МИЛАН РУЖИЋ: Раскрсница

Кренуо човек путем јер није знао паметнији начин да негде крене него да стави пут под ноге и ноге на пут. Ходао је тако према нечему што није знао шта је и чему служи, али ишао је јер кад посла нема, а човек стоји у месту, једино тад пропада. Успут је наилазио на разне знакове, на друге људе који су негде кренули или већ стигли на место које је за њега само пролазно и успутно. У једном моменту, тамо негде где се Србија завршава, а почиње све, он наиђе на раскрсницу. Пред њим су сада била два пута.

Леви пут је био обећани пут. Пут ка звездама. Онај који води у срећу каква се само може видети на плакатима и рекламама у којима читава породица трчи по плажи са својим псом који у чељустима вуче некакву белу тканину. Овај пут симболизује прави пут којим се мора ићи јер тако кажу власти и стручњаци који ни сами нису одабрали неки пут којим се могу похвалити. Ко крене левим имаће проблем са финим џепарошима који ће нудити снове за јаву и за све оно што ми у својој јави можемо да начинимо корисним и лепим. Ако ико крене тим путем па одустане, онда за њега пута више и нема нити ће га икада више бити јер је одустао од јединог који су признали сви осим вере, наде и здраве памети. Лепо изгледа скретање на овај пут. Све је окићено и удешено баш онако како људском оку прија и ваби да се њиме крене у светлост и победу који су само привидни, али то човек на раскрсници не зна, а неће да слуша оне који су преживели, па му о том путу причају.

Скретање на онај други пут је сасвим нормално и нимало накићено, јер нормални људи путеве не ките него их преваљују идући ка циљу. Ко крене овим путем, тај не зна где ће отићи, а и што би знао? Шта у унапред зацртаним путевима има занимљиво? Овим путем се креће негде, а стиже се некад кад се укаже крај који можда и не постоји, а и да постоји, не би било добро доћи до њега јер онда знамо да није бескрајан. То је пут где почиње живот, а завршавају се рекламе. Тамо не могу тканине лебдети на ветру јер оне имају своју праву сврху. Десни пут не симболизује ништа јер нико није сигуран куда води. Њим се креће у оно чега још нема, а можда га неће ни бити. Али, ко тим путем не крене, за њега нема ничег његовог и ничег стварног и опипљивог што ће га опомињати на оно што су били његови и оно што је он сад. Поред тог пута не ниче цвеће, већ цркве. Ту не певају птице, већ ћуте вукови. Међутим, ко одабере десни пут, нека буде сигуран да је кренуо онуда куда су ишли сви они пре њега који су нешто урадили, некога волели, понешто написали, а све проживели и успели да се са пута склоне таман кад им је било време.

Кад неко, па и овај наш човек, стане на ту раскрсницу не знајући да ли ће лево или десно, једно је сигурно – скренуће.

Тагови: Милан Ружић