МИЛАН РУЖИЋ: Ако неће држава, „Нушићијаду“ ће подржати народ

Јутрос читам како држава неће издвојити средства за одржавање овогодишње Нушићијаде. Читао сам више пута, али вест остаје иста. Сад мене муче многа питања.

Да ли то власт или ко већ и даље не може да опрости Нушићу бравурозна дела у којима је власт исмевана? Није ми јасно да ли се то држава толико година касније свети мртвом Нушићу? Можда покушавају да докажу да је Нушић био у праву што се тиче оних који владају? Они који ми неће држати страну рећи ће да сигурно постоји добар разлог зашто држава неће издвојити 250.000 динара колико је до сада издвајано за ову манифестацију. Е сад, ја бих заиста био пресрећан да чујем који је то разлог. Мада, искрено верујем да су власти од Нушића па све до данас, а вероватно и они који ће доћи кроз 200 година, замерили што се о њима писало на тај начин.

Свако ко иоле разуме књижевност и уметност уопште схватиће да је мисија књижевника да нешто, ако може, промени. Не кажем да цела власт стоји иза ове срамоте која се чини према Браниславу Нушићу. То сигурно није тако. Међутим, замолио бих, оне који одлучују о томе да ли ће држава финансирати Нушићијаду, да се Нушићу опрости што је сатиром указивао на проблеме, кад је већ неко одлучио да му на томе замери. Он други начин није знао, али је у својим делима именовао проблеме, а на властима је било само да те проблеме отклони. Вероватно је „надлежнима“ непознато да је и сам Нушић био званичник Министарства унутрашњих послова и секретар Министарства просвете, дакле, и сам је био део власти, па можемо рећи, како бисмо га пред вама који га у ћошак склањате оправдали, да се у својим делима подсмевао и сам себи. Морам напоменути и то, за оне неупућене, да је Бранислав Нушић своје одробијао за живота и да није заслужио да му се одузима слобода и у загробном животу тако што ћемо га склањати од очију његовог народа.

Не могу да схватим да се једном од наших највећих књижевника овим гестом, који отежава одржавање ове дивне манифестације, покушавамо осветити уместо да славимо што смо га имали. Када је Нушић умро, Народно позориште било је увијено у црно платно. Данас, 78 година после увијања позоришта у црно, држава, не дајући средства за Нушићијаду исто тако увија у црно платно, али не позориште, већ целокупну српску културу, па самим тим и себе.

Волео бих када бих овим текстом дотакао било кога ко би успео да утиче на то да се нађе новац за Нушићијаду, али верујем да од те потраге неће бити ништа. Такође, уколико се тај новац не нађе, држава овим поступком показује и доказује да је Нушић још значајнији, јер би недавање новца изродило неког новог Нушића и нека нова дела, па се плашим да ће се држава посвађати са културом, а држава без културе није држава, као што ни човек без културе (уметности) није човек.

Свака Нушићијада је повратак Нушића међу живе, а кад је већ то могуће, зашто некоме одузети права на то о чему сваки живи створ може само да сања?
Ако новац не стигне у Ивањицу, стићи ће народ који ће подржати и Нушићијаду и Нушића, а уколико сви ми дођемо и поклонимо се Нушићу, да ли ћемо и даље бити уметници или „они што читају, подривају и раде против државе“? Како може уметник радити против онога што највише воли и из чега је израстао, а то је домовина?

Државо, ако си већ то што јеси, држи се оних који су те прославили и уздигли. Ево ја сам сигуран да ћу у Ивањицу отићи и подржати оног који је у вашим очима „подривач“, „робијаш“, „претња“ и томе слично, јер је Нушић за мене парадигма, висока лествица, уметник и понос. Радуј се Ивањицо што ти је „запао“ Нушић! Радуј се и пуцај од смеха у инат онима који те терају да плачеш над худом судбином српске културе!

Тагови: Бранислав Нушић, Милан Ружић