Милана Бабић: Шта се Русији десило 90-их: над књигом Ј. Гускове
Како да се данас боримо против непријатеља,
ако останемо заробљеници његових идеја?
Александар Шчипков
Полако одлазе у сјенку догађаји деведесетих година 20. вијека, а са њима расте могућност темељне, непристрасне и свеобухватне анализе „геополитичке катастрофе“ (В. В. Путин) рушења СССР-а и, посљедично, дебакла вијековне руске државности који се десио почетком деведесетих година 20. вијека.
Ова је неоподна из више разлога, а за нас најбитнији, у контексту српско-руских односа, јесте могућност рјешења Српског и Руског питања кроз анализу свих претходних грешака којe су допринијелe кризи, а потом слому српске и руске државности. Ко год се озбиљније бавио руско-српским питањима схвата да су одговори на питање шта се десило са Русијом деведесетих (да је она била слаба, властити проблеми огромни, притисак спољног фактора непрестан…) нису задовољавајући.
Наравно, ово је српски поглед који не жели да буде непристојан, дидактичан, нити претендује на коначну оцјену. С обзиром да је драма која се задесила СССР и њену државу насљедницу – Русију, директно утицала на разбијање Југославије и удар на Србе и њихову државност, српски аутори осјећају слободу да дају оцјену из свог угла па тако и ја.
Русија и Запад
Прошло је вријеме када се, из низа разлога, руско буђење везивало за бомбардовање 1999. године (због степена званичне руске сарадње са Западом у времену рата 1991-1995, идеолошке клопке у коју је допала руска дипломатија, стављања приоритета у међународним односима на партнерство с Европом и стратешки савез са САД, великој „самосталности“ тадашњег Министарства спољних послова у доношењу одлука, изнуђивање од Београда одлука које су потребне Западу и удјела у српским подјелама као и степену неефикасности тадашњег „руског“ апарата).
Овдје се свакако не ради само о тренутном „кокетирању“ са Западом већ је то процес другог трајања који је започет након Стањинове смрти/убиства (о томе да је Стаљин убијен већ неколико година се отворено говори у Русији). Односно у питању је улазак у капиталистички свијет (притјеловљење ка тој структури), улазак у екуменистички дијалог [1], одустајање од пројекта стварања алтернативног свјетског система као и, по ко зна који пут, кретање ка промјени култутног и цивилизацијског кода руског свијета.
То троструко негативно кретање (економско, духовно и културно) ослабио је руски дух и довело до одсуства јединственог погледа на националну историју (национална историја је један од главних средстава кохезије једног друштва). Такође, ту је и превелики дио спокојног времена који је пасивизирао руски дух и довео га у отвореност за манипулацију по дубини бића (те процесе је детаљно анализирао Сергеј Кара Мурза) [2].
Процес стварања гомиле/масе у вријеме перестројке такође свакако има своје дубље двојно упориште: у руској историји и у теорији спектакла, а по степену рањивости руске државности може се упоредити само са добом Смуте и 1917. годином…
Полазећи од тезе Александра Шчипкова да „на догађајно-смисаоном, а не на календарском плану, 20. вијек почиње управо 1914. године, а завршава се 2014, повратком Крима“ [3] разумијевање догађаја деведесетих морамо потражити управо у издаји која се десила са Фебруарском револуцијом и која није популарна, како он каже, јер руши либерални табу дајући критику „демократског Фебруара“ (тема издаје на исти начин није популарна ни у разумијевању догађаја деведестих година с истим мотивом, и у истим круговима).
У руским и српским земљама јавност и оцјене прилика 20. вијека, па и распада СССР-а (који се у „антибољшевичким“ круговима разматра са злурадошћу) су често ограничено и незрело подијељени у два супротна правца мисли, што је можда згодно за контролу јавног простора и, понекад, размјену мисли, али, у коначници, представља спречавање дубинске анализе процеса без којих је немогуће разумјети догађаје 90-их, нити је могуће дати квалитетну „понуду“ за пут у будућности.
