МИЛАН РУЖИЋ: Што поделише онолике главуџе свима

Што поделише онолике главуџе свима? Чему тај луксуз? У нашој земљи су одувек више говорили они који су остали без главе. Па зар Обилић и пресветли цар Лазар без глава не говоре више од главе Вука Бранковића? Они без главе боље виде и више нас задужују од њега главатог и свеприсутног чак и данас.

Чему све оне космате и ћелаве главе када нико њима не мисли? Капа се може ставити и на чивилук. Није глава предуслов за капу чим се капа има где друго оставити. Неки су свој поклон у виду главе посветили бријању. Неки други опет да имају где натакарити уста и причати док глава не отпадне њима или онима који их слушају. Глава није неопходност него луксуз. Данашњи мозгови су толики да се могу носити у џепу, а уши нису потребне јер већ одавно нико никога не слуша. На јавној сцени се не пропагира ништа што има везе са главом. Битно је да су ту мишићи, ноге, груди и позадине, а главу понели или не – нико не би ни приметио. Паметним људима је боље да немају главу како не би могли видети, чути и перципирати глупост која их окружује.

Стога, сматрам да је питање чему служи глава врло важно. Нека било ко наведе један добар пример. Наравно, лоши примери су бројни. Глава је ту да би нас неко ударао. Ту је да би нам неко могао насадити рогове. Да очи носимо у џепу, нико нам их не би могао ископати, већ само одузети. Без чела не бисмо знали да ли имамо високу температуру. Одакле би жене, па и напредни мушкарци из ЕУ чупали обрве? Где певачу налепити хиљадарку кад нема главу?

Што се више размишља о томе, може се закључити да би било, донекле, жалосно немати главу јер би тада киснуо врат, а и не би се имало чиме климати у аутобусу који по неравном путу сасвим сигурно вози у пропаст.

Тагови: Милан Ружић