МИЛАН РУЖИЋ: Дуг Милоша Обреновића оцу и Оцу

    (Беседа на прослави 200 година Цркве Светих апостола Петра и Павла у Горњој Добрињи)

 

    Браћо и сестре, помаже Бог!

    Горња Добриња није само место у ком је рођен српски кнез Милош Обреновић. Горња Добриња није само спомен-комплекс. Горња Добриња није само туристичка дестинација. Горња Добриња је место у самом срцу Србије и њена улога у историјским бурама овог народа много је већа него што јој се признаје. Да на овом месту, као трешње, мајке не рађају храбре, промућурне и родољубиве људе, кнез Милош би се овде џаба родио. Био би само још један Милош у српском народу послат за овцама и кравама да кроз шуме и ливаде узвикује „ооооо“, „стани!“, „’оди, Бела“.

    Али када погледате ово место, ви схватате да се из ове лепоте, ушушканости и баш под овим парчетом неба, под дивним брдима, није могло родити ништа обично и ко год зна људе из Горње Добриње, тај би вероватно рекао да су сви они Милош до Милоша.

    Међутим, ја сам овде дошао да кажем нешто о Милошу Обреновићу и цркви коју је подигао, као да се о њему има рећи нешто што историчари већ нису сазнали, изобјављивали и утврдили. Елем, постоји и нешто за шта историчари, публицисти и остали биографи и писци монографија нису надлежни, нити је ико други. О томе бих се данас усудио да проговорим неку, не зато што о томе знам више од осталих, већ зато што су небеске теме прекопотребне овом данас принудно приземљеном небеском народу.

    Нас као православце би требало да радује, а уједно и инспирише, небеска Србија. Сваки Србин мање овде, један је више у оностраној Србији. Али како се они који живе у овој нашој још увек нису горе преселили, логично би било да нас интересује и земаљска Србија. Земаљска и овосветна, а опет по изгледу рајска и света. У овој данашњој Србији живи исти онај некадашњи народ – народ Косовског боја, народ четрнаесте, народ осамнаесте, народ који је уједно највећи победник и највећи страдалник вечите борбе са историјом. У таквом једном народу, земља је сита костију и суза, а ризнице пуне прича и ордења. Ордење гланцамо и качимо о ревере сваки час. Приче причамо, мало их преувеличавајући, мало их смањујући. Сузе никада нисмо и нећемо престати да лијемо за онима који су отишли у ону високу Србију, а колико нам је костију разметнуто, никада их све сакупити нећемо. Шта онда остаје једном таквом народу који је вечно растрзан између онога што би хтео бити и онога што би требало да буде?

    Остају нам див-јунаци рођени по оваквим местима. Остају нам Милоши, Вукови, Тесле, Миланковићи, Јустини, Николаји, Пупини, Десанке, Исидоре, Милунке, Андрићи, Његоши, Саве и Лазари. А ако нам сви они остају, није нам остало мало и то што имамо треба грчевито стиснути у загрљај и не дати никоме. Кнез Милош је то знао и зато је овде подигао цркву Светим апостолима Петру и Павлу. Свети Петар је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса Христа узвикнувши „Ти си Христос, Син Бога живога“, док је свети апостол Павле, страховити страдалник али упорни проповедник, пред Нероновим секоглавима, тренутак пре него што ће они урадити свој посао, узвикнуо: „Не живим ја, него Христос у мени“.

    Кнез Милош је био зачудна личност српске историје, али сасвим сигурно није случајност што је ова црква посвећена Петру и Павлу. Духовно их не поредећи, ваља напоменути да се Петар три пута одрекао Господа, а Милоша су оптуживали да се више пута одрицао Србије. Павле је, док се још звао Савлом, био фарисеј и гонитељ хришћанства, а Милош гонитељ правде и судства све док није схватио значај онога што гони, па је поставио темеље владавине права.

