МИЛАШИНОВИЋ: Путин, православље и нова Европа

• Он је носилац еволутивног цивилизацијског концепта који подразумева спој традиционалних вредности човечанства и нових развојних могућности који проистичу из савремених технологија, мултиполарност света, право на различитост и стварну слободу нација и појединца
• Путин је успео да пред лице европске политичке елите и јавности постави огледало у коме се јасно видело колико мало Европа може добити, а колико много изубити увек када се њени интереси не поклапају са америчким
• Путин постаје симбол борбе против корпоративног капитализма и на њему заснованог глобалистичког концепта, а руски модел развоја циљ који схвата и прихвата све већи број грађана, слободних интелектуалаца и политичких партија на Западу

Данас више нема никакве дилеме да Владимир Путин није само моћни политичар једне велике земље која поново заузима геополитичке позиције које јој, у светским оквирима, по величини и снази припадају, већ много више од тога. Он је носилац еволутивног цивилизацијског концепта који подразумева спој традиционалних вредности човечанства и нових развојних могућности који проистичу из савремених технологија, мултиполарност света, право на различитост и стварну слободу нација и појединца. Тај и такав концепт супроставља се данас, на размеђу векова, сулудој визији униполарног света чија тоталитарна идеологија не само да, кроз неолиберализам, руши основне друштвене закономерности, већ се (форсирајући педофилију, истополне бракове, ГМО исхрану и сл.) супроставља природним и божијим законима на којима се темељи људско постојање.

У једном тренутку, пре појаве Владимира Путина, изгледало је да је борба одлучена и да ће униполарни свет, бити успостављен, а да ни Борис Јељцин, ни остатак човечанства неће бити свесни шта то заправо значи, нити куда нас, све заједно води. Данас више не изгледа тако. Униполарни свет се распада пред нашим очима, а ратни пожари које његови инспиратори распирују широм планете, пре ће убрзати него спречити његов дефинитивни крај.

Путин је човечанству вратио наду да две хиљаде година људског постојања неће тек тако бити збрисано мрачним визијама Црног племства.  Збигњев Бжежински, човек који је планету претворио у Велику шаховску таблу, као видљиви креатор концепта униполарности, добио је противника који даље види, брже мисли и прецизније комбинује. Уз неспорну лидерску харизму и дар да свој народ и земљу воли не мрзећи друге, постао је свуда у свету симбол борбе против оживљавања фашизма и тоталитаризма које доноси Нови светски поредак. То га, чак и у већини западних земаља, чини најпопуларнијим страним политичарем, па његови ставови и поруке имају све већи утицај на политичка дешавања широм света.

У последњих неколико дана Владимир Владимирович послао је, кроз своје активности, две снажне поруке које ће сигурно имати велик утицај и значај у наредном периоду.

Порука прва – Европо, ослободи се Вашингтона!

У недавном интервју за швајцарску телевизију СРТ председник Путин је говорећи о ситуацији у Европи и односима Русије са водећим европским земљама рекао следеће:

„Било би пожељно видети да Европа демонстрира више независности и суверенитета … Ако будемо морали – да бисмо разговарали о интерним пословима са нашим европским партнерима – да се обраћамо Вашингтону, то ће бити помало чудно“

Да је ова изјава, која у потпуности огољава стварне позиције Европе у ономе што називамо Новим свестским поретком, дата пре избијања украјинске кризе, тешко да би просечан Европљанин разумео о чему Путин говори и вероватно би је третирао као пропаганду. Данас, она је доспела у жижу европске јавности, има велику политичку тежину, а просечан Европљанин је доживљава као потврду сопственог запажања. Вешто маневришући кроз повратне спреге узрока и последица политичких догађања, од потцењивачких изјава Викторије Нуланд до нацистичких испада Десног сектора, Путин је успео да пред лице европске политичке елите и јавности постави огледало у коме се јасно видело колико мало Европа може добити, а колико много изубити увек када се њени интереси не поклапају са америчким.