У том смислу јако је мало српских мислица који се не крећу (сагледавајући коријене њихове анализе) по западној матрици. Ријеч је двоструком кретању аналитичке мисли назови дисиденства и условно речено десне опције (мада је исходиште оба та кретања позападњечени поглед на друштвене процесе). Лако се препознају по глорификацији Солежењицина, претјераној критици Стаљина, идеализовању просветитељства и уском идеализованом погледу на демократију…
Но, вратимо се теми. Додатни разлог зашто се фокус руског званичног наратива све до недавно стављао на 1999. годину и бомбардовање СРЈ, је и тај што се није жељело дати непријатељима прилика да, издвојивши један дио, период немоћи и издаје, потисну сјећање на вијековну помоћ и сарадњу између српске и руске државе.
Дакле, у први план је стављана 1999. година. Руско растрежњење, јасно је, десило се знатно раније, односно државотворном слоју Русије то је било јасно већ уласком НАТО у отворене акције под многим официјалним маскама, притиском на српски фактор, бомбардовањем Срба током 1994/95 и цијелим другим низом показатеља да је све што се ради са Србима само припрема за нови поход на Русију.
Кроз обликовање руске спољне политике на Балкану у вријеме распада СФРЈ и СССР-а можемо уочити све замке тадашњег „руског“ кретања, које је, понекад изнад логике здравог разума, настојало да, готово по сваку цијену, спријечи велики сукоб…
Како се фигура попут Михаила Горбачова, човјека несумњиве слабе стратешке културе и неизобилних интелектуалних и духовних дарова, или фигура Андреја Козирјева, за кога је Владимир Владимирович рекао да је имао „само лобању, али празну, без мозга“, нашла на тако утицајном мјесту?
Свакако то је знак више појава: пропадања једног система, односно слабљења једног пројекта, поновљене грешке одабира супротног културног и цивилизацијског кода, активирања дубинског комплекса у односу на Запад (пошто се ово десило већ неколико пута у историји Русије свакако завређује посебну анализу тима људи), стратегијског повлачења (које се отргло, а које је почело већ послије Стаљинове смрти).
Занимљиво је да се код Срба, као и у случају канонизације Светог цара Николаја, јавља понекад трезвенији погледа на Стаљина и његову епоху него код Руса. У тој анализи највише предњачи Ранко Гојковић, који се хришћанском дубином замислио над улогом великог руског државника – његових заслуга за повратак изучавања руске историје, повратак нормама породичног морала, постепено ослобађање РПЦ (заслуге што је „Тихоновска струја“ у РПЦ однијела побједу над обновљеницима које су форсирали Лењин и Троцки), прекид прогона руске културе, и, посебно, заслуге у сламању нацизма и фашизма…
Кренимо с краја.
Стратегијско повлачење
Да је у питању планско повлачење СССР-а свједочи дио фактографија потеза која се прате у књизи Јелене Гускове (но да ли у томе има истински промишљене статегије, понављамо, остаје отворено питање). Од 1981. па до априла 1985. године практично није било посјета генералних секретара ЦК КПСС-а социјалистичким земљама, а на „ријеким сусретима у Москви по правилу су избјегавани они најважнији проблеми“ [4].
Осмог децембра 1987. потписан је Совјетско-амерички споразум о елиминацији ракета средњег и кратког домета. Децембра 1988. Михаил Горбачов је у ОУН промовисао политику немијешања у унутрашње ствари других земаља и слободу избора путева сопственог развоја и најавио смањење совјетских трупа у земљама Централне и Источне Европе. Јелена Гускова оцјењује да је то значило да СССР напушта регион свог утицаја. У разговору с Кисинџером, у јануару 1989, Горбачов није ни покушао да брани интерес СССР-а у региону Источне Европе.