    Ово је време поједностављивања и страховитог непознавања историје, а у жељи да свако створи привид о томе да нешто зна, становништво Србије дошло је до тога да сада свуда влада оне прича како је Милош Обреновић обичан неписмени аутократа и човек који је крив за убиство кума, да је Свети владика Николај Велимировић антисемита, да је Вук Караџић плагијатор, да је Његош женскарош кога је та овоземаљска сласт убила, да је Андрић геноцидни писац, да је митрополит Амфилохије био удбаш, да је блаженопочивши патријарх Павле кумовао паду Српске Крајине, да је Петар Кочић био само још један пацијент неке душевне болнице, да је Душан Силни био тиранин који је одсецао носеве, да је Гаврило Принцип крив за рат, као да мале државе могу започети велике ратове, а опет, с друге стране, да је Тито био скоро па светац, Кардељ чврста рука правде, Коча Поповић херој на коњу, да је Хрватска предивна туристичка дестинација, да је Јасеновац радни логор у коме је страдало само око 40.000 и то углавном хрватских партизана, а у слободно време се тамо играо фудбал и гледале се представе, да је Велебит планина на којој су случајно Срби, вероватно пијани ловци, сами поупадали у јаме, да Дрина никада није била српска као да јој корито није озидано српским костима, да је у Сребреници извршен геноцид, а у местима око Сребренице су ваљда Срби сами себе клали на велике празнике, да Стари Брод са својих 6.500 српских жртава није ништа према Титовом „Галебу“. Уче нас да наша историја није наша, да је Титова. Прече је што се мали Јожа санкао у кориту него што је Милош Обреновић подигао ову дивну цркву. Да је било среће и икакве правде, Тито би из корита јео, а слика ове цркве би красила све уџбенике историје у овој земљи.

    Када престанемо да слушамо псеудолитургије наших паметних телефона и прекинемо да у њима тражимо неке своје нове иконе, па се вратимо себи и упоришним тачкама српске културе и идентитета, тада ћемо постати паметнији од телефона које држимо по џеповима. Када самима себи постанемо важнији од других, тада ћемо дупке напунити све цркве и манастире којима је озвездана овоземаљска Србија и тек тада ћемо, кроз литургију, молитву и народно сабрање, успоставити давно прекинуту везу са небеском Србијом. Ми одозго имамо помоћ колику и какву други народи немају.

    Милош је подижући ову и многе друге цркве, по чијим је портама правио конаке и сахрањивао и тела своје деце, знао да се Србија не може уздићи без вере и да и Господу понекад треба помоћи. Не може ни Он све сам иако смо му ми љубимци којих се никада није одрекао као ми Њега у појединим периодима нашег постојања.

    Ово овде није обична црква, нити само гробно место Милошевог оца Теодора Михаиловића. Желим да верујем да је ова црква завет Милоша Обреновића народу свог краја да се мора држати Господа док год постоји. Када та веза буде раскинута и када ова црква постане пуста или запуштена, неће нам вредети никакве везе – ни оне успостављене паметним телефоном, ни оне са Међународном заједницом. Црква је кућа Србинова.

    И да Милош Обреновић није приликом подизања цркве у манастиру Враћевшница рекао да цркву треба зидати на гробљу, јер се на тај начин сведочи о васкрсењу Христовом, знали бисмо да он верује. Знали бисмо по овој лепотици у Горњој Добрињи.

    Немојте да вас чуди феноменологија броја два у животу Милоша Обреновића. Није случајно брак у ком је рођен био други брак његовог оца и други брак његове мајке, нити је случајно узео друго презиме од оног које му је следовало, као што није случајно заслужан за Други српски устанак који је планирао две године колико је живео у кући у једној од две Црнуће, нити је случајно што је његов други наследник под тужним околностима постао први, нити је случаност што је имао два брата, нити што је два пута долазио на власт, нити што је био други врховни вожд. Живот кнеза Милоша је био скуп других шанси, а њих може да подари само Господ. Он се Господу одужио овом Црквом Петра и Павла у Горњој Добрињи, Старом црквом у Јагодини, Старом црквом у Крагујевцу, Топчидерском црквом Светих апостола Петра и Павла (дакле, друга црква коју је посветио овој двојици светаца), Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу, Црква Светог Архангела Гаврила у Аранђеловцу и Црква Светог Саве на Савинцу.

    И на самом крају, кнез Милош Обреновић никада није заборавио ни два оца која има као и сви ми. Свог оца Теодора и Свеоца – Господа нашега. Да је заборавио икога од њих двојице, не бисмо ми данас славили два века ове светиње.

    А када искористимо другу шансу, потрудимо се да све око себе у духу православља и светосавља утројимо и оставимо неопогањено нашој деци да имају у хладу чега седети по овој врућини света који је све ближе паклу.

    Тако, у духу овог броја два, дајмо самима себи другу шансу да Србију подвизима и свечаностима попут данашње сачувамо од заборава и вратимо себи како бисмо једног дана, уздигнутог чела и са осмехом на лицу, као народ сложно стали пред своје очеве и ону небеску Србију у којој без престанка грми литургија чији звук одзвања нашом дивном земљом кроз звучнике попут храма пред којим смо се данас окупили.

    Добрињо, срећна ти два века откако си се скућила!

 

    Милан Ружић