Ово је бацило нову светлост не само на односе Брисела и Вашингтона, него и на стварни смисао и перспективу европских интеграција уопште. Показало се да „европске“ наднационалне институције, које су давно изгубиле повратну спрегу са својим матичним државама, итекако воде рачуна о америчким „државним интересима“, па се наметнуло питање „коме“ или „чему“ оне, заправо, служе? А када се појаве питања, пре или касније дођу и одговори. Ти одговори углавном се своде на болну спознају да „бриселска Европа“ није ништа друго него централизовани инструмент  којим Америка влада европским нацијама. (То да ли ти који владају Америком седе у Лондону друго је питање, које не умањује значај наоред реченог. Енглеска је увек била Отрво, никад Европа!) Сва та прислушкивања европских политичара, све те безбедносне концепције, гурање НАТО-а у политику, америчка војска на тлу Европе, једино тако имају смисао.

Европа као да се преко ноћи освестила. Прва је то учинила Француска, па су се огласили немачки интелектуални кругови, а затим редом и остали. Процес је кренуо. Испочетка тихо, готово стидљиво, а затим све гласније европска јавност почела је да говори о потреби стварања „нове Европе“, а уобличио се и слоган „Европа припада Европљанима“. То је смер у коме ће се процес кретати. Тај процес неће бити ни брз, ни једноставан, али ће бити неминован. Први корак ка слободи је свест о неслободи, а њу данас има већина Европљана.

Отуда, Путинова изјава швајцарској телевизији значи, како свест о неминовности тог процеса, тако и пружену руку да се та „Нова Европа“ простире од Урала до Гибралтара.

Порука дуга – Европо, чувај хришћанске вредности!

Организујући пријем у Кремљу поводом Празника крштења Русије и хиљаду година од смрти светог равноапостолног великог кнеза Владимира, Владимир Путин је нагласио значај примања Хришћанства за стварање јединствене руске државе, и њен опстанак данас, шаљући јасну поруку да основне хришћанске вредности морају остати стуб цивилизацијског наслеђа савременог света.

Говорећи о Кнезу Владимиру који је 988.  године, на Криму, примио хришћанство, а затим крстио и целу Русију Путин је нагласио како су ти догађаји били „кључни заокрет у историји државе и културе”.

„Земља се градила на озбиљним духовним размишљањима кнеза Владимира, на тежњи да се створи јединствено начело које може да обједини народе Русије и раштркане земље. Он је прекинуо братоубилачки рат и сломио спољног непријатеља” казао је Путин, уз уверење да исти „духовни извори још увек хране братске словенске народе Русије, Украјине и Белорусије“.

На овај начин Путин је још једном подвукао цивилизацијску разлику у односу на Нови светски поредак чије је једно од обележја грубо гажење свих хришћанских вредности и достигнућа. Промоција абортуса, педофилије, хомосексуализма, истополних бракова, паганизма, сатанизма, жртвених ритуала итд. само су неки од појавних облика тог процеса, који поткопава темеље и сврху самог људског постојања.

Много људи у вековима хришћанској Европи не гледа благонаклоно на ове процесе, посебно што се за њихово спровођење често користе средства државне принуде. Тај, већи део Европе, иако приморан да сада ћути, још увек није одбацио, нити изгубио хришћански код, и отуда са великим симпатијама и надом прати верску димензију Путинове политике. Иако нису православци, већина њих још увек су верујући хришћани, којима Кроли не може заменити Христа, а „Књига закона“ Библију.

Приређујући пријем у Кремљу поводом Празника крштења Русије и истичући значај тог чина Путин је практично позвао Европљане да се не одричу темељних хришћанских вредности, а верујем да га је већина чула и исправно разумела.

Уместо закључка

Најновије Путинове поруке усмерене пре свега Европљанима још једном показују Путиново визионарство и политичку снагу. Нудећи дијаметрално супротни концепт привредног и друштвеног развоја заснован на традиционалним вредностима које су створиле и очувале људску цивилизацију, поштујући право на различитост нација и истинску слободу појединца, Путин постаје симбол борбе против корпоративног капитализма и на њему заснованог глобалистичког концепта, а руски модел развоја циљ који схвата и прихвата све већи број грађана, слободних интелектуалаца и политичких партија на Западу. Нема сумње да ће много тога што је урадио и што ће урадити постати део неминовне борбе за нову Европу којом ће управљати Европљани.

Тагови: Драган Милашиновић