У међувремену, марта 1988. Горбачов је боравио у Југославији (од 14. до 18. марта). Изузетно значајне податке посјете износи Јелена Гускова. Ти подаци реконструишу помјерања распореда моћи, прилике, тенденције и могућности које су стајале пред цјелокупним свијетом, јер случај Југославије, у малом, најављује сва будућа кретања отворених полуга моћи и структура које из сјенке повлаче потезе (демонстрације у Тартуу и Талину у знак подршке независности Естоније, погром над Јерменима у Сумгаиту и улазак војске у Баку…).
Петнаестог марта 1988. године, у Палати Федерације СФРЈ, одржана је церемонија усвајања Совјетско-југословенске декларације у којој се истицало да ће двије земље градити своје међусобне односе полазећи од безусловног уважавања специфичности путева и форми њиховог социјалистичког развоја и разлика у међународном положају. Осим Србије, Горбачов је посјетио још двије Републике – Словенију и Хрватску – које су тежиле независности.
Напетост између Република се већ осјећа па Горбачов наглашава значај јединства. Још прије почетка посјете Горбачова Југославији усаглашен је текст Саопштења о званичној пријатељској посјети генералног секретара ЦК КПСС-а Михаила Горбачова Југославији. Коначни текст није ушао у збирку докумената о резултатима посјете коју је објавио Политиздат (овај податак говори много сам по себи).
По оцјени Јелене Гускове, Горбачов је с великом пажњом проучавао југословенску праксу изградње политичког и економског система самоуправљања и желио је да започне свеобухватни процес демократизације совјетског друштва. Горбачов је као главну ману система у Југославији изнио крајност у којој свако жели да буде главни („свако са свог мјеста говори у име цијеле земље“).
Посјету Горбачова Југославији Запад је пажљиво пратио, а Србима се тада чинило да су поново стекли пријатеља и да, у случају проблема, могу да очекују помоћ и подршку СССР-а. Невјероватна је парализа српске стратешке свијести до које је дошло због непознавање кретања и тенденција колективног Запада, који, додуше, тада још увијек наступа с неколико, привидно, различитих позиција.
Повјерљиви разговори Горбачова с Лазаром Мојсовим, и Бошком Крунићем, у оквиру затворених састанака, о субверзивним активностима Запада и приједлог Горбачова у смјеру „још тјешње сарадње у пружању координисаног отпора имеријалистичким тежњама усмјереним на подривање позиција социјализма“ [5] дјелују више као потреба за психолошком ефектом наступа с позиција некадашње силе, неголи озбиљан план.
Почетком 1990. године СФРЈ је званично затражила пријем у Европску економску заједницу у својству придруженог члана и пуноправно чланство у Савјету Европе (статус специјално позваних земаља Југославија и СССР су добиле у мају 1989. године). Међутим, криза у Југославији и СССР-у постаје све већа. Дувају страшни вјетрови промјена и криза за које идеологија перестројке није била спремна.
Положај Горбачова, који покушава да придобије моралну и финасијску помоћ САД, и предсједника Буша (Старијег, прим. НС) лично, указује на стрмоглав пад СССР-а, а молба Горбачова ка западним лидерима за економску и финасијску моћ доводи до положаја у којем СССР, а потом Русија, немају више могућност да буду равноправни партнери чија ријеч се уважава.
У размаку од двије године од посјете Југославији, некадашњој супер сили се дешава видни дебакл. Шта за Југославију раних 90-их значи то што се декларативно, али недвосмислено, СССР изразио за јединство Југославије када је Михаил Горбачов дошао дотле да је чак поставио питање Џорџу Бушу: „Какав Совјетски Савез треба САД-у?“ (у Америчкој амбасади у Лондону, јула 1991. године)!
Референдум из 1991. показао је да је већина грађана била за опстанак СССР-а. Годину раније већина становништва (око 90 одсто) залагала се за јединство Југославије, а на интернету, када укуцате на српском језику распад СССР-а, добићете чланак у којем стоји невјероватна реченица, која сликовито казује висок степен ограничености и манипулације: „Револуције из 1989. године и распад Совјетског Савеза су довеле до краја вишедеценијског непријатељства између НАТО и Варшавског пакта, што је била главна одлика Хладног рата.“ [6]
Ипак, поред свих сазнања о процесу деградације мисли у вријеме перестројке запањује степен губитка, код совјетске елите, „стратешке културе“ (Жељко Будимир). Како је та елита пристала на све што је пристала па, између осталих, и на „Беловешка саглашенија“ која ће довести до одсијецања Крима?
