МИЛАН РУЖИЋ: Свега ми је жао, али ми је душе, пријатељу драги, најжалије

Поставио ми је скоро један пријатељ оно питање на које се унапред зна одговор. Једно од оних питања које може поставити само човек довољно луд да очекује неочекивани одговор. Упитао ме је плашим ли се рата.

Па ко се жив не плаши рата? Да ли теби можда прија звук рафала који парају поподневну и ноћну тишину? Је ли ти мио звук бомби које падају на све оно што нам нешто значи и што смо начинили? Јесу ли ти драги отац, мајка, брат, сестра и пријатељи? Плаши ли ти се тело отворених рана из којих те гледа твоје рођено месо? Све што живи, у рату умире. Не знам ко га је уопште измислио. Пазиш се бомби, чуваш се ножева, бежиш од снајпера, стрепиш од тенкова, кочиш се од звука авиона, па крећеш да се стресаш на сваки шум. Постајеш алергичан на смех и сузе.

Кад се све смири и даље си неповерљив. Сваки дашак ветра, сваки звук, свака боја, сваки зрак сунца, свако место, све подсећа на смрт и тако и мирише. Порушено, попаљено, изрешетано, поразбијано, исписано и запуштено је свако село, сваки град, свака кућа. Кад изађеш напоље само видиш метке и рупе. Силоване жене са пререзаним вратовима, децу која мртва леже у прашини. Видиш људе без ногу, руку и глава. Одећу на бодљикавим жицама и остатке људи по пољима где уместо пољског цвећа, цветају нагазне мине и лешине. Крстиш се само кад нађеш муницију и на њој захваљујеш Богу, а не знаш да то исто оружје служи томе да ти убијаш и тако рушиш оно што је Он начинио. Заборављаш Га у сваком моменту, а помињеш само у оним кад пригусти и кад глава не зна где ће. Псујеш Га кад те окрзне метак или те оглуви нека експлозија, а ниси ни свестан да си сам крив за то.

Што улећеш у рат? Што свесно давиш своју породицу, а себи стављаш нож под врат? Шта то има занимљиво у рату? Па није то игра људи. Тако се затире народ. Убија се све оно што ваља. Миру се пљује у лице. Маше се белом заставом Ђаволу сигнализирајужи да се предајемо његовој вољи. Мрзим рат и све у вези са њим. Ионако нам је народ малобројан, а ми хоћемо да га још сакатимо, напатимо и обезглавимо не бисмо ли  остварили оно пророчанство о Србима под шљивом. И ти који под шљиву стану, висиће на тој истој шљиви кад загужва неки следећи рат. Кад се у земљу само саде кости, онда ништа осим смрти и не може да никне. Рат сахрањује све оно на шта наиђе, а душа… Свега ми је жао, али ми је душе, пријатељу драги најжалије. Претвара се човек у крволока. Ни животиња никад не убије ону другу у борби за превласт. Само је рани или обогаљи, али је никада не убије. Рат од човека прави звер. Звер која је побегла из неког подземног кавеза у који зло трпа све своје таленте, а рат, рат је само изговор да се звери пусте на испашу где ће јурити и масакрирати и оно мало људи који су живи. Кад ти зверови почну да завијају, људи из масних крпа са тавана одвијају ножеве и пушке, а душу завијају у црно и спуштају је у земљу. После рата ће је откопати и повратити.

Поред свега тога што рат са собом носи, највише ме плаши то да људи неће моћи да нађу место на којем су душу сахранили.

Тагови: Милан Ружић