МИЛАН РУЖИЋ: Марку Маринковићу, пријатељу, брату и уметнику

Мислио сам увек да ћу по нечему добром памтити Шпанију, али си се ти постарао да не буде тако. Увек ми се чинило да бих се плашио да летим до тамо и да бих пре ишао аутобусом, а ти си тамо полетео и никада ниси слетео нигде сем на живу рану и изгубио се у магли.

Подно оног брда, испод оне цркве, поред оне реке, над оним селом сада само дрема та тешка магла коју си издахнуо. Уместо дурова, загрмели су молови и измоловали застрашујућу слику куће која се губи у магли.

Када мислим на кућу о којој пишем, будан сањам како са њених врата склањам твоју косу, попут оних шарених трака које су постављали на старе радње. Унутра нема ничег сем још магле и поломљене гитаре без жица у чијој утроби дрема твој глас. Тај глас сам волео да слушам. Уместо да се он прочује, прочуо се онај који је обојен тишином и који ућуткује све остале.

Знам колики си био, али знам и колики си могао да будеш. Сада кажу да ово више није ни важно, а ја знам да не знају шта причају.

Корачао си друмовима, а сада летиш бескрајем. Свирао си прстима, а вечерас ветром кроз ону кућу. Певао си срцем, а сада ми певамо плачем.

Шта могу бити ова слова него сузе на празном папиру. Шта је наш плач ако није композиција коју си ти одлазећи написао, а ми је хорски певамо.

Био си неко кога је било лако волети. Дато ти је било све што човек може пожелети, а ти си био дат нама. Сада си нам узет. Љубоморно је било небо на земљу због тебе. На њега си отишао загрливши је по последњи пут. Замрзео сам терасе. Певање ми се огадило. Шпанија је нестала са мапе.

Не волим болом да везем приче, али ти би ми опростио као што сам ја теби. Тебе је требало укоричити, књиго без краја. Коричим те парајући ране које су нам ушивали када нас је твој лет исекао. Књига, ништа мање. Не можеш ти стати у реч, у реченицу, у песму. Све ово стаје у тебе.

Доброта се за тебе лепила као да никог другог није било на свету, а успела је да се проспе за неколико тренутака. Кажу да човеку у последњим тренуцима живот прође пред очима. Тај тренутак није могао бити дуг, јер се ниси ни наживео.

Певао си да живот је кратак, а ноћ дуга и овим си стиховима прерастао све остале песнике, јер у твом случају ниси лагао.

Лагали су други о ономе што ти се десило и не могу им опростити лаж. Крупне лажи увек изговарају ситни људи. Такви су сада испод тебе.

Нека пада магла што гушћа и беља. Свет без тебе не заслужује да се види. Небеса су све ведрија. Знамо због чега је тако, а не верујемо у временску прогнозу.

Са овог света си склизнуо на онај као сузе низ образе нас који смо те остали жељни.

Све што је уметности остало, у твоју се душу сабрало, а сада се распрсло негде у Шпанији. На нама је да те делове ускупимо. Они су твој поклон нама. Поклон који никада не бисмо пожелели.

Глас ти се тањи и губи у магли. Пролази кроз прозоре оне куће са једне стране, а са друге избија као кукњава. Твоје је лице изнад те магле. Никада нисам знао да из човека може изаћи толико суза, а твој одлазак ме томе научио иако ме ниси морао овоме учити на тај начин.

Човек обично прво буде ништа, а теби то није успевало. Сада си постао све. Нажалост, све што нам недостаје.

Свануће једног дана, а можда и засија сунце. Његово светло ће се преламати кроз наше сузе и одбијати се од мермера који те је наследио.

Многи ће те сањати, неко ће умислити да те срео, а сви ће те се сећати. Нећу те памтити као трагедију, већ као срећу.

Не замери што о теби пишем, али ја не знам други начин на који бих се исплакао када сузе пресуше. Палићемо ти свеће. Оне нека буду светло које ћеш видети кроз маглу и безбројне тачке у мраку испред бине на којој ћеш заувек певати.

Оног дана када смо те пратили, падао је снег. Падао је лагано, скоро па неприметно. Знао је да горе, изнад села, не пада по људима, већ по отвореним ранама.