МИЛЕНКО СРЕЋКОВИЋ: Антируска хистерија и америчка „изузетност”

Изборна трка између Демократа и Републиканаца у Сједињеним Америчким Државама показује нам да нисмо једини који имају политичаре чији су наступи врхунац трагикомедије, цинизма и бескрупулозности. Избор америчких бирача свео се на Хилари Клинтон, са њеном бајковитом причом како се једва спасла снајперске паљбе при слетању на тузлански аеродром, и на Доналда Трампа, чија је једина сугестија издавачу његове биографије била да му име напише што крупнијим словима.

Ови избори издвајају се по томе што се Демократе као главним адутом служе традиционалном републиканском тактиком оптуживања противника да раде за руску (некада совјетску) обавештајну службу. Као што знамо, ова антисовјетска хистерија достигла је своју кулминацију непосредно након Другог светског рата, у такозваном „лову на црвене вештице” предвођеном републиканским сенатором Џозефом Макартијем, који је оптуживао многе америчке грађане да су инфилтрирани комунисти и совјетски агенти.

Глен Гринвалд, угледни новинар и борац за људска права, каже да се табор Хилари Клинтон не зауставља само на оптуживању Доналда Трампа да је Путинов плаћеник, већ је иста клевета намењена сваком ко указује на везе Хилари Клинтон с крупним капиталом и интервенционистичким јастребовима у вашингтонској администрацији. Када је Викиликс објавио електронску преписку водећих припадника Демократске странке, јавност је без икаквих доказа убеђивана како им је иста преписка достављена управо из Кремља. Свако ко нема повољно мишљење о Хилари Клинтон оптужује се да је у најмању руку апологета или симпатизер Путинове Русије. И самом Бернију Сандерсу, док је унутар Демократске странке био противкандидат Хилари Клинтон, замерано је што је медени месец својевремено провео у Совјетском Савезу, као и његово генерално социјалистичко опредељење.

Овакво застрашивање Русијом заправо само открива решеност Демократа да се Сједињене Државе под њиховим вођством не одрекну своје улоге „светског полицајца” нити да према осталим државама заузму разумнији став него што је то досад био случај. Америчка политика заснива се на вери у сопствену „изузетност” (exceptionalism), уверењу да је њихов државни поредак најбољи од свих друштвених уређења и да је њихова историјска мисија преуређење света, из чега нужно следи и осећај моралне супериорности у односу на друге државе и нације. Али америчка „изузетност” није само политички принцип већ и средство пропаганде. Наиме, мит да Сједињене Државе оличавају демократско уређење толико је снажан да чак и снимци бројних бруталних полицијских репресија и убистава Афроамериканаца, које свако може видети на интернету, ретко кога могу натерати да их назове диктаторским режимом.

Такво уверење приметно је и у тексту „Зашто нема суда за ратне злочине у Сирији?” бившег оперативца ЦИА-е на Балкану Марка Џонсона. Џонсон тврди како би Русија као стална чланица Савета безбедности блокирала формирање једног таквог суда како би заштитила себе и своје партнере – Иран, Асада и Хезболах – док ниједном речју не помиње да су управо Сједињене Државе своје војнике изузимале од надлежности судова за ратне злочине. Водећа светска сила која тврди да ратује како би донела мир, демократију и људска права, и да њени војници дају своје животе како би са власти збацили бројне „Хитлере”, спасли нас од комунизма и ослободили човечанство, тренутно се не осећа дужном да било коме полаже рачуне за своје поступке.

Тагови: Доналд Трамп, САД, Хилари Клинтон