Милан Ружић: У тами српског полома само једна танка свећа сија

Кажу њихово… Како наше може бити њихово… Откуд њихова колевка са урезаним крстом на узглављу кад га је старим зарђалим длетом, око дршке обмотаним крвавим омофором, урезивао ђед, свештеник и свештени син…

Одакле неком другом родна црница заливана крвљу мога рода… Које су то жито косиле њихове косе сем српско, мучки и преко стомака… Како може бити Призрен ичији до српски кад га на оном клизишту не држи ништа до наших костију… Кичме дедова, лобање младића, удови новорођенчади, груди мајки и ребра очева…

Што земљу газе војничком чизмом ако је њихова… Зашто ждију манастире и харају црквишта ако нису моја… Што су све куће раскућили и у црно завили… Лажем, нису све, има и једна жута. Чему чекићање гробова ако тамо нико наш није раније живео, нити је у ту земљу спуштан… Да ли каменице лете према нама зато што су без греха, па бацају стално тај први камен или је то мржња које се стиди и тај камен, и ово небо над нама, и ова земља под ногама и онај ђаво под њом…

На све стране жбуње прогутало рушевине, водурина поплавила подруме, шуме прождрале ливаде, трава покрила камење, божури се разрасли… Да искрчимо жбуње – нашли бисмо олтар… Да исушимо воду – наћи ћемо иконе… Да оборимо стабла – указале би се куће… Да косимо траву – иступићемо и изломити косе на гробове комшија и рођака… Да беремо божуре – узбрали бисмо их из лобања свога претка…

Сад кажу да тамо не смем… А ако Србин тамо не сме, како да покаже све ово својим потомцима… А ако им не покаже, како да им објасни да силоване мајке нису мајке њихових душмана… Да преклани вратови очева нису пререзивани нашим ножевима… Да деца грађена бодљикавом жицом нису стока нити њихова деца… Како да им кажем колико нас је тамо било кад нас сад толико нема…

И шта ће историја, та стара превртљива куја која ради оно што јој се плати, да прича нашој деци… Звона су све тиша, пуцњава у мој народ чешћа је од пуцњаве у ваздух када се дете рађа, смех се склонио, а завладао подсмех, рат се одомаћио и називају га миром…

Фреске су изгребали… Иконе су ми изломили… Рогове с куће на ватру налагали… Срца из груди чупали, па давали… Гиљотином кућне прагове начинили… Фуруне уместо хлебом, људима су нахранили… Цркве наместо молитвом кукњавом озвучили… Где је био мали камен међаш, они границу подигли… На крушку где је деда вешао капут њега су овешали… Меткове уместо у цевима да су држали, у мој су народ изручили… У земљу родом окићену родбину су ми засадили… У куће српске стоку утерали… У црквама нашим олтаре похарали… Српске мајке у црнину обукли… Све нетакнуто обешчастили па утукли…
И док ми сиђемо с кочева, ускупимо се из гробница, саставимо се од сечења, искрпимо од меткова, гласнемо из ишчупаних гркљана и прогледамо ископаним очима, они ће се тамо наживети на нашим смртима…

У тами српског полома само једна танка свећа сија… Монах што је држи – Косово је, а суза што на њу капље – Метохија!