Како је дошло до тога да се Русија по ко зна који пут избаци из укотвишта свог културног кода и повјерује да ће на „балу вампира“ добро проћи? Зашто је било неопходно да перестројка крене у идеолошку кампању промјене антрополошког модела, увођењем у масовну свијест нове представе о човјеку и његовим правима што је довело до „разарања културног језгра“ (Сергеј Кара Мурза), прихватања језика противника, цијепања и дестабилизације свијести у људима и претварања организованих колектива у мноштво гомила којима је лако управљати?
Очигледно је да је главни циљ било рушење хиљадугодишњег модела руске историје. Главни удар изршен је у пољу психосфере. Дакле, издаја не би била могућа да терен није брижљиво разрађен и да се противникова идеја није усвојила као своја.
Бавећи се тренутком прелома епоха (у Српском и Руском питању) у обе своје књиге (једна је објављена, а друга у рукопису) сваки пут сам се враћала том одлучујућем тренутку лома који се десио 90-их, а који је припреман много раније. Тренуци прелома, како у личном животу тако и на општем плану, тачке су којима се морамо враћати, то су прозори с којих се види јасније. Тај лом нуди ново знање, нове видике и могућност статегијског планирања, јер, за разлику од мирних времена, активира сва наша духовна и тјелесна чула и изоштрава слику па се види даље, иза оквира наметнуте перцепције тренутка.
Јасно је да поводом слома руског вијековног система, односно рушења СССР-а, у питању операција против Русије „ма како се она звала“ (Х. Клинтон). Но, зашто је успјела и да ли је то у коначници Пирова побједа која је довела Запад у „ново неименовање страшно стање“ [7] (Олег Солдат) с којим Запад не зна да се носи и који оставља отвореним питање могућности новог поглавље историје…
Књига Јелене Гускове, „Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985-1995)“ обрађује дакле 10 година „драме. Обиље података, смјелост оцјене и непристрастност говори о озбиљности и досљедности њеног рада. Уједно, књига је драгоцјен извор података и унутрашњих прилика у Русији и приказ спољне политике Русије према Југославији; посебно су драгоцјени подаци о изузетно тешким условима у којима је, без озбиљније подршке свог традиционалног савезника, препуштен практично самом себи и супростављен западним силама које су биле у успону, „српски народ успио да створи Републику Српску“ (Горан Латиновић, један од рецезената књиге).
Јелена Гускова представља и појединце и организације које се нису мириле са тадашњом руском спољном политике, нити су је одобравале, што књизи даје и свијетле тонове.
Поводом Резолуција 757 и 787 Савјета безбједности УН, којима су уведене санкције Југославији, а које су биле најсуровије санкције у читавој историји постојања УН-а, са којим се руска бирократија, нажалост, сагласила (због њих је СРЈ само у периоду 1992-1993. године напустило 370 научника и висококвалификованих стручњака, 900 000 радника је послато на принудни одмор, пред јануар 1994. инфлација је износила 313 милиона процената, село је било практично изоловано од града јер није било бензина да се роба допреми до пијаце; недостатак лијекова утицао је на погоршање здравља становништва; свако друго дијете у Београду је било неухрањено; земља је била под санкцијама 1.584 дана…), истинска Русија није мировала. Треба споменути те храбре солидарне далековиде људе.
