Милан Ружић

МИЛАН РУЖИЋ: Исправи се Србијо

Србијо, једина наша мајко, кућо и отаџбино. Има ли ичег доброг поносу наш? Да ли те жуља оно планинско стење што ти притиска кожу? Има ли Србијо икога да ти почеше небо када те засврби док га муње парају и кад се оспеш ноћним звездама? Да ли ти ико изутра ставља меке, беле, паперјасте облаке на небеске ране настале током ноћи? Надзире ли Србијо бар по једна црква сваки део тебе?

Има ли довољно крстова да отерају све оне који ти утробу исецају и даве те у твојој крви? Остају ли шуме читаве или се проређују, па си као и човек постала проћелава? Грдиш ли оне што ти бацају бомбе по јастуку док спаваш, па у зору мислиш да си све то сањала? Умивају ли те потоци планински или се будиш са пластичним крмељима у виду кеса које ти висе по дрвећу? Има ли икога да ти не узима твоје, а уваљује туђе? Буниш ли се што ти скачу на леђа и јашу те док изнурена не паднеш на земљу, па ти онда одсецају део по део тако поспаној и уморној?

Чујеш ли Србијо топове у даљини? Видиш ли како ти прилазе и хуче мржњом док гранатирају твоје бокове смејући се врло западно? Боли ли те глава од тога што хоће и њу да ти секу и очи твоје Милешеву и Студеницу да ваде из темеља? Клизају ти брда и планине Србијо желећи да пређу у неку бољу земљу. Нервира ли те бар то што нема више ко да ти чува понос и твоје уморно тело? А било их је до пре само сто година.

Плачеш? Плачемо и ми са тобом. Ми којима је стало и до тебе и до твојих очију и до твоје душе и памети. А лепота Србијо, лепота твоја нестварна, изгледа да ће нестати. Ради ти операције тако што ти по кожи роваре и праве дубоке каменоломе не би ли ти лице твоје затегли, а у ствари га још више руже и копају. Голицају ли те табани насиљем и јужном муком? Можда више ниси ни голицљива, већ си отупела и на то што те је некад терало да се смејеш, па онда да табане силовито почешеш и вратиш се на старо. Нема више Србијо ни људи твојих. Сви делују некако нетвоје и несвоје. Насељена си кинеским копијама америчког живота. Шта ти то треба? Узми па нас све отреси са себе, па нека попадамо тамо где по памети и стајлингу мислимо да припадамо.

Знам да си уморна од притужби и сугестија, али наспавај се колико год требало и пробуди се онаква каква си се пре сто година и спустила на кауч. Устани Србијо и покажи нам ко си ти, ко смо ми и шта је све ово. Пробуди Андрића, Дучића, Селимовића, Радовића, Исидору, Ћопића, Сремца, Ћосића, Црњанског, па сви станите испред нас и покажите се. Покажите се Србијо не би ли вас сви наши познали. Дигни још више Сопоћане, Грачаницу, Милешеву, Студеницу, Жичу и на њихов кров постави Светог Саву, Светог владику Николаја Велимировића, Светог Архангела Михаила, Светог Георгија, Светог Николу.

Нас остави у долини да то све гледамо, а огради нас да не побегнемо са тог догађаја. Огради нас Старом планином, Шаром, Таром, Златибором, Рудником, Фрушком гором, а на њих испни косовске јунаке и хероје из Првог светског рата. Са стране подигни универзитете и школе старије од многих данашњих држава, а испред њих постави Теслу, Миланковића, Слободана Јовановића, Мику Аласа, Павла Поповића и многе друге. Узми у руку Његоша, па и њега постави изнад да нас гледа. У долини испред свих нас нека стоји Мокрањац и нека оркестар изводи његове композиције. После њега, нека хор гласова помешаних са ветром пева химну, а ми ћемо сви устати како доликује, па ћеш и ти устати са нама. Замисли Србијо ту слику и тај дан, замисли га и уприличи га јер знамо да то једино можеш ти сама урадити. Шта год ти око тога помогнемо, само ћемо упропастити, понизити, украсти, обезвредити, окрвавити и избећи.

Буди се Србијо поспана! Буди се и буди свој народ! Време да престанемо бити оно што јесмо, а да постанемо оно што смо некад били! Време је Србијо да ти будеш ти и да нас жестоко казниш за ово што смо не бисмо ли постали прави Срби заслужни за то што смо с тобом и у твом наручју. Устани Србијо и врати нам нас онакве какви треба да будемо да бисмо те поново заслужили! Устај Србијо и прихвати нас умивене и опране од греха који ни сами себи не можемо опростити. Исправи се да не будеш увек ти крива за све! Устани, а ми ћемо те придржати док се не исправиш и будеш поново висока, лепа и права, а тад ћемо и ми ваљда заслужити да нас зову Србима поносни на то што смо поново то што смо били некада.

Тагови: Милан Ружић