Милан Рогановић : НАША ДЕЦА ПОСТАЈУ НЕМА?

Последњи систематски прегледи за упис деце у школску 2024/2025. годину показују алармантне податке – четири петине предшколаца има неку врсту говорне мане. Просечна учесталост говорно-језичких проблема већа је код дечака него код девојчица

У свакодневном клиничком раду, као и у разговорима с логопедима уочава се поражавајућа чињеница да нове генерације деце показују слабије способности у многим аспектима психомоторног развоја у односу на раније генерације. То потврђују и одређене студије које, на пример, у земљама средње Европе показују да свако друго дете има неки развојни поремећај. Међутим, посебно интересантно и забрињавајуће је да све више деце има неке потешкоће у развоју говора и језика. Тако, на пример, у Словенији као чланици Европске уније, 2005. дијагностицирано је 350 деце са различитим говорно-језичким поремећајима, а 2020. године 1629. А какво је стање у Србији?

ПОРЕМЕЋАЈИ У ГОВОРУ И ПСИХОМОТОРНОМ РАЗВОЈУ Подаци Института за експерименталну фонетику и патологију говора показују да у Србији више од 60 одсто деце има неки облик поремећаја говора, језика, понашања или учења. Осам од десет будућих првака има неки поремећај у говору – недовољан фонд речи за свој узраст, неправилан изговор или незнање изговора одређена слова, муцање и друге поремећаје језичког развоја. Последњи систематски прегледи за упис деце у школску 2024/2025. годину показују алармантне податке да четири петине предшколаца има неку врсту говорне мане. Просечна учесталост говорно-језичких проблема већа је код дечака него код девојчица.
Поред говорних поремећаја свакодневно се сусрећемо и са озбиљним кашњењем у психомоторном развоју, деца се слабије вербално изражавају, више су у виртуелном свету него што су упућени на разговоре са својом околином.
Узроци који доводе до настанка говорно-језичких поремећаја су различити, а стручњаци упозоравају да томе у све већој мери доприноси и употреба савремених технологија – мобилних телефона, таблета и рачунара у најранијем периоду одрастања деце.

САВРЕМЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И НОВА НЕМОСТ Савремени начин живота и све израженије увођење информационих технологија у младе дечје животе и њихова вишесатна заокупљеност садржајима који се приказују на екранима различитих мобилних уређаја (мобилних телефона, таблета, рачунара) имају негативан утицај на њихов телесни и душевни развој. Многа научна истраживања потврђују да честа или дуготрајна изложеност деце модерним технологијама доводи до поремећаја у развоју мозга, ендокриног система, поремећаја спавања и пажње, слабијег говорно-језичког развоја, психолошких поремећаја у смислу депресије или анксиозности, недостатка стрпљења, саосећања (тзв. емпатије) и слично.
Говор је оптимална звучна човекова комуникација обликована ритмом реченица, речи и слогова. Такође, говор се дефинише и као разумевање изговорених и написаних речи и изражавање идеја. Говор је једна од основа људске интелигенције и кључни део људске културе.
Центар за говор се налази у фронто-темпоралном (чеоно-бочном) делу доминантне хемисфере великог мозга и састоји се од две зоне – Верникеове и Брокине. Верникеова зона је одговорна за разумевање звучне и визуелне информације, а Брокина зона претвара ове информације у детаљан и координисан образац за вокализацију и преко бројних синапси шаље га до моторног кортекса где се иницирају адекватни покрети усана, језика и гркљана који продукују говор.

КАКО СЕ РАЗВИЈА ГОВОРНА МОЋ Стимулација развоја говора почиње одмах по рођењу детета. Говор се усваја преко модела, опонашањем, а узор у најранијем узрасту треба да буду родитељи. Са дететом треба комуницирати у свим ситуацијама – у игри, током храњења, успављивања, купања, пресвлачења. На овакав начин се код детета развија жеља и потреба за комуникацијом. Улога родитеља у развоју говорно-језичких способности детета је пресудна, посебно у прве три године живота. Нажалост, свакодневна пракса нам показује да многи родитељи нису у могућности да буду на висини задатка. Заокупљени наметнутим темпом живота, друштвеним проблемима и борбом за остваривање основне породичне егзистенције губе снагу, енергију и вољу да се баве својом децом па ,,решење“ виде у примени савремених технологија. Дете се више сати дневно излаже садржајима дигиталних технологија, што код њега не буди потребу за социјализацијом и развојем основних механизама невербалне и вербалне комуникације. Напротив, доводи до поремећаја психосоцијалног развоја, а без нормалног психосоцијалног развоја не може доћи до потпуног говорно-језичког развоја. Дете се лако навикава на овакав вид једносмерне комуникације и тако губи интересовање за свакодневну интеракцију са непосредном околином. Такво дете може непогрешиво да проналази своје омиљене садржаје на телефону или таблету, али не може да одговори на питање како се зове или на нека друга једноставна питања.

