МИЛЕНКО СРЕЋКОВИЋ: Анти-империјалистички разлози за непризнавање независности Косова

Признање независности Косова био би последњи чин капитулације пред империјалистичким режимом и његовим колаборационистима.

Замислимо ситуацију у којој Сједињене Америчке Државе у сарадњи са сиријским ’’побуњеницима’’ окупирају одређени део Сирије, постављају своју војну базу, и неколико година касније захтевају да међународна заједница призна државност тог дела територије. Свака евентуална подршка таквом подухвату била би само непосредна подршка империјализму – ништа више. Без обзира на опсег страдања која су сиријски ’’побуњеници’’ претрпели под Асадовим режимом (а која су под великим знаком питања, имајући у виду добро познати дисидентски манир обмањивања и преувеличавања у циљу манипулације глобалног јавног мњења и измамљивања западних привилегија) то их не амнестира од њихове квислиншке улоге и сарадње са окупатором. Исти је случај и са УЧК-ом. Колико год страдања њихове присталице претрпеле под Милошевићевим режимом, улога УЧК-а је искључиво терористичка, сецесионистичка и окупаторска. При крају Другог светског рата, такви колаборационисти најпре добијају општу амнестију од стране партизана – а кад су упркос томе наставили с борбом, вођени истим безрезервним национализмом (учешћем у тзв. Дреничкој контрареволуцији), партизани су их побили у размерама неупоредиво већим од броја Албанаца погубљених у време Милошевића. Након деценија либералног агитовања оно што се називало ’’контрареволуцијом на Косову’’ преименовано је у ’’борбу за људска права’’. Често се чује аргумент да је етничко чишћење које су албански екстремисти спровели након 1999. године оправдано репресијом коју су трпели под Милошевићом влашћу. Истина је да се етничко насиље које организују албански екстремисти у континуитету одржава још од Другог светског рата. Др Мухамед Кешетовић, учесник НОБ-а и послератни високи партијски функционер у Грачаници, у својој књизи ’’Драма на Косову’’ (1988) даје детаљан опис масовног насиља које су након Другог светског рата вршили албански екстремисти, па тако бележи и:

’’Учесници дреничке контрареволуције (1944-45) и они Албанци који су отворено или притајено били на њеној страни, само су промијенили метод агресије. Насилно исељавање је настављено, сада у новим условима који су онемогућавали најбруталније, али зато не и перфидне методе дјеловања. У том арсеналу притисака и безобзирности нарочито се истичу бесправна жетва сазријелих усјева, паљевине, искључивање струје и воде, спречавање и недозвољавање наводњавања обрадивих површина, забрањивање напасања стоке у планинама. У ескалацији таквих метода и притисака на присилно исељавање, боље рећи протјеривање, слиједећи корак су: уцјене, затим пријетње, премлаћивање, а онда силовање и убиства. Све то допуњавано је атацима на верска и национална осјећања као што су: скрнављење цркава, манастира и споменика јунацима из протекла два свјетска рата, рушење надгробних споменика и скрнављење гробова, насртања на манастирска имања. Слиједећи корак који је допуњавао замисао о стварању неподношљиве атмосфере, као метода насилног протјеривања незамисливог у условима мира и правног поретка једне цивилизоване земље, био је психолошка тиранија у ширењу непријатељства и мржње. То се огледало у ширењу парола као што су: ‘Побијмо гадове’, ‘Срби идите с Косова’, ‘Вјешајмо шкие’, ‘Доље српски уљези’. Организоване су хајке на љекаре и друге стручњаке српске и црногорске националности и слично.’’

Албански екстремизам, сепаратизам и националистичке активности у свим народима потпомагани су с циљем разбијања Југославије. Након Другог светског рата албански екстремисти заједно са усташком емиграцијом заједничким снагама боре се против Југославије, објављују заједничке публикације, међусобно се потпомажу, имају заједничке финансијере[1]. Преувеличавање режимске репресије прибавља им подршку и привилегије од стране антикомунистичког Запада. Приповедач романа “Милијардер” Ветона Суроиа каже да су батине које су добили од српске полиције нешто најбоље што им се догодило јер су позивајући се на њих добили петогодишњи азил у Канади што им је помогло да знатно унапреде свој животни стандард[2].

Албанци јесу претрпели значајну репресију у време Балканских ратова (о чему сведочи Димитрије Туцовић), као и у првој и другој Југославији, и мањинска права им јесу била угрожена. Међутим, њихова права и животни стандард на сиромашном Косову након Другог светског рата били су неупоредиво бољи од стандарда Албанаца у самој Албанији, у истом периоду, под влашћу Енвера Хоџе. Сем тога, упркос уживању широке аутономије, прописане Уставом из ’74, албански екстремисти и даље настављају са спровођењем етнички мотивисаног насиља над не-албанским живљем. А то насиље, уместо санкција и кривичног гоњења, пратило је масовно заташкавање од стране званичних институција, будући да су и судство и органи реда били под контролом албанских националистичких интереса (врло слично данашњој ситуацији на Косову и Метохији). Шта више, албански сепаратизам здушно су подстицали и националисти у редовима хрватског и словеначког руководства (довољно је погледати видео записе ’’хињене’’ забринутости Стипета Месића за права Албанаца на КиМ, са седница Председништва СФРЈ).

