Милан Ружић: Народ постаје народом не онда када има државу, него онда када има свеце

Милан Ружић

Браћо и сестре, помаже Бог! Ево нас у Фочи, илити у Србињу, на светосавској академији. Па има ли светлијег, светијег и свечанијег повода да се окупимо, погледамо у очи, исплачемо, исмејемо и измиримо…

Нисам ја овде дошао да вама говорим о Светом Сави, јер знамо да нема Србина који држи до себе, а да не зна све о ономе чије лице кад видите на фрескама и иконама уопште више нисте сигурни да ли је Христово или Савино. Нећу вам причати овде данас ни о Фочи, о њеној историји и величини, јер ви то знате и боље од мене. У ствари, ја ћу вама данас овде причати све оно што и сами знате и што до безваздушја и безречја говорите сваког дана својој деци, браћи, комшијама или што чујете од родитеља, баба, ђедова, свештеника и монаха.

А зашто причати оно што сви знају, питаће се свако нормалан… Зато што то још увек нисмо научили. Зато што због тога још увек нестајемо. Зато што постоје ствари важније од дисања за овоземаљски и оносветни живот.

Одавно сматрам да народ постаје народом не онда када има државу, него онда када има свеце. И ми данас славимо свог првог писца ком знамо име и презиме, највећег међу монасима и свеца над свецима, и то баш у месту у ком сте објединили српско светачко тројство – Светог Саву, одуживши му се велелепним храмом, Владику Николаја, поклонивши му се црквом и Светог Василија Острошког, даривајући му Богословију. Ако ни због чега другог, због ове тројице и данашњег повода, морам добро пазити шта говорим, па ако ме језик претекне или памет занесе, опростите ми и ви и они.

Свакако недостојан да говорим о свецима, а дрзнувши се да покушам, припремајући се за ово вече размишљао сам о томе са чим ми данашњи Срби можемо изаћи у понедељак пред Светога Саву…

Живимо тамо где је све Савино. Савине су Србија и Српска под Савиним небом. Савина је свака вода која сама од себе избија на површину и толи жеђ свакоме ко икад туда прође. Свака булка у пољу Савина је кап крви коју је пролио док је бос ходио по земљи. Сава је наша школа, Сава је наша кућа, Сава је наша црква и Сава је наш отац. За њим треба ићи. Ко са Савиног пута скрене и ко својим путем ходи, а Савине стопе изгуби из вида, тај нека зна да је напустио Савину земљу у којој више ништа Савино није и ништа више од правила не важи.

И ако је Свети Сава наша највећа икона, а ми народ настањен у њеноме раму, нама живота ван те иконе и његовог скута и нема, иако изгоресмо желећи да себе поставимо на нове олтаре, створимо савремене свеце и фрескопишемо ходнике самољубља.

Како од онога који је подерао своја колена у молитви дођосмо до оних који су их подерали клечећи пред душманима. Клечимо за све оно што Србину никад свето било није. Клечимо за новац, за власт, клечимо за извињење, клечимо јер смо заборавили како се усправља. И ниједном док клечимо ко зна због чега, нећемо се преварити да се помолимо. Сагињемо главу пред невољама свога рода, а морали бисмо добро знати да се глава сагиње само при читању и молитви, док је све остало кукавичлук.

Од онога који је оставио престо због свог мира и просвећивања српског народа, дошли смо до оних који би свој народ згазили због престола. Један је ишао босоног по трњу, камењу и песку и стигао у легенду, а ми не можемо ни путем тамо где смо се запутили. Било је оних који су уместо круне на својој глави зарадили ореоле, а данашњи би да продају туђе ореоле не би ли њихова круна светлела јаче од главе било ког свеца. Било је оних који су на себе навукли мантију како би искупили свој род, док данашњи Срби са себе олако скидају све српско свлачећи сопство и облачећи оно што ће им донети зараду не либећи се да обуку и одећу дворских луда.

Свако је на својим леђима носио крст, а данас га бацамо у траву поред пута не бисмо ли били лакши за једног Србина надајући се да ће тај крст ког смо се одрекли пасти на леђа неком другом. Некада су живели људи који су све крстове свога рода носили на својим леђима. Било их је који су безгрешни испаштали за грехе целог народа како би га спасили колико могу, а данашњи свом народу не могу опростити што су део њега.

Може ли се пред Светога Саву са оволиким незнањем? Можемо ли пред њега са овом количином самопрезира и самопорицања? Смемо ли му на очи без вере у њега и онога коме је он цео свој живот посветио? Шта рећи Светоме Сави на језику који смо издали? Како му гуслати на гуслама које нам отимају, а ми им не бранимо? Смемо ли пред њега без Косова и Метохије? Како ћемо се оправдати?