Руси који нису издали
Руски добровољци који су путовали 1991-1995. године у Босну и Херцеговину и Хрватску, да ратују, јасно су знали да не иду за „дугим доларом најамника“, нити за ордењем, не ради каријеризма, него искључиво по зову срца, из патриотских побуда. У потпуном складу са свим тадашњим политичким реалијама, сваки добровољац је схватао без илузија да је за државне структуре – он изван закона. Ако се нешто деси – немате се на кога поуздати: све молбе ће конзулати и амбасаде одбацити, МИП ће ћутати. Нико неће бринути о слању „терета двеста“, нико неће откупљивати из заробљеништва. У званичној штампи ће наше добровољце одмах ставити на исту клупу са „дивљим гускама“, са војницима најамницима. [8]
Таласи протеста запљуснили су Русију. Проницљиви, растрежњени дио Русије покушао је све што је њиховој моћи да пошаље поруку Србима да нису сами. „Писци, културни и научни радници, новинари, обраћали су се влади и Парламенту упорном молбом да учине све што могу да поправе ситуацију, а Србији и Црној Гори су упућивали ријечи подршке. Учесници првог Међународног конгреса словенских култура обратили су се ‘псеудоруским дипломатама’ који се ропски понизно савијају пред Вашингтоном и практично издају част и историју словенских народа…
Окупљени на Деветом конгресу, писци Руске Федерације су једногласно изразили протест против одлуке владе Русије. Захтијевали су од ње да поништи срамну одлуку и да казни оне који су допринијели њеном усвајању. Своје потписе на заједнички апел свим сународницима ставило је 250 најпознатијих писаца из разних крајева земље (Валентин Распутин, Василиј Белов, Олег Волков, Петар Проскурин…)
У одбрану Срба су устале и поједине политичке партије и покрети, козаци, организације, ветерани Другог свјетског рата, групе грађана, пензионери… У Москви је 34 дана штрајковао глађу извјесни Јарослав Јастребов – у знак солидарности… Тих се дана појавила и тема руских добровољаца који су се борили на страни Срба“ [9]
Званична руска политика настојала је на све начине да се дистанцира од руских добровољаца оцјењујући да су они своје идеале погрешно разумјели…
Козирјев и дипломатска клопка
Преживјевши распад СССР-а и повлачење својих војних трупа из Њемачке, Пољске, Мађарске и осталих земаља, сахранивши СЕВ и Варшавски пакт, Русија је све положила на олтар тржишне економије зарад будућег благостања [10].
Но вратимо се дешавањима у предвечерје распада Југославије. 11. октобра 1990. за министра спољних послова РСФСР постављен је „Мистер Да“ – Андреј Козирјев. Након избора Јељцина за предсједника, Козирјев је поново (25. јула 1991. године) постављен за министра спољних послова.
Престала је да постоји јединствена спољнополитичка стратегија и тактика СССР-а као цјеловите државе. Кадровске промјене су у ствари чистке кадрова (на основу понашања за вријеме „Августовског пуча“). У Меморандуму Министарства од 15. фебруар 1991. године (аутор и намјена се не наводе) стоји закључак да се југословенска федерација у свом пређашњем облику не може сачувати и да је даље слабљене централне власти неизбјежно.
Прибојавујући се промјене граница и, посљедично, борбе спољних сила за утицај у региону предлаже се да се сачува јединствена југословенска држава и обезбиједи суживот двају различитих друштвено-економских модела, како би се наставила сарадња с југословенским руководством и појачао дијалог.
Формулације одлука по питању СРЈ поприлично су „испеглане“. У државном апарату се осјети јаз између извршне и представничке власти па поједини посланици морају да улажу огромне напоре како би се умијешали у рад Министарства спољних послова. Парламент не штеди Козирјева, али он успијева да практички подржи обесправљеност Југославије пред међународним организацијама, а то што је Врховни савјет категорично против „антисрпске линије Министарства спољних послова“ [11] не игра улогу.
Креће одисеја Козирјева по Балкану. Јелена Гускова оцјењује да је Козирјев као приоритет поставио однос са САД и НАТО те да је „од почетка потпуно погрешно (да ли није знао? или није желио да зна?) тумачио догађаје на Балкану“ [12]. Дешава се исхитрено признање Хрватске, Босне и Херцеговине, гласање за увођење санкција Југославији, одобравање двоструких стандарда, кратковида политика по питању Милошевића (у духу перестројке, и обрачуна и са сопственом прошлошћу, МИД отворено захтијева одлазак „националбољшевика“ и њиховог лидера Слободана Милошевића).
