сахрањени у својим манастирима, али у току ноћи, два тела су се на волшебан начин нашла једно поред другог у муромској светињи. Монаси су их раздвајали, посебно сахрањивали, али они су поново освитали у једном кивоту. Био је то знак Божје воље, да почивају и у вечности заједно.  Од тада до дана данашњег, налазе се једно поред другог, у истом кивоту. У то смо се уверили, целивајући њихове свете мошти. У Русији млади брачни парови се моле Светом Петру и Февронии за слогу, љубав и потомство у браку.  Чак је устанољен њихов дан, као руски дан љубави.

У Муром смо дошли у касно после подне. Дочекао нас је храм, који ме је, у тренутку, подсетио на какав чаробни дворац са бројним, витким куполама, које су се као витке брезе уздизале према небу. Заиста, у оваквом здању треба да почивају свети супружници који су симбол за вечиту брачну љубав. Неколико брачних парова, прилазе кивоту, чврсто се држећи за руке. Целивајући свете мошти, заветују се на вечиту слогу и љубав. Све присутне поклонике прожима благодатно смирење и укрепљење.

Путујући према северу, долазимо до манастира Свете Марије Гатчинске. Храм од дрвета, скрајнут је од буке и градске ужурбаности. Неколико верника се моли пред кивотом светитељке. Верује се да помаже код депресије и страхова савременог доба. На путу ка крајњем северу, пролазимо кроз шуму високих четинара, па се опет уплићемо у непрегледне степе на којима се таласа висока златна трава.

СВИРСКИ МАНАСТИР се налази на крајњем северу Русије. Саграђен је у величанственој природној раскоши, у близини Рошинског језера. Смештен је на висоравни, са које се поглед утапа у тиркизној језерској води, с једне стране и бескрајним травнатим степама са друге стране. Манастирски комплекс сачињавају два храма. Посвећани су Светој Тројици и Преображењу. Манастир је од свог оснивања, словио за духовни центар северних руских земаља. Храмове карактеришу  високе, јарко зелене куполе. На уласку у храм дочекује нас духовна радост. Испред Царских двери, манастирско братство нас поздравља духовним појањем. Умилни гласови се упијају у манастирске фреске и у наша срца. Загрлише се душе два братска народа.

Свети Александар Свирски је рођен у Новогордској губернији од сиромашних родитеља, Стефана и Васје који су свом детету подарили хришћанско васпитање. По рођењу су му дали име Амос. Када је стасао за женидбу, размишљали су да му нађу невесту, међутим његова душа је тежила манастирском животу. Тако постаје сабрат манастира Ваалама у Лудошком архипелагу. У сну му се јавља Света Тројица, заповедивши да дође на  обале Рошинског језера, да  у ненасељеној области започне градњу Свирског манастира.Ту је провео неколико година у великом подвигу, хранећи се само самониклим биљем које је налазио у природи. Бог  га је наградио даром прозорљивости. Многи верници су пристизали са својим прилозима за градњу светиње. Међу њима, био је и Григорије, са позамашном сумом новца у својој руци. Али, Свети Александар одбије његов прилог.

-Зашто тучеш матер своју, грешни Григорије? Иди и покај се…Кад препородиш душу своју, принеси свој прилог Богу.

… Прилазимо да целивамо мошти Светог Александра Свирског у застакљеном кивоту. Његова рука, са дугим прстима, као да је управо нашла смирај на раскошној тканини, као да је жива и да ће се сваког тренутка подићи да нас благослови. Само један рез говори да је била подвргнута повређивању. Наиме, научници су испитивали његове мошти, покушавајући да докуче вишевековну тајну. Мошти Светог Александра Свирског имају телесну температуру. Рука која је видљива ходочасницима, има природну боју коже. Још један доказ да је Богу све могуће…

У манастирском комплексу наилазимо на продавницу необичних хлебова. Одлучујем се за хлеб са бундевом, који је јарко жуте боје и за још један хлеб са пуно разних семенки тамне боје, као што су хлебови од ражи, или хељде. Типична руска бабушка, са шареном кецељом и богатом марамом од кашмира, говори ми да је хлеб без квасца и адитива и да може остати свеж и до месец дана. У то сам се уверила по повратку са ходочаћа. Вођа нашег путовања нам показује на север. У близини смо финске границе. Свирски манастир је наше најсеверније одредиште коме смо се поклонили. Враћамо се према Москви.

