МИЛАН РУЖИЋ: Видовдан, док нам се печати главе на том датуму, има наде за нас!

Много година проведосмо у неком ишчекивању. Ишчекивали смо да нађемо праве границе своје државе, да се народ описмени, да прођу бојеви и ратови, да се црни облаци удаље, да нам стигне помоћ, да нам сине сунце, да „извучемо премију“, да нас Бог погледа, да нам Енглези помогну, да нам буде боље, да средимо државу, да изаберемо власт, да се определимо за страну света, да уђемо у неку формацију, да нам пошаљу лекове, да донесу храну, да нас пусте да на миру живимо, да нам не одмажу, да и за нас дође лепше време.

Међутим, у свом том ишчекивању изгоресмо. А уз то ни сами више не знамо границе своје државе, делимично се описменисмо, ратови стално долазе, црни облаци се тек сад навукоше, помоћ нам не стиже, сунце ни да се промоли, увек имамо шест од седам погодака, Бог окренуо главу јер не може више то да гледа, Енглези не знају ни ко смо, све нам је горе, држава у расулу, власт се самопоставља, ниједна од четири стране света није наша, ми смо ван свих унија, лекови су остали негде на путу до нас, храна такође, не дају нам да радимо са нашом земљом по својој вољи, одмажу нам, а самим тим ни лепше време неће у скорије исто доћи.

Почињем да мислим да је разлог што нам овако лоше иде, у ствари печат. Постоји много врста печата, али нас кочи онај један на којем се налазе точкићи за подешавање датума. Такозвани печат за датумирање.

Слали смо много папира које само треба оверити, па да ми добијемо неке од горенаведених ствари. Нико од странаца није ни обраћао пажњу на то што пишемо. Све би нам они одобрили да печати нису били покварени. Сваки је стајао на 28. јуну, а година је била на сред окретаја оног точкића на печату, па се није ни видело која је у питању. Некако су увек ти печати остајали тако укочени и нису се могли одглавити када је нешто требало печатирати за нас. Један је покушао да одглави, па су га убили. Други који је покушао, њему је онај бодљикави точкић од печата порезао вену и искрварио је. Трећи је умро од срца јер се изнервирао што не може да окрене датум на печату. Много их је главу изгубило због тог печата и датума на њему.

Они који су били задужени да нам папире печатирају, они нису хтели баш због датума. Па ко ће нам опростити Косовски бој, Гаврила Принципа и оснивање универзитета у Новом Саду на бившој „ненашој“ територији? То и јесу главни разлози што нам не овере папире. Једино су хтели 1881. године да печатирају Тајну конвенцију, па нас направише робовима Аустроугарске монархије. Имали смо ми од тога и вајде, али највише муке. Проради тај печат још једном, јер „узвишени“ нису имали где. Било је то у Версају. Кажу врло чврст мировни уговор, иако је двадесет година касније све то погажено.

И дан данас неће да нам печатирају ништа јер се печат за датумирање глави. Па сад, не назива се то тек онако „датумирање“. То је датум за умирање. Неко тад умире за слободу, правду и друге циљеве, а неко од срамоте. Све док нам се печати главе на том датуму, има наде за нас.
(прича из књиге „Некад, неко, негде)

Тагови: Милан Ружић