Милошевић у децембру 1992. побјеђује на парламентарним изборима и „руске дипломате су, хтјеле – не хтјеле, морале да раде и преговарају с ‘националбољшевиком’ Слободаном Милошевићем“ [13]. Овај курс се нажалост не мијења до 1996. Јелена Гускова то образлаже тиме да је концетрација цјелокупне власти, када је ријеч о спољнополитичким питањима била у рукама министра спољних послова. Знајући за повјерење Срба у Русију Запад је користио руске дипломате као елемент притиска на српске земље и њихове представнике.
Русија је подржала и Резолуцију Савјета безбједности од 24. августа 1993. године, иако је она погрешно тумачила реално стање у Босни и Херцеговини и иако је, „корак по корак, рашчишћаван пут оружаној интервенцији која је на крају и услиједила. Таква позиција значила је побједу оних носилаца руске спољнополитичке мисли који су тврдили да ‘Балкан не може постати главни правац спољне политике Русије и главна зона обезбјеђивања њених националних интереса’“. [14]
Ипак, криза на Балкану дијели руске људе на патриоте и западњаке, како вријеме подмиче све више буди успаване духове – од 1994. балканска тематика све више улази у новине и часописе, упркос томе што званични медији прате званичан наратив МИД-а. Јелена Гускова оцјењује да се од 1993. године Русија од пасивног посматрања креће ка умјереној активности.
Ипак, далеко је то још од силе, још увијек је то само слаба сјенка некадашње снаге. Ништа у књизи не свједочи сликовито о томе као разговор генерала Младића, командата Војске Републике Српске и Козирјева. „Козирјев ми се обратио: ‘Молим Вас, друже Младићу, сједите за овај сто, за њим су Михаил Горбачов и Роналд Реган потписали споразум.’ Одговорио сам: ‘Не желим да сједам за сто којим је Горбачов потписао капитулацију. Пређите у другу собу.’ А сấм сам се дигао и отишао. Козирјев је наредио да промијенимо собу. Питао сам га:
̶ Ви сте министар спољних послова Русије?
̶ Да.
̶ А гдје је Ваша породица?
̶ У Америци.
̶ А ко вас финансира: САД или Русија?
̶ Русија.
̶ Зашто Вам је онда породица у Амарици? Ко их издржава?
̶ Какве то везе има?
̶ Има, ево какве: не улијеваш повјерење!“ [15]
Слиједи појачавање притиска на Републику Српску, наставак празних обећања, ултиматуми, пријетње… Нижу се Резолуције: 816 (забрана летова изнад територије Босне и Херцеговине, чиме је потпуно блокирана српка авијација и постављен темељ за могућност страног војног мијешања у југословенске проблеме…), 820 – Русија је уздржана (о пооштравању санкција СРЈ, ако Радован Караџић не потпише мировни план, Караџић је заузврат запријетио да ће напустити преговоре…).
Срби излазе на референдум (83, 26 одсто излазност) и одбијају Венс-Овенов мировни план не желећи да се утопе у унитарној муслиманској држави. Козирјев предлаже даље оштре мјере… Русија и даље говори о могућности ублажавања санкција Југославији (иако нема утицаја на доношење одлука по том питању) мислећи да Милошевић управља ситуацијом у Босни као у Србији.