ОПТИНА ПУСТИЊА је мушки манастир смештен у Калушкој области. Читајући житија Оптинских стараца, замишљала сам скроман манастир до кога се долази дугим пешачењем кроз шуму. Међутим, дочекала нас је величанствена лавра, са више цркава и параклиса, окружена конацима за монаштво и госте и бројним објектима економске намене. Стигли смо у тренутку, када су звона позивала вернике на молитву. Та јединствена мелодија непрестано одјекује у духовном запису моје душе. Учинило ми се да безброј прапораца бруји из шуме која уоквирује манастирску порту, или да  се огласило цвркутање из  оркестра умилних птичјих гласова. Главни оптински храм посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Још два храма су у манастирском комплексу. Један је посвећен Марији Египћанки, а други Икони Богородице Казанске

У Оптину су по духовне поуке долазили:Достојевски, Толстој, Гогољ, Жуковски, чак и чланови краљевских породица. Старац Амросије је био најпознатији духовник свога времена. Сматра се да је његов лик заживео у делу Достојевског, у роману,,Браћа Карамазови.“ Оптина је била и духовни центар  цара Николаја првог.

Изнад Оптине Пустиње налази се шума са високим буковим стаблима, између којих вијуга уска стаза. Придружујем се неколицини знатижељника који се одлучују да истраже околину и тајновитост шуме. После стотинак метара, лагане шетње, долазимо до Источника студене, освежавајуће воде. Метални ланац од дебелих алки и једна омања посуда за воду. Призор као у древним временима. Русија је то…

После Дивјева, Оптина је наше друго коначиште у манастирским конацима. Имам утисак да смо у неком кнежевом конаку. Собе су са веома високим плафонима, са прозорима који су сачињени од више ситних окана. Тешке драпере од броката и дивне снежно-беле завесе дају изглед господствене отмености. Намештај је од тешког буковог дрвета, масиван, украшен изрезбареним детаљима. Златне месингане ручке на комодама одају утисак рафинираног стила. Огромно огледало у овалном раму, у коме посматрам моје озарено лице. Осећам се као каква племкиња која је дошла у госте угледним рођацима. Кревет је посебна прича. Са високим дрвеним наслоном, на коме су изрезбарени ситни украси, над којима из патинираног рама, будним оком бдије лице неког од оптинскох стараца. Тек, да опомене на каквом смо месту удомљени. Огромни јастук је опточен богато набраном чипком. Просто ми дође жао да пореметим ту префињеност. Е, посебно сам се одушевила покривачима. Шарене деке, ручно ткане, па посебним поступком ,,ваљане“, мекане, а топле. Такве први пут видим. Русија је то, јединствена у свему. На сточићу, поред кревета, црвене корице, траже моју руку и моју молитвеност. Свето писмо на руском језику. Заправо, то је печат свеукупне лепоте оптинских конака. Седим на дну кревета, размишљајући да ли је баш на овом месту Толстој градио лик Безухова, Вронског, Ане Карењине…Да ли је овде правио стратегију за битку код Аустерлица. Можда је Достојевски у овом благословеном храму тихости и светости градио ликове својих покајаних разбојника.А, моја душа се пуни капима са овог светог источника, баш као што се напојих капљама воде са студенца у шуми, изнад цркве посвећене Марији Египћанки.

…Русијо, ја ћу те увек звати матушком. Због цара Николаја Романовог, који је запретио дволичној Европи, да би спасла мој напаћени народ у Првом светском рату. Због Серјошке Јесењина, чије сам стихове слушала, наслоњена на раме вољеног бића, у јулској ноћи, док се море прикрадало да посведочи о једној љубави…Због Достојевског који ми је давао сламку наде и вере у болу и патњи…Због Толстоја, моралисте, који ми је стављао барикаде на путу изазова, због Тургењева, Чехова, Цветајеве, Ахматове…Због ,,Каљинке“, ,,Лабудовог језера“, ,,Оњегина.“ Због наше свете православне вере…И сваки камен који се баци на тебе, биће рана на мојој души.