Сам Милошевићев национализам настао је као једна опортуна реакција на поменута дешавања на Косову. Но, Западу је он заправо био већа сметња као ’’последњи комунистички диктатор у Европи’’, него као националиста. Антиимперијалистичка ароганција генерала ЈНА, заснована на наслеђу бруталног кажњавања петоколонаша на крају Другог светског рата, попут оних у Блајбургу и Дреници, а најизразитије оличена у мачизму генерала Ратка Младића, својом непослушношћу притом додатно провоцира бес западне војне машинерије. Било би, наравно, бесмислено тврдити да је било невиних страна у сукобима у бившој Југославији; недужни цивили свих националности страдали су у хаосу и зверствима грађанског рата. Али Запад, након Нирнберга, никад у суштини није престао да фабрикује нове Хитлере – било да је реч о Балкану, или о Блиском Истоку – па је, сходно томе, и Милошевић морао бити демонизован у много већој мери него подједнако “мрачни” Изетбеговић и Туђман. Колико уопште људи данас зна да се прво етничко чишћење, на почетку распада СФРЈ, одиграло у Словенији, као перјаници антикомунистичке борбе за демократију?

Признавање независности Косова последњи је чин капитулације пред интересима западног империјализма који су на овим просторима остваривани помоћу војних интервенција и неолибералне политике[3]. Сем тога, признање независности Косова увреда је за све жртве НАТО бомбардовања и терористичких напада, за све оне који су се са оружјем у рукама борили против највеће војне силе и 22 државе које су јој асистирале у нападу на Југославију, увреда за све оне Србе, Албанце, Бошњаке, Турке, Роме, Ашкалије и Горанце који су побијени, шиканирани и протерани само зато што су били против терористичке УЧК.

Признавање независности Косова уступак је национал-шовинистичким тежњама које су се привремено реализовале само током фашистичке окупације у Другом светском рату (када су територије Косова и Метохије, Албаније, као и делова Македоније и Црне Горе биле стављене под јурисдикцију албанске квислиншке владе).

Право на самоопредељење као елемент лењинистичке политике показало се као њен највећи историјски промашај. Роза Луксембург је најсмисленије критиковала те бесмислене покушаје да се обећавањем државне независности придобију савезници за револуцију међу народима који су живели на територији Русије. У суштини, та стратегија своди се на повлађивање буржујским национал-романтичарским сентиментима. Право на самоопредељење још је бесмисленије у случају где албански народ већ има своју државу, па би признање њиховог права на самоопредељење једино могло да дође у пакету са признањем права Републике Српске да се отцепи од Босне. То право ’’корисни идиоти’’ империјализма одобравају албанском народу, али не и српском – јер њихова залагања не почивају ни на каквим принципима, сем на лобистичком задатку да потпомогну империјалистичку агенду. Оснивач курдске радничке партије Абдулах Оџалан, под утицајем дела анархисте Мареја Букчина, модификовао је свој иницијални захтев за стварањем курдске државе у захтев за широком аутономијом у складу са Букчиновим идејама о комуналном анархизму. У складу са тим идејама аутономију треба да добију грађани на пример Призрена али и грађани српских општина на КиМ, као и генерално становници сваке мање заједнице. Ако право на самоопредељење подразумева да фанатизована маса етнички очисти све оне који сметају великоалбанским циљевима – а у садашњим условима то би био највероватнији исход самоопредељења – свако ко га промовише и подржава је саучесник у насиљу.

Признање независности Косова био би чин несолидарности са садашњим и будућим државама-жртвама империјалистичких војних интервенција, које су по својим методама и циљевима само наставак НАТО бомбардовања Југославије.

Признање независности Косова била би издаја оних држава које се противе независности Косова из анти-империјалистичких разлога. Издаја Палестине, Кубе, Венецуеле, Боливије, Еквадора, Либана, Сирије, Непала, Никарагве, Вијетнама, Конга, Грчке. Оставимо по страни њихове актуелне идеологије, колико су те земље социјалистичке или капиталистичке, диктаторске или демократске – оне су пре свега већ годинама жртве империјалистичке политике, што им даје јединствену перспективу за исправно разумевање конфликта на Косову и исправан став према њему: према читавом западном војно-пропагандном механизму, ‘хуманитарно-демократској’ реторици, игнорисању међународног права, и закулисним стратегијама и интересима чији смо заједнички сведоци. Међусобно разумевање и подршка држава које су сметња империјализму једино је што би још могло успоставити баланс снага, и тако допринети окончању доминације америчког војно-индустријског комплекса. Сирија, Либија, Ирак, Авганистан, Иран, Либан и друге државе мета су војних интервенција каква је била и НАТО бомбардовање Југославије: из сличних разлога, који немају никакве везе са људским правима – што је више него јасно и онима који су имали ту несрећу да њихова права послуже као изговор за америчке и НАТО интервенције, и онима од којих су та права требало да буду ‘заштићена’.

Признање независности Косова је поткопавање институције Уједињених нација (Резолуција 1244 УН Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет).

Сједињене Америчке Државе већ деценијама упорно раде на јачању свог положаја који би им гарантовао унилатерално одлучивање о свим питањима од економског и геостратешког интереса, а нарочито оним која изискују одговарајуће војне интервенције. Према Ноаму Чомском, оваква политика САД-а највећи је показатељ њеног империјализма. Сетићемо се да је и само НАТО бомбардовање Југославије спроведено без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Наметање САД-а да у улози светског полицајца прекраја државе и границе по свом нахођењу главни је разлог за хаос који влада на Блиском Истоку, а самим тим и за мигрантску кризу. Признање независности Косова капитулација је пред њиховом политичком агендом, наметнутом пуком силом, без икаквог обазирања на легитимне међународне институције.