Срби у Републици Српској, упркос свим притисцима, не желе да се одрекну статуса конститутивног народа у БиХ… Русија излаже свој план од седам елемената за рјешење кризе, међутим „процес активирања НАТО снага одвијао се потпуно независно и ни на који начин није био повезан с преговарачким процесом, а нарочито с напорима руске стране да се постигне договор (…) Зато се стално радило на томе да преговори западну у ћорсокак. Чекао се само повод да се за то окриве Срби“ [16] …
Руски Парламент се од јуна 1992. до септембра 1993. седам пута бавио југословенском темом. Резолуција О опасности од ескалације рата на тлу бивше Југославије, од 29. априла 1993. године, усвојена је једногласно. Почињу питања посланика ка министру спољних послова:
„Докле ће политика министра спољних послова и Вашег Министарства бити у супротности с нашим традиционалним везама са Србима, словенским везама, православним везама?“
Већ 1992. НАТО самостално доноси одлуку да пружи подршку мировним снагама. Успостављена је потпуна контрола над југословенском морском обалом. Савјет безбједности УН обезбиједио је правну подршку и легализовао односе НАТО и те организације. „НАТО се најчешће скривао иза ријечи „регионалне организације или савези.“ [17]
Москва је непрестано молила да се дозволи испорука енергената СРЈ. Руски хуманитарни конвој од десет возила успјешно је почетком 1993. године обавио седам тура од Београда до Сарајева, међутим континуирано и масовне пружање хуманитарне помоћи није било изводљиво због ембарга. Русија у Савјету безбједности није користила право вета, тек понекад је била уздржана, а Врховни савјет је наставио да критикује једнострану политику Министарства спољних послова…
Јелена Гускова 1994. годиину оцјењује као штап и шаргарепу и борбу инцијативама. Те године је формирана Контакт група и почиње присиљавање на мир. Оптужба на рачун Срба за експлозију на пијаци Маркале послужила је као повод за бомбардовање српских положаја.
„Касније је, у јулу 1996. године, Јасуши Акаши отворено признао, у интервјуу за њемачку информативну агенцију, да је постојао тајни извјештај ОУН у којем је јасно стајало да су за експлозију на пијаци одговорни муслимани.“ [18] Амерички авиони F-16 оборили су 8. фебруара 1994. године четири српска авиона (прва борбена акција НАТО-а за 45 година постојања).
Јелена Гускова примјећује: „Три године раније лидери Италије су ме увјеравали да НАТО не може да се мијеша у југословенске ствари јер ту нема момента агресије против земље чланице Алијансе.“ [19] Први ваздушни удари америчких ловаца по српским циљевима изведени су 27. фебруара 1994.
За двије недјеље напада који су названи „Намјерна сила“ изведено је преко 3.500 летова авијације НАТО-а чији је циљ био уништавање складишта муниције радарских система, резервоара… У априлу 1994. године, припремајући се за се за још један напад на српске положаје челници ОУН и НАТО-а нису о томе чак ни обавијестили Русију. Бурна реакција Москве није утицала на одлучност НАТО…
Русија, мора се признати, понекад током 90-их ипак показује дјелимичну самосталност, с компромисним циљем (прихватања Срба плана Контакт групе), у неколико наврата током 1994. године (пребацивање Русбата-2 у Сарајево, потписивање споразума о аеродрому у Тузли), али је због јединства са Западом и добијања на времену, подржала санкције против СРЈ 1992. године; подржала све резолуције Савјета безбједности УН; није дигла свој глас против учешћа НАТО-а у мировним операцијама на Балкану и против оснивања Хашког трибунала.
Русији је учествовање у рјешавању кризе на Балкану било дозвољено само под условом сагласности према западним плановима и одлукама. Њен апарат Министарства је тада био у вазалном положају премда је Русија на Балкану имала своје мировне батаљоне и учествовала је у мировним операцијама које је преузимала ОУН.
Често руски аутори, па и Јелена Гускова, истичу самосталност у одлучивању министра Андреја Козирјева [20]. Јасно је, мећутим, да се овдје ипак радило и о добијању на времену па се згодно могло пребацити на плећа МИД-а и његовог главног човјека за све недосљедности, несавјесности и немарности тадашње руске дипломатије. Посебно недостојна била је руска улога у доприносу српско-српских сукоба на линији Србија – Република Српска (руски удио у српским подјелама тог времена није мали) и оставила је дубок траг…
Гледајући данас, тридесет година након нашег Одбрамбено-отаџбинског рата, изгледа невјероватан успон садашње руске државе и тима који га предводи. Јасно је да је и 90-их постојао дио „здравог“ патриотског кадра, који је повремено себи дозвољао да искочи из задате матрице, буде уз Србе, добро проучава сва кретања и припрема пут за васкрс руске империје. Русија је опет заузела своју природну позицију „државе цивилизације“ и поново је у процесу стварања алтернативног свјетског система.
