МИЛАН РУЖИЋ: Тежина крста
Ако ћемо писати о Косову и Метохији, не би ли требало да пишемо о свим оним непочинствима отимача наше свете земље и директним ударцима на наш косовски завет, па чак и од стране оних који су Срби
Тема којој су подређени јавни рад и медијско деловање, истина веома ограничено, српских интелектуалаца патриотског опредељења јесу Косово и Метохија, што је сасвим нормално имајући свест о томе шта за нас Косово значи и шта је све из наше културе и духовности на њему одњихано и задојено.
НЕЗАШТИЋЕНИ Међутим, мисао с којом се рвем свакога дана јесте да смо можда ми који говоримо о Косову и Метохији у ствари криви за стагнацију читаве ситуације и одсуство веће националне свести о важности и приоритету овог питања. Наиме, сви ми који пишемо о Косову и Метохији увек наводимо да је Косово у потпуности српско, да је неодвојиви део Србије, да се за њега боримо свим снагама и томе слично. Али на терену су ствари потпуно другачије. Срби продају своју земљу и куће, јер у противном њихов и живот њихове деце бива веома озбиљно угрожен, и колико год их неко кривио за ту продају, не чини добро. Прво, то значи да није свестан притисака на те људе попут масакрирања стоке, демолирања кућа, пресретања жена, отимања деце и томе слично. Друго, иако овде важи правило да те људе доле неко штити, то није тачно. Потпуно су незаштићени. Треће, зар они немају право да живе било где у Србији, попут некога ко пређе из Ариља у Београд или слично, а да их тамо где дођу не третирају као пошаст и називају Косоварима као да они нису Срби и то они најхрабрији.
На Косову и Метохији деценијама се одвија прогон српског становништва и он није стао ни до дана данашњег, као што неће ни стати, ако је закључити по ономе што се дешава, све док Срба тамо уопште не буде.
Да ли можда народ у Србији који чита наше колумне стиче утисак да се ми заиста боримо за Косово и Метохију свим силама и верује нам да је нашу колевку немогуће отети од Србије? Јесмо ли ми који се оловком боримо, јер свако се бори на начин на који уме, у ствари ти који анестезирају јавно мњење, пошто народ када чита наше текстове, вероватно мисли: „Па ови људи знају како стоје ствари и видиш да кажу како је Косово сасвим сигурно наше. Немамо разлога за бригу ако паметни људи тако мисле.“
ИКОНЕ У АЈФОНИМА Стога, можда ја као писац не могу да осетим све промене и ветрове политичких прилика, али сасвим сигурно могу да осетим умртвљеност народа о питању важних ствари. Дакле, можда би паметније било, ако ћемо писати о Косову и Метохији, тачније ако ћемо се на тај начин борити за њих, да пишемо о свим оним непочинствима отимача наше свете земље и директним ударцима на наш косовски завет, па чак и од стране оних који су Срби, али то не признају, а ми их знамо као ведете другосрбијанштине. Треба писати тако да написано подстакне све остале, сваког на неки вид борбе.
Велики је проблем насумично грађење свести о Косову и Метохији међу српским народом. Морамо схватити да је савремен начин живота и пребацивање са идеје на дигиталну слику, као и мењање богочовека за човекобога, довело и до тога да огроман број наших сународника о Косову и Метохији не зна апсолутно ништа, осим оног чувеног повика „Косово је срце Србије“, јер све оно што лежи на Косову те савремене богове са својим иконама у смартфонима и ајфонима – не може да занима. Није из њиховог века.
Хајде да им дамо разлог да то узвикују, разлог да се интересују за Косово и Метохију, разлог да своју земљу бране на све могуће начине, разлог да помогну Србима који још увек имају храброст косовских јунака да доле живе упркос свему, разлог да бранимо себе од себе и других.
ФРОНТ У БОРБИ Такозвани другосрбијанци имају много већи медијски простор од нас који волимо своју земљу, али не дозволимо да нас то обесхрабри. У сваком судару с било ким од њих, аргументи, здрав разум, памет, храброст и православље су на нашој страни, па не верујем да нам могу наудити. Иако нерадо признајем, потребно је отворити и фронт (у интелектуалном смислу, најпре полемичке природе) у борби с другосрбијанштином, јер многи људи из јавне сфере које народ воли, припадници су те аутошовинистичке и аутоколонијалне скупине.
Решење јесте писање о Косову и Метохији са аспекта упознавања наших људи са свим оним што смо на Косову претрпели и што трпимо, системско изграђивање свести о важности тог дела Србије и упознавање наше деце са тежином крста који лежи на српским леђима на ком стоје Косово и Метохија, јер неко мора наставити да брине о нашој светој земљи и колевци.
Уколико се ми не посветимо одбрани и очувању, остаје нам да бирамо да ли ћемо чување Косова и Метохије поверити онима који су нам вадили органе или онима који су нас бомбардовали!