УДАР НА МОЗАК Наука каже да и интелектуалне способности детета зависе од стимулуса из социјалног окружења и активности детета. Развој мозга је најинтензивнији у првих неколико година живота па је стога веома важно да се управо у том периоду створе услови за квалитетан рани психомоторни развој детета и реализацију урођених потенцијала. Истраживања показују да интелектуалне способности не зависе од броја нервних ћелија у мозгу које су генетски предиспониране већ од броја веза (синапси) између њих које настају под утицајем социјалног окружења. Синапса је контактна површина два неурона преко којих теку електрични импулси. Познато је да се деца рађају са одређеним бројем синапси које се по рођењу интензивно стварају или одбацују. Синапсе се код деце мењају током процеса учења и обављања различитих телесних активности.
У кортексу (кори великог мозга) највећи број синапси формирају покрети прстију, зато су и важне активности за развој фине моторике, затим центар за говор, крупну моторику, вид и слух. Правилан развој ових регија мозга је значајан за развој асоцијативне зоне кортекса који између осталог има важну улогу у интеграцији различитих информација из сензомоторног кортекса. Бројна истраживања потврђују везу између сензомоторног развоја и когнитивних способности људи. Тако су 2015. године Ериксон, Хилман и Крамер у свом истраживању потврдили да физички активнија деца имају ефикаснији ритам можданих активности и бољи успех у школи. А једно од испитивања које је обавио др Џон С. Хатон, директор Истраживачког центра за читање и писменост при дечијој болници у Синсинатију, показује да је код деце узраста од три до пет година која су дуже време проводила испред екрана установљено да имају смањену мијелинизацију нервних ћелија. Мијелин облаже нервна влакна, формира белу мождану масу и поспешује пренос сигнала, односно информација у мозгу. Све ово потврђује значај моторичке активности за стварање нових и утврђивање постојећих синапси. Зато је врло важно децу стимулисати на кретање и разне моторичке активности ради нормалног раног психомоторног развоја, а не остављати их дуго пред екранима ТВ-а, таблета, или телефона.

НОРМЕ У РАЗВОЈУ ГОВОРА Динамика говорно-језичког развоја детета је индивидуална и зависи од генетске предиспозиције, темперамента детета и адекватне социјалне стимулације. Ипак, постоје одређене норме у развоју говора детета па се тако тај развој дели на предјезичну фазу (фазу пре говора) и лингвалну фазу када почиње да се развија говор.
Од рођења до трећег месеца дете плаче да би остварило различите потребе, између трећег и петог месеца наступа период вокализације када се дете игра својим говорним органима и производи одређене звуке, а око шестог месеца ствара слоговне комбинације које често понавља, што је тзв. фаза блебетања. Око десетог месеца дете интензивно брбља, а око дванаестог месеца изговара прву функционалну реч, тј. реч са значењем. Дете именује људе и ствари из околине.
Појавом прве функционалне речи почиње језичка фаза. Добро развијено дете прву просту реченицу изговори негде између 17. и 20. месеца живота. Надаље говор постаје сложенији, речник богатији, реченице су дуже и око треће године дете чини основу на којој ће се развијати даљи говорно-језички процеси. Око пете године живота дете користи реченице које су граматички исправне, одговара на постављена питања, препричава догађаје којима је присуствовало, а изговор гласова је адекватан.
Појава неразвијености говора или кашњење у његовом развоју не мора увек да значи и проблем, јер одступања од говорно-језичких норми могу да постоје, али не смеју бити велика. Велика одступања од ових норми јасан су сигнал родитељима да треба да потраже стручну помоћ. Међутим, још и пре фазе „проговарања“ треба обратити пажњу да ли дете испољава знаке невербалне комуникације са околином. Гестови махања, љубљења, слања пољупца и сл. могу бити потврда правилног развоја детета, а уколико се они не развијају мора се потражити помоћ стручњака. Ако дете не разуме или недовољно разуме говор околине, ако је говор детета неразумљив или нефункционалан тј. не служи комуникацији треба потражити помоћ логопеда.
У таквим ситуацијама такође је важно да се код оториноларинголога провери и стање слуха, јер дете које има неки поремећај слуха веома тешко или само уз помоћ хируршких или нехируршких техника може развити говор.

НАША ДЕЦА НЕ СМЕЈУ ПОСТАТИ ЖРТВЕ Живимо у времену у коме у свакодневном животу и раду користимо све савременије информационе технологије и средства комуникације и могућности наше дигиталне комуникације постају све боље. Међутим, она права природна међуљудска комуникација постаје све лошија. Живимо у времену у коме је и породица као основна ћелија сваког друштва на удару и под утицајем разних неприродних, нетрадиционалних агенди, које управо имају за циљ да је разоре, да децу отуђе од својих родитеља најчешће преко нових информационих технологија. Не дозволимо да наша деца буду жртве оваквог времена. Смањимо употребу мобилних телефона и рачунара, користимо их само онолико колико од њих имамо реалне користи. Не дозволимо да нам децу развијају и васпитавају дигиталне технологије и виртуелна стварност. Играјмо се с децом, разговарајмо, учимо их, радујмо се сваком њиховом успеху. Године у којима се деца сада налазе изузетно су важне за њихов даљи развој, а пропуштено ће се касније тешко надокнадити. Изузетно је важно упознати се с могућим последицама прекомерне употребе информационих технологија, јер су оне један од главних фактора који утичу на развој и сазревање деце.