Како тражити благослов од онога кога се одричемо? Шта ће нам рећи када види колико браће мора да измири? Како стати пред онога кога смо продали? Не ослањамо се ваљда на то да ће Свети Сава опет да се находа, напости и напрашта због нас оваквих? Јесмо ли вредни његовога поста? Да ли смо достојни његових вода, кукова, врхова, крстова, извора, пећина и испосница?

Са чим ћемо пред нашега Саву? Са рукама без жуљева? Овако мусави од братске крви? Подигнутих међа? Разнарођени, обездушени, заблудели… Са чиме? Са Бриселским споразумима? Са Охридским договорима? Са мртвом децом из београдске школе? Са страдалницима из Дубоне? Са погинулима из Новог Сада? Зар ћемо, кукала нам мајка, на школску славу са прегаженим школарцима који су само тражили правду и истину?!

Шта да кажемо Светом Сави зашто нам браћа и сестре још увек леже поклани, непобројани и неопојани по Старом Броду, јамама, увалама и вртачама Јадовна, у Јасеновцу, на Гаравицама и ко зна где све… Смемо ли пред Њега са поделама на Србе и расрбе, вернике и невернике, вакцинисане и невакцинисане, патриоте и издајнике, политичне и аполитичне, фајзеровце и спутњиковце, Русе и Украјинце, Израелце и Палестинце, Србе, Босанце и Црногорце, звездаше и партизановце, карађорђевићевце и обреновићевце, комунисте и монархисте, партизане и четнике, ове и оне, овакве и онакве, оволике и онолике… Нема народа да је мањи, а више подељен, иако сав може бити, као што и јесте, али не види, Савин. Замислите само Савине сузе док нас гледа. Замислите на шта смо свели његов живот који нам је посветио и колико смо пљунули на његове молитве у којима смо одвека и довека…

Живимо на планети која се окреће око себе и Сунца, а у свету који се одавно окренуо наопако. У свету у ком васпитање називају насиљем у породици, у ком дете може да има два оца или две мајке, у ком су кућни љубимци важнији од деце, у ком поштовање добијају они који имају новац, а новац они који немају поштење. У свету у ком се ратује за мир, говори у име тишине, краде иза паравана зараде, бије ради смиривања, у ком се не показује милост у име милосрђа.

Знам да је у таквом свету и у оваквој Србији и Српској, Црној Гори, тешко остати и опстати као добар човек, домаћин, глава породице, поштењачина и јунак, па то ни од кога никада нисам ни тражио. Али будимо све то онолико колико можемо и биће довољно.

Нисам човек без грешака или грехова. Чак сам од оних који су цели сачињени од својих грешака и све њих волим, јер да није тих грешака, ко зна колико би од мене остало. Можда мрва поштења, зрно слободољубља, трун искрености, ивер храбрости, навој вере, окорак памети и вагон љубави. Колико год то било, ја ћу у понедељак са тим пред мог Светог Саву. Да одвежем свој замотуљак добра, па колико га буде, толико ћу му на дланове ставити. Лепо је нечим се одужити ономе чија нас мантија штити, чија нас рука благосиља и част ли је привити му мала дела на велике ране које је због нас зарадио.

Знам да многима више нису важни свеци, вера, поштење, љубав, знање и част, али ускупимо оно што је од тога остало и изнесимо то пред Светога Саву не бисмо ли и ми њега барем једном обрадовали. Видите шта ћете у понедељак и шта имате да ставите испред себе као зид између вас и нечовечности, расрбљености и раскршћености. Колики буде тај зид, толико ћете бити ближи Светом Сави и толико ће више ти зидови подсећати на кућу.

И када ноћу будете подигли главу да се помолите, па угледате звезде, знајте да то нису звезде, него крстови којима је озвездана Савина мантија под којом ми живимо. Док је доброте, нека буде весеља. Док је весеља, нека буде окупљања. Док је окупљања, нека буде народа. Док је народа, нека буде и српског. Док је Срба, нека буде и вере. Док је вере, нека буде и Цркве. Док је Цркве, нека буде и Бога. Док је Бога, нека буде и Светог Саве. Док је Светог Саве, ја се ни за шта на овом свету нећу плашити.

Срећна вам свеслава, браћо и сестре, срећан вам Савиндан, дан који нам Господ увелико дарује, а који ми одавно не заслужујемо.

И зато, појмо му, Срби, песму. Појмо и утројмо.

(Беседа књижевника Милана Ружића на Светосавској беседи у Фочи.)