Ако пажљиво читамо Његошева дјела и записе па прођемо земљом Пустињака Цетињског, на шта ћемо наићи? На мисао која не одражава стварност или запањујућу моћ израза и дар бесједе? Чији је Његош духовни син? Симе Милутиновића или Петра Цетињског? Или обојице?

У западним црквама он истражује, пита, премјерава Цркву Светог Петра. Нема идолопоклонства, лажног снисхођења нити било какве притворности. Свијет духа боготражитељства на Западу Његош проналази у поезији. Он који након пропутовања по Италији ништа није куповао од старина нити узимао, посматрајући залазак Сунца са узвисине на којој се налази Виргилијев гроб „одломи једну грану ловорике и понесе са гроба Виргилијева за спомен“. За спомен ће узети један кончић из појаса Торквата Таса у Цркви Светог Онуфрија у Риму. Вергилије и Тасо! Оно чему се Његош диви на Западу нису цркве, већ свијет поетске мисли!

Свијет новца и престижа није му близак. Ротшилд, у чијем ће дворцу провести једно вече, Његошеву поетизовану причу о Црној Гори прекида питањем о новцу. Ротшилд, који „нема нимало поезије у себи“ (Ненадовић) и Његош су два свијета, два погледа на живот и човјеков положај у њему. Међу њима нема мостова. Још рјечитија сцена о животним путевима је она када Његош сусреће римског папу:

 Кад смо се предвече враћали кући и улицом, близу моста Сан Анђело, возили, наједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: ‘Ечеленца, заповедајте изићи!’ – Зашто? – упита га владика зачуђено. Иде – вели – свети отац, и сад ће овуда да прође. – Па нека га нек иде! – одговори владика – Он има свој пут, а ми имамо наш. – Г. Ћурић (фрањевачки калуђер, родом из Дубровника), који је седео с нама, одмах је изашао из кола. Кочијаш кад виде да владика седи и не помиче се, уплаши се: боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. Ђурић кажу да нам је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изиђу из кола и стоје на ногама док свети отац прође. Владици беше криво толико наваљивање па, затварајући врата на колима, доста срдито рече: ‘Божа ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало црногорског народа! Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!’

Његош је свјестан свјетских кретања, свјестан је свог тешког положаја у којем је често немоћан, без могућности да јаче дјелује. Он тугује над српском судбином, у којој је без обзира на снагу и борбу српског рода немогуће измијенити свјетска кретања и потпуно се ослободити ропства. Јасно му је да, по слободи која је људском роду дарована, свијетом управљају интереси, те да судбину његовог народа одређују свјетска кретања и распоред снага у мјери у којој то ради и сопствено хтијење и спремност на жртву.

Енглези га такође врло уважавају. Једном пре подне седео сам и играо шах с њим, а један лорд пријави се и уђе с речима: ‘Нисам могао поћи из Неапоља да се не опростим с Вама; и будите уверени да ми је милије што сам видео и познавао Вас него Неапољ.’

Енглези ретко ласкају; богати лордови нигда. Ако коме ласкају, то само дамама. Владика се упознао са тим лордом зимус на соареима. При поласку молио је владику да му да једну своју слику. Владика му даде. Затим молио га да му за спомен напише два-три стиха испод слике. Владика узе перо да напише; и после кратког мишљења, потписа само своје име; и враћајући Енглезу своју слику рече:

– Моји су стихови сви жалосни; ја их не пишем више! Ја пред собом видим гробну плочу на којој стоји написано: Овдје лежи владика црногорски; умро је, а није дочекао да види спасење свога народа. И томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сјетите се милиона хришћана који су моја браћа, и који без икаквих права пиште под нечовјечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа, него им кажите: ово је мученик једног за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби би могли побиједити Турке, али не могу да умилостиве вас, хришћане.