Проширена верзија излагања Милане Бабић на округлом столу „Српско-руски односи кроз епохе“, одржаном у Шамцу, 14. септембра 2024. године.
УПУТНИЦЕ:
[1] Како истиче угледни руски митрополит Венијамин Пушкар (Печат, 14.01. 2022):
„Уз подршку Стаљина 1948. године у Москви је одржан Свеправославни Сабор који је носио антиекуменистички карактер. На том скупу је дошло до једнодушне осуде екуменизма. Тада је наступио и свети Серафим (Собољев) који је написао књигу ‘Руска идеологија’. У свом реферату ‘Да ли Руска Православна Црква треба да учествује у екуменистичком покрету?’ свети Серафим је разобличио екуменизам и показао његову погубност за православље и за Руску Православну Цркву.
Одлазак Стаљина представљао је преломни тренутак. Послије његове смрти, са доласком Хрушчова почео је отворени погром Цркве: затварали су се храмови, манастири, богословије. Тада је почело оправдавање екуменизма, зато што је политика Хрушчова тежила да потчини Цркву својим задацима. Многи православни јерарси сматрали су да треба осудити ту појаву. И тада су под утицајем владе почели да склањају старе архијереје и да подмлађују црквене кадрове. У вези с тим је преуређено Оделење за спољне црквене везе. Послије Стаљинове смрти прво су склонили владику Николаја (Јарушевича) са дужности председника тог Одјељења. Уместо њега је постављен млади архијереј Никодим (Ротов), који је активно подржавао екуменизам.
[2] Сергеј Кара-Мурза „Манипулација свешћу“, Весна инфо д.о.о. Преводилачка радионица Росић, Београд, 2011.
[3] https://srbratstvo.rs/aleksandar-scipkov-povodom-110-godina-od-pocetka-i-svetskog-rata/
[4] Јелена Гускова, „Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985-1995)“, ЈУ Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву, Бања Лука, 2023. године, стр. 49.
[5] Исто, стр. 57
[6]sr.wikipedia.org/sr-ec/Распад_Совјетског_Савеза
[7] Олег Солдат, Печат, 09.05. 2014 : „Период од 1917. до 1992. може се сматрати за епоху када је Запад умро. Садашње стање је ново, и неименовано страшно стање, што признаје и Имануел Волерстин, на примјер.“ https://www.pecat.co.rs/2014/05/oleg-soldat-antropolog-amerika-je-mobilna-apokalipsa/ По садашњем рјечнику руске дипломатије јасно је да су у Русији потпуно свјесни степена западне нерационалности које се манифестује сталним повећањем напетости и притисака.
[8] Борис Земцов, „Руси нису издали“, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“ , Београд, 2020. гдоине, стр. 19.
[9] Јелена Гускова, „Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985-1995)“, ЈУ Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву, Бања Лука, 2023. године, стр. 140, 141.
[10] Исто, стр. 155.
[11] Адамишин А. „В разны годы. Внешнополтические очерки“, стр. 357
[12] Јелена Гускова, „Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985-1995)“, ЈУ Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, Институт историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву, Бања Лука, 2023. године, стр. 145.
[13] Исто, стр. 149.
[14] Исто, стр. 152, 153
[15] Исто, стр. 170.
[16] Исто, стр. 171.
[17] Исто, стр.225.
[18] Исто, стр. 232.
[19] Исто, стр 233.
[20] Козирјев је званично разријшен дужности 7. јануара 1996, а оставку је поднио у септембру 1995. године
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Александар Чумичев/ТАСС
