МИЛЕНКО ВАСОВИЋ: Србија у свет шаље људе, Словенија робу

И шта ћемо ми сутра када више нећемо имати „себе“. Шта ћемо извозити, од чега ћемо живети, ко ће пунити наше здравствене и пензионе фондовe

Ево већ трећу недељу моја ћерка ради као фармацеут на северу Норвешке. Одушевљена је од тога како су је колеге дочекале, па до свега другог што је окружује. Нестао је стрес који је несвесно понела из Београда. Тужан сам и срећан, тужан јер нисам гајио децу да их шаљем по белом свету, срећан зато што осећам да се спасила златног доба које је запљуснуло Србију.

Када су се слегли први утисци, када је упознала град и изнајмила стан, испричала ми је свој најјачи утисак. „Тата у апотеци је трећина лекова из словеначке „Крке“, а само да знаш и у кухињи имам „Горење“. Па како ти Словенци тако раде?

Уместо објашњења рекао сам јој да Словенци гледају своја посла. И нисмо више причали о томе. Али ја сам касније размишљао о словеначком извозу укрштајући га са још једним податком из норвешке апотеке у којој моја ћерка ради. Од петоро запослених, троје су Срби.

Свако дакле шаље у свет оно што има. Словенци робу, а ми себе. Поента је, међутим, што Словенци робе имају све више, а ми „себе“ све мање. Они једини у региону више извозе него што увозе. Њих два милиона годишње извезе робе за око 30 милијарди евра или двоструко више него нас седам милиона. Њихова просечна плата одавно је изнад 1.000 евра, а незапосленост је око пет одсто. Из њихових села људи не одлазе, њима не пада на памет да се сви преселе у Љубљану.

Словенија је међу ретким европским земљама где расте број становника. Неки тупан ће рећи то је због Босанаца и Срба који тамо иду. Чак и све да је тако а није, па што код нас нико не дође. Код нас не желе да остану ни они што од рата беже.

Све ово што пишем о Словенији су јавни подаци, али код нас се о њима мало зна а још мање говори. А могли би нам Словенци бити узор, што рече један посланик. Да и ми гледамо своја посла, да се не свађамо ни са комшијама ни међу собом. Да се не пребрајамо, да не отимамо од државе. И да се не хвалимо сиромаштвом.

Имали смо и ми штошта, али не умедосмо да сачувамо ни „Електронску индустрију“, ни „Магнохром“, ни „29 новембар“, ни „Рекорд“, ни банке… Наша „Галеника“ никада неће сустићи „Крку“, јер она је продата због користи купаца и посредника а не због производње, извоза, нових радних места.

Једини проблем Србије је економски. Све остало су трице и кучине. Људи који се деценијама смењују на челу државе не желе тај проблем да решавају. И онда намећу некакву другу причу, скрећу пажњу. Бацају народу политику у очи а о економији ћуте, то је њихов терен за пљачку.

У недељи када сам испратио ћерку срео сам млађег рођака, рече да је продао стан у Кумодражу, снајка је добила посао у Штутгарту, одлазе сви, воде и двоје деце – школарце. И шта ћемо ми сутра када више нећемо имати „себе“. Шта ћемо извозити, од чега ћемо живети, ко ће пунити наше здравствене и пензионе фондове.

Важно је да свака баба у Србији зна колико је минута Харадинај провео на испитивању у Хагу, а нико појма нема колико смо пшенице пожњели. Зато и живимо у беди и зато нам деца одлазе.