Његош, Вук и Мажуранић

Посебно интересантан дио Писама из Италије односи се на Његошев став према новој српској ортографији, у којем се, уз жаљење што је дјело штампано новом Вуковом азбуком, владика жали и због дјела које му је неко искамчио и није вратио. Овај дио Ненадовићевог путописа је испрофанисан и банализован услијед многих тумачења. Стога је лијепо, и мудро, опет тај дио прочитати како бисмо, као и до сада, највећи простор дали самом Његошу, његовој изворној ријечи.

Осим ружна времена и болешљивости задржао га у соби и један пакет што му је из Трста дошао. У том пакету било је више нових књига. Он ми даде једну и рече: ‘Јесте ли што слушали о Малом Шћепану?’ – ‘Јесам, господару, онолико колико црногорске гусле спомињу’, одговорим му ја. – ‘Ето вам’, вели, ‘једна књига о њему! Ја сам је написао. Ја сам много тражио о њему по млетачкој архиви док сам нешто прикупио. Мало се о њему писало’. Узмем у руку ту књигу. Наслов јој је: ‘Лажни цар Мали Шћепан’. Одмах је отворим и прочитам нека места на која ме он упутио. Ја му одговорим да ми се веома свиди и да ћу је понети кући да је читам. ‘Не дам’, вели, ‘да носите кући; код куће пишите ‘Обилића’ или се одмарајте, а ‘Малог Шћепана’ можете читати на пароброду кад пођемо’. Затим настави: ‘Примећивате ли штогод у књизи?’ Погледам добро у отворену књигу, и одговорим да ништа не примећујем. ‘Видите ли’, рече, ‘да је печатана новом Вуковом ортографијом?’ – И ја тек онда приметим да је заиста тако. ‘Е није вриједно’, продужи владика, ‘повјерити коме штогод! Ја сам предао рукопис Андрији Стојковићу у Трсту да га, као што је једнако молио, печата; а он, ето, печатао га новом ортографијом. Нова је ортографија добра, али нијесам рад да ја у томе предњачим. Има ко те путеве крчити без црногорског владике’. Послије кратког ћутања правдао је Стојковића: ‘Додуше, нијесам му казао да печата ни старим ни новим правописом. Он ме молио за рукопис; ја сам му га дао да чини с њим шта хоће’.

…

Затим продужи: ‘Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овђе песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми’, вели, ‘један; и кад сам му прочитао зациганчи: ‘Дај ми! Дај ми!’; а ја му дадох, а пријепис није ми остао. Запитам га ја: ‘Је ли као ‘Горски вијенац’ и ‘Мали Шћепан’ ? – Није, вели, у драмској форми, и није тако велико; али знам да би ти се допало!’ – Затим – после кратког времена –  шетајући по соби рече: ‘Имам још један рукопис на Цетињу – ‘Слободијада’. То сам писао у својим младим годинама и није ми испало за руком као што сам жељео. Сад сам болестан и не могу га поправљати’.

Школски уџбеници приповиједају да је Вук однио побједу над својим противницима, између осталих, након штампања Његошевог Горског вијенца, чиме је доказано да се на народном језику могу стварати велика дјела. О проблематици увођења српско-хрватског језичког пројекта, који је дио пута у југословенски пројекат, односно одвајање од православне традиције правописа, нагризања српског културног и вјерског идентитета кроз Бечки књижевни договор, те политичким посљедицама одрицања од српског језичког идентитета кроз Вукову реформу, у којој су прогањане „славјанске ријечи“, писала сам у неколико текстова. Овдје ћу се задржати само на једном – Његошев језик.

Најприје, Његош је остао вјеран црквенословенској и славеносербској ортографији. Потом, Његошев језик одржава вијековно православно искуство. Да је то тако, лако је утврдити и при самој анализи Његошевих дјела. Како бих ученицима, макар мало, приближила Његошев језик и дубину мисли у прилици сам да им и „лакша“ дјела преводим. Мада код Његоша нема лаке мисли и плитких запажања, али овдје имам у виду проходност Горског вијенца у односу на философску и теолошку мисао Луче микрокозме. Потом, давно је уочено да су тумачења, која иду уз Његошева дјела, обимнија од самих дјела.

Ево шта о томе каже храбри и непоткупљиви Меша Селимовић у својој изузетној студији За и против Вука:

 А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики песник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.

Милан Богдановић, на пример (Реализам Горског вијенца, Наша књижевност, 1947), као што и сам наслов каже, истиче у Његошеву делу као основно, суштинско, оно што је срасло за тле. Његош у Горском вијенцу је ‘песник стварности, живота у њој, човека и његове земаљске судбине’. Он се сукобљава са ‘стварним, опипљивим проблемима, за које нема космичких решења.’ ‘До танчина конкретна уочљивост сваког људског лика.’ ‘Игуман Стефан представља један одређени наш народни тип… каквих код нас стварно има.’ Он ‘у суштини значи негацију сваког магловитог узнемирења пред тзв. вишим и нерешљивим проблемима’. Песничка експресија је ‘сва конкретизирана,чак и кад се испуњује митолошким реминисценцијама, сва од стварне слике и упечатљиве изражајности, она одише… дахом реалнога народнога језика и говора’.

Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао ‘највеће дело наше књижевности на народном језику’. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: ‘Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику’.

Белић истиче да је Његош ‘прави представник језика катунске нахије’, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: ‘Његош уобличава свакидашњи језик’. То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: ‘И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.’ И сви су исти: ‘Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела’ (Његош, Бранко, Даничић и Вук).

Понављајући Даничићеве речи из 1847. (‘Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик’), Белић каже: ‘То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…’ И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечнику оличена стварна суштина и дух српског народа.

Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тирјанах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. итд.

Владика и Игуман Стефан су ‘у царство духовах’. Тај напон мисли, тај напор да речи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтење, песнички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике песнике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. (После Вукове реформе се ‘по неопходности даље развијала књижевност на народном језику, јер је овај почетак био тако снажан и тако динамичан да је изазвао природно и стално продужење’, каже А. Белић.) У ствари, политичка победа и све већа афирмација народа, донела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Рјечник је стварна основа литературе и културе XIX века.

Седам Његошевих сахрана

„Ако би се владика Петар Други оставио у његовом гробу на Ловћену, та планина би постала стално стјециште ходочасника, створено од стране великосрпске пропаганде, ради остварења завјереничких и политичких циљева.“
Леополд Мандл, 29. маја 1917. године

„Крст носити нама је суђено
Страшне борбе са својим и с туђином“
Његош

Књига Седам Његошевих сахрана јасно свједочи снагу коју носи Његошева личност за свеколико српство. Она укршта два погледа на Његоша: поглед непријатеља српског имена и српског уједињења и поглед оних који су свјесни да је Његошева капела кућа „на добром темељу саграђена“, а његова мисао и дјело темељ српског националног и државног уједињења.

Књиге садржи архивске документе (без језичких интервенција), цитате, свједочанства, а уз познате историјске изворе даје мало познате и непознате документе који отварају могућност састављања шире слике једновијековног узнемиравања Његошеве задужбине и његових земних остатака. У питању је драматична повијест српске историје преломљена преко гроба онога који је најаутентичнији и најснажнији пјесник слободе, „вертикала српског крста и кров српске отаџбине“ (Данко Поповић). Запањује континуитет историјских  и културних процеса који се јасно испољавају кроз тежњу да се Његошева воља погази, а капела „осуди на смрт“ и на њено мјесто подигне фараонска гробница. Интересантно је да се, већ од првог скрнављења, дешавају тајне акције, почевши од аустроугарске акције, рушења у току Другог свјетског рата, преко Титове одлуке усљедоване јасном свијешћу да је на Ловћену краљ Александар „вјенчао Црну Гору са Србијом“, до тајне акције папе